Православно хришћанство је на чудесан начин очувало суштину вере „једанпут предане светима“ (Јуд. 3). Потпуном благодаћу Божијом оно је одржало апостолску веру пред лицем невероватних притисака, од прогона и мучеништва до западњачког секуларизма и плурализма. Без те благодати, православље би нестало пре краја првог миленијума. И са њиме би нестало и „истинско благоћашће“ и „истинско поклоњење“.

Због свог Богом датог опстанка и богонадахнутог ширења по читавој такозваној „дијаспори“, православље и даље чува и прославља истину о Богу и о нама самима. Оно нам више од било којег другог израза хришћанске вере омогућава да упознамо Бога, да прослављамо Његово спасоносно дело и да учествујемо у самом Његовом животу. Да употребим израз Св. Инокентија Венијаминова, православље нам у најмању руку указује на Пут и води нас Путем који иде до Царства небеског.

„НЕКА УМУКНЕ СВАКА ПЛОТ“

Међутим, тај Пут обухвата један аспект који је у савременом друштву посебно тешко очувати и неговати: аспект који је најречитије изражен у Химни Великог входа Божанствене Литургије Велике Суботе, која је преузета из Литургије Св. Јакова. Тога дана, са узвишеним ишчекивањем појемо речи које изражавају страхопоштовање – „са страхом и трепетом“ – пре неисказане тајне смрти и долазећег васкрсења Божијег вечног Сина.

„Нека умукне свако тело човечије, и нека у себи стоји са страхом и трепетом, и ништа земаљско нека не помишља; јер Цар царева и Господар господара, долази да буде заклан, и да даде себе за храну вернима!“

У уобичајеном служењу Божанствене Литургије, позивамо себе и друге да „оставимо све земаљске бриге“ како бисмо примили „Цара свега“. На Велику Суботу, док се сећамо Христовог починка у гробу и Његовог силаска у ад, сећамо се цене која је плаћена како бисмо ми били ослобођени од смрти и пропадљивости. Објављујемо да је Он, предвечни Очев Син, дошао у наш свет и у наш живот са једним циљем: да умре како бисмо кроз Његову смрт ми имали живот, живот у вечној заједници са Светом Тројицом.

ЖИВОТ КАО БОЈНО ПОЉЕ

У људском искуству, чак ни у људској машти, не постоји ништа што би могло да нам понуди веће обећање и већу радост од ове кључне поруке хришћанске благовести. Но за већину нас, најпознатији и најболнији аспект нашег великопосног путовања је вероватно наша немогућност да се повежемо са овом поруком – са овим изванредним обећањем – на начин који заправо мења наш живот. Немир, расејаност и хаос, било да су изван нас било да су дубоко унутар наше душе, спроводе свој демонски утицај у свакој фази нашег свакодневног живота, док смо на послу, док смо са пријатељима или породицом, или на Литургији. И тако површински живимо живот, помало размишљајући и помало бринући о ономе што је заправо једина ствар на овом свету која је заиста важна, једина ствар које је истински потребна.

Велика Субота нас поново враћа на оно што је од суштинске важности. Она нас, посебно у Химни Великог входа, подсећа на то да је наш живот бојно поље на којем се непрекидно боримо против непријатеља, против најгорих склоности наше пале природе. Исто тако, она нас позива да кренемо у ту борбу са страхом и трепетом – у тишини.

Један од великих учитеља православног предања, Св. Дијадох Фотички, мистик из петог века, следећим речима је забележио суштинску везу између унутрашње тишине и духовне борбе:

„Духовно знање долази кроз молитву, дубоку тишину и потпуно самоодрицање… Када се раздражујућа сила душе [thymikon, духовни гнев] покрене против страсти, треба да знамо да је време за тишину, јер се време борбе приближи.“ [„О духовном знању“, Добротољубље [The Philokalia] I (London, Faber & Faber, 1979), 255]

На крају Страсне Седмице, док са својим Господом идемо ка Његовом Васкрсењу, још једном у речима Химне Великог входа Велике Суботе чујемо позив да приступимо тој тишини: тишини која је нужна ако желимо да примимо, са истинском вером, аскетску борбу која карактерише читав наш „живот у Христу“.

ХЛЕБ НЕБЕСКИ

У тој тишини, са светим страхопоштовањем стојимо пред Царем над царевима и Господарем над господарима. На неколико тренутака се уздижемо изнад површности нашег друштвеног и културног постојања: буке, расејаности и бесмислености наше свакодневне рутине. Благодаћу Божијом откривамо бар делић „молитве, дубоке тишине и самоодрицања“. У том миру – у тишини дарованој нашој смртној плоти – созерцавамо неизмерне дубине Христове жртвене љубави, за нас и за читав људски род. И „са страхом и трепетом“ примамо Њега као евхаристијску храну, као Хлеб небески који нас храни до вечног живота.

Изворник: John Breck, God With Us: Critical Issues in Christian Life and Faith, St Vladimir’s Seminary Press 2003, стр. 172-174 (поглавље II.18: „Holy Saturday: ‘With Fear and Trembling'“).

Са енглеског превела Маријана Петровић

Извор: Православље

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име