„Човек је наше највеће богатство“ – говорили су пионири комунизма. Имао се у виду допринос појединца колективу и општем добру, идеји која је стајала изнад личног интереса, разуме се, уз дозу присиле, кроз оквире етатизма. Та је идеја первертирана до монструозности, као и у многим другим случајевима када су морални оквири схваћени релативно, па премда данас можемо рећи да је флоскула о чоеку као богатству лицемерна, она је макар декларативно изражавала поштовање појединца и признавала његову вредност. Уистину, „човек“ је овде, логички, pluralia tantum али је, као појам, у једнини: „масе“ имају вредност уколико се сваки појединац унутар њих гради колико је у његовој моћи; опште је збир сингуларитета, не безоблични ентитет.
И док се социјалистичком и традиционалном Истоку замерала недемократичност, тоталитаризам, колективизам који нема слуха за појединца, западни свет развијао је своје демократске институције, принципе и инструменте који су схваћени као усавршавање најбољег од свих система. Почивајући на идеји слободе, добровољности и равноправности појединца у односу према осталима, овај се систем од човека-личности временом удаљио у тој мери да су све његове личне особине претопљене у зупчанике демократске машинерије. Наиме, човек данас благодети демократије може да ужива само у оној мери у којој се уклапа у актуелне стандарде, који, пак, нису ствар друштвеног уговора, него се доносе иза затворених врата и њихови су устројитељи невидљиви центри моћи. Њихови промотери су, пак, држанви службеници, бирократе без особених квалитета и често сасвим без идентитета – а они најизложенији одабрани су тако да њихови видљиви „квалитети“ постају очигледна представа стандарда које треба најпре нормализовати, па онда усвојити (зато је важно имати припадника сексуалних или националних мањина, или особу образовану у одређеним елитним институцијама и која је прошла одређене „едукације“, међу државним службеницима).
У демократском друштву, стандард је врховна вредност: најчешћа овдашња асоцијација је – економски стандард. Заборавља се, да је последично стандардизовано све – од висине и распореда усева у пољопривредној производњи, „енергетске ефикасности“, усаглашености са зеленом агендом, дизајна, процента зачина у кулинарству, боја кеса за смеће, до човека, његових послова, улога и захтева који се пред њега постављају. „’Ладно, али стандард!“ – како вели једна досатка: а може и обрнутим редом.
„Уређено друштво“, наиме, које супротстављамо нашем хаотичном, уређено је до најситнијих тривија, а од људи се очекује да их беспоговорно прихватају и саображавају се постављеним правилима. О извору и смислу тих правила питање се и не поставља, а унапред се подразумева њихова праведност, која, међутим, почива искључиво на начелу користи.
У таквом систему, човек и сам постаје материјал који треба стандардизовати. Отуда се одомаћио монструозни еуфемизам „људски ресурси“. Из човека је исцрпљена свака лична, духовна садржина и свака аутентичност, те је он сведен на своју материјалну основу. Човек је биолошки ентитет, хемијски ентитет, хумани материјал, корпоративни ресурс; у мајчиној утроби он још није „живот“ већ генетски, потенцијално абортивни материјал, извор матичних ћелија; ентитет који може да доприноси, да производи нови материјал – или да девастира, загађује и непотребно троши друге врсте ресурса, а после смрти постаје отпад, кадавер. Човек је „добар“ само у оној мери у којој је користан, тежња ка добром је само тежња да се буде стандардизовани материјал за одређену врсту потребе. Стандардизацијом стицања знања човек и у духовном смислу постаје стерилан, средство трансмисије пожељних особина; утолико је нужно да његово знање буде минуциозно у једној уској области, потпуно недостајуће у свим другим; апотеоза струке је апотеоза идиота-саванта беспрекорне интелигенције, који није способан за размишљање ван задатих оквира, нити се усуђује да се у њега упушта. Сваки енциклопедиста потенцијално је опасан, свако ко излази из оквира сопствене компетенције може да постави неугодна питања која подривају бекспрекорни друштвени дизајн.
Човек може постати и својеврсни психолошко-пропагандни комплет и ресурс одржавања система. Данас је то уочљивије него раније: од људи се тражи да се (на исправан начин, разуме се) декларишу по одређеним питањима. Тако ће не своје друштвене мреже постављати „Je suis…“ пароле, сликати се на одређним местима, у одређеним активностима, одређеним контекстима, са неибежним хештеговима и другим квантификаторским инструментима. Дехуманизација човека има и своју парадоксалну компоненту; никада мање хуманости, а никада више позивања на емпатију и солидарност; никада успаваније савести а више „woke“ активиста; никада више агресије и тоталитаризма у тобожњој борби против агресије и тоталитаризма, никада више искључивости у наводној борби за разноликост! Тај парадокс мого би се објаснити исконском потребом човека за идејом која надраста његову материјалну садржину и усмерава га; али у обезбоженом и обездуховљеном систему и таква идеја нужно постаје бесмислена етикета, још једна цртица у баркоду људског материјала.
Човек сведен на материјал ослобођен је своје суштине, па зато и све његове активности и творевине постају бесадржајне, бесмислене, нелогичне и неретко штетне, а манифестације важније од стварних, дубинских покрета: менаџмент уместо икономије, струка уместо знања, празнословље уместо мудрости, активизам уместо акције, „wokeness“ уместо будности, вакцинисаност уместо стања здравља, репресија уместо одговорности.
Стога је од свега важније да истински будемо будни: „Пазимо!“ – како се вели на Литургији. Пре свега, не дозволимо себи да се доживимо као ресурс, већ имајмо у виду да смо јединствено и аутентично биће – не ствар која се може на овај и на онај начин употребити; ту врсту аутономије увек можемо и морамо да задржимо, и бранимо уколико је било шта угрожава. Смисао постојања није у томе да се оСТВАРимо у овој или оној улози; „остварити се као човек“ је, уосталом, оксиморон. Настојмо да се одуховимо, уподобимо и уљудимо.
Fb Stranica – Spiritual guerilla – Духовна хајдучија
