Често људи очекују за свој духовни живот неке материјалне надокнаде: ја се молим и постим, читам акатисте и молебане – значи да све треба да ми буде добро, да имам добар посао, син да ми има кола, ћерка да има викендицу, итд. Па како може другачије да буде – трудим се, молитве читам! Потпуно погрешно. Господ се уопште не брине о томе да ми материјално, дебело и сито, богато проживимо овај живот. Уопште о томе не брине. Он се брине да у вечности ми у Царству Небеском будемо. Ради тога, нажалост, савремени човек мора и неопходно му је да страда, јер често баш када страда човекова душа се буди. Док је све у реду, сито и весело – шта ће нам Бог, ни овако није лоше. Међутим када се дотакне наша душа страдања или болести или патњи, тада схватамо да смо ми овде само пролазници. Да ништа са собом нећемо понети. Да живот није вечан, да брзо пролази – „Можда и ја сутра умрем?“ Буди се мисао, буди се неки живот.
Протојереј Алексеј Мороз
