Са само 16 година Љубомир је закорачио на пут са којег ретко ко сиђе. У тинејџерским годинама ушао је у пакао дроге и деценијама се борио са својим пороком због ког је, како каже, изгубио све. Према његовим речима, младост је провео у паклу и живео је само у њему…
Наш саговорник сад има 42 године и тренутно борави у Заједници „Земља живих“ у Ченеју која се налази под покровитељством манастира Kовиљ. „Имао сам проблем са скоро свим врстама психоактивних супстанци од своје 16 године. Тренутно сам у Заједници 11 месеци, чист и здрав“, започео је своју исповест Љубомир који је закорачио на пут ка паклу пре 26 година.
На самом почетку разговора за наш портал је напоменуо да је одрастао у нормалној породици у којој је био окружен љубављу. Kако нам је испричао, имао је све што жели и никад му ништа није фалило. „Имао сам максималну подршку родитеља. Једино… Тренирао сам теквондо, бавио сам се боксом, а понекад сам имао проблема са школом и тад су ми ускраћивали могућности да тренирам. Kад сам пошао у средњу школу, док сам тренирао бокс упознао сам друштво у ком је било доста доказивања ко је луђи, способнији, храбрији и то све, и тако се појавила на том путу и та марихуана“, казао је наш саговорник.
Открио нам је да је почео да користи марихуану у друштву како не би био одбачен и да би био прихваћен. Марихуану је користио док није отишао у војску са 21. годином. „Kад сам се вратио из војске наставио сам да се дружим са тим енергичним друштвом и почео сам да идем по рејв журкама. Свидела ми се та електронска музика и ту сам први пут почео да користим екстази и спид. То сам користио једно две, три године, до 23. године или 24. и после тога сам упознао девојку са којом сам почео да се забављам и сву енергију сам усмерио на ту везу и више ме није интересовала та дрога, сва енергија ми је била концентрисана на девојку“, рекао је Љубомир.
Истакао је да до 28. године није пушио, пио и да је тренирао. Онда је девојка отишла на факултет, а њих двоје су се удаљили. Kако је навео за наш портал, од досаде је „налетео“ на хероин и почео је да га користи јер га више није занимала марихуана, ни брзе дроге.
„У почетку је све било супер док нисам покушао да престанем са тим. Оног тренутка кад сам покушао да престанем са тим буквално сам схватио да сам у тешком паклу, да се једноставно човек без те супстанце распада, буквално му се одваја месо од костију. Једноставно ти постајеш роб тога да мораш да га узмеш по сваку цену, није битно како ћеш доћи до новца ни до било чега. То је трајало око годину и по. Онда су и моји приметили да имам неки проблем. Приметили су да сам полупан, приметили су да ми треба много новца. Почео сам и да крадем од њих новац али то нисам признавао“, поделио је Љубомир за МОНДО своје путовање ка самом дну.
Након тога отишао је и корак даље, тачније корак ближе дну. Почео је да се задужује. Људи су почели да долазе на врата његових родитеља тражећи да им се врати новац и тек је тад Љубомир признао да има проблем. Родитељи су са њим потражили помоћ.
„Увек су били мене без обзира на све. Ево и сад су уз мене кад имам 42 године. Покушали су да помогну. Имали смо кућног пријатеља начелника психијатрије који се бавио и лечењем од наркотика. Отишли смо тамо и ја сам добио терапију коју сам почео да пијем. Никад више нисам узимао херион. Прве године сам пио осам милиграма, па ми се после смањила на шест, док нисам дошао на један милиграм. Тад сам питао лекара како да престанем са тиме и он је рекао да треба само да претрпим кризу. Онда је постао проблем јер криза након те терапије траје буквално десет пута дуже и јаче од хероинске. Хероинска криза траје од пет до седам дана, ова криза траје два месеца – два месеца неспавања, болова, знојења, нервозе“, поделио је са нама тешке тренутке.
Саговорник је објаснио да је успевао да издржи 15, 20 дана и да се онда опет враћао лековима. Након тога је почео да их купује на „црно“. У проблему са њима је био око годину, две. Поново је потражио помоћ лекара који му је преписао пуну терапију.
„Видео сам да сам у зачараном кругу и да ја из тога не могу да изађем и да нисам свој. То је озбиљан пакао, човек кад схвати да више није свој, да не управља самим собом и својим телом, то је озбиљан пакао. Људи некад мисле да ми наркомани или коцкари, небитно, то радимо јер је то наш хир, да је то наш начин живота, да смо ми безобразни. Једноставно, можда јесте хир оног тренутка кад улазиш у проблем али оног тренутка кад хоћеш да изађеш из проблема ти схватиш да више собом не управљаш, да је сам ђаво у теби. Једноставно хиљаду пута сам себи рекао немој то да радиш, где ћеш, да ли си нормалан и опет узмем. То је немоћ тотална. Не само наша немоћ него и наших породица. И то је страшна ствар, бити у немоћи и живети тако из дана у дан, и сваког дана кад се пробудиш прво размишљаш где ћеш да завршиш, где ћеш да нађеш паре, да ли некоме треба да их вратиш. То је озбиљан пакао и некад људи изврше самоубиство. Нико не жели свесно да умре, то је јако тешка ствар, победити себе. Ми изгубимо веру у себе. Покушаваш хиљаду пута да се скинеш и не успеш“, казао је Љубомир.
Истакао је да је због дроге много изгубио објашњавајући да опет и ништа није изгубио с обзиром на то како је могао да заврши. У Заједницу „Земља живих“ дошао је захваљујући својој сестри. Са пута који га је одвео директно у пакао скренуо је пре 11 месеци и планира да настави да се бори. „Овде ме нико не осуђује“, напоменуо је наш саговорник.
Фото: Стефан Стојановић
Мондо
