На једном породичном ручку, сестра Достојевскова поново покреће питање једног наследства тражећи од брата да се одрекне свог дела и толико га намучи, да Достојевскн узбуђен устаје од стола.
Изгубивши стрпљење, а да не би продужио ту мучну препирку, Достојевски се диже од стола пре него што је ручак био завршен. Док је моја мати испраћала своју заову, која није престајала да плаче, мој отац побеже у своју собу. Он седе за свој писаћи сто заривши главу у руке. Замор га беше сколио. Он се толико радовао том породичном ручку, а ево где му је поново то проклето наследство покварило вече… На једном он осети неку чудну влагу на својим рукама; он их погледа: биле су замрљане крвљу. Он додирну уста, бркове и повуче руку са ужасом: још никада није имао крволиптења! Достојевски се уплаши и позва жену. Мати дотрча престрашена, посла одмах по лекара који је лечио оца, нас позва у Достојевскову собу, покуша да се шали, донесе један шаљиви лист, који тек беше стигао. Отац се беше смирио, насмејао се, гледајући карикаруре, почевши и сам да се шали са нама. Крв му више није текла на уста; његово лице и руке беху опране. Видећи да се отац смеје и шали, ми нисмо разумели зашто нам је мама казала да је отац болестан и да га треба разонодити. Најзад стиже лекар; он умири родитеље тврдећи да се крволиптење често појављује код људи који пате од катара Ипак је захтевао да болесник одмах легне и да, говорећи што је могуће мање, остане у кревету два дана. Отац покорно леже на своју турску софу да се више никад не дигне…
Сутрадан изјутра он се пробуди весео и живахан. За време ноћи био се добро одморио и остао је лежећи само због лекарске наредбе. Он зажеле да види свије присне пријатеље, те му ови долажаху преко целога дана; Он им је говорио о првом броју за 1881. годину Пишчевог дневника, који тек беше изашао из штампе и који га је скоро једино занимао. Како је изгледало да отац не придаје никаве важности својој болести, његови пријатељи повероваше да је у гситању само пролазна болест. Али то вече по њиховом одласку, мој отац доби друго крволиптење. Обавештене од лекара да то друго крволиптење може да дође као последица првог, мати се не уплаши. Међутим, она се сутрадан, у уторак, врло узнемири видевши изузетну малаксалост мужевљеву. Новине више нису занимале Достојевског, он је остао испружен на својој софи, затворених очију, зачуђен том необичном слабошћу која га је сламала и приморавала да остане лежећи, њега тако енаргичног, пуног живота, њега који је подносио све своје болести на ногама, не прекидајући посао. Очеви пријатељи, вративши се да виде како је болеснику, престрашише се такође његовом клонулошћу и посаветоваше мајку да се не узда много у доктора Брецела, који је обично лечио нашу породицу, него да консултује одмах неког другог лекара. Мати посла по једног специјалисту за болести органа за дисање, који стиже тек предвече. Он изјави да је болесникова слабост последица претходних крволиптења и да може проћи после неколико дана. Међутим не сакри пред мајком да је случај много тежи иего што је доктор Брецел слутио. „Ова ноћ биће одлучујућа“, рече он одлазећи.
Авај! Кад се отац прободи сутрадан после једне немирне ноћи, мати разумеде да су његови часови избројани. Отац такође. Као и увек у тешким животним случајевима, он се обрати Еванђељу. Замоли своју жену да отвори насумице његову стару робијашку Библију и да чита прве редове које буде угледала, Скривајући сузе мати прочита гласно: „А Јован брањаше му говорећи: „Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш к мени! А Исус му одговори и рече му: „Не заборављај ме, јер тако нам треба испунити сваку правду.““ Чувши те Исусове речи отад се замисли за часак, а затим рече својој жени: „Јеси ли чула? Не заборављај ме! Мој час је дошао, треба да умрем!“
Достојевски зажеле тада свештеника, исповеди се, прими Свето Причешће. Када је свештеник отишао, он нас дозва у своју собу и узевши у своју наше мале руке, замоли мајку да још једном отвори Библију и да нам прочита причу о блудном сину. Он саслуша читање, затворених очију, утонуо у мисли. „Децо моја не заборавите никад ово што сте чули“ рече нам својим слабим гласом. „Потпуно се уздајте у Бога и не сумњајте у његову милост. Ја вас много волим али моја љубав није ништа према бескрајној љубави Божијој за све људе, Божја створења. Чак ако би вам се десила несрећа да у току живота извршите какав злочин, уздајте се у Бога Ви сте његова деца; понизите се пред њим као пред вашим оцем, просите његов опроштај и он ће се обрадовати вашем покајању, као што се обрадовао повратку блудног сина.“
Он нас пољуби и благослови; плачући остависмо собу самртника Пријатељи, рођаци, беху скупљени у салону, јер се вест о опасној болести Достојевског већ била разнела по граду. Отац их је призивао једног по једног и за сваког је имао по какву пријатељску реч. Уколико је дан одмицао, отац је постајао све слабији. Увече наступи ново крволиптење и он поче да губи свест. Врата на соби бише тада отворена Сви пријатељи и рођаци уђоше тада да присуствују његовој смрти. Стајало се ћутећи, без суза, да се не узнемири његова агонија. Једино је мајка плакала сасвим тихо, клечећи поред софе на којој је лежао н>ен муж. Један чудан шум као жубор воде, чуо се из грла самртниковог, груди су му се дизале, говорио је брзо и тихо, али се није могло разумети оно што је говорио. Мало по мало његово дисање постало је све мање чујно, речи су му биле све ређе. Најзад… он ућута.
…Кад умре човек у Русији његово тело се одмах купа, затим се облачи у најбоље његово рубље, најбоље одело, после чега се износи на један сто застрт белим застирачима у очекивању да буде готов његов ковчег. Из суседне цркве се доносе велики чираци, који се стављају око стола, и један покров од златне тканине којим се покојник покрива до половине тела. Двапут дневно свештеник долази да одслужи панихиду, праћен хором своје цркве. Пријатељи и рођаци долазе да присуствују тим молитвама, са упаљеним воштаницама у руци. Остатак дана или целе ноћи црквени чтец, или која калуђерица, читају на глас псалме стојећи чело ногу ковчега Мртвац се сахрањује трећег дана; неки пут тек четвртог, ако рођаци који желе да присуствују његовом погребу станују у другим покрајинама Русије, па не могу да стигну раније.
Кад сам се после грозничаве ноћи, пробудила и ушла, очију црвених од суза, у очеву собу, затекла сам његово тело положено на сто, скрштених руку на грудима са иконом стављеном на њих. Као многа нервозна деца и ја сам зазирала од мртваца и одбијала сам да им се приближим; али се од оца ни мало не уплаших. Изгледао је као да спава на своме јастуку, лако осмехнут, као да види пред собом нешто што је врло лепо. Један сликар се беше наместио поред одра и црташе Достојевског заспалог вечним сном. Новине беху објавиле тога јутра очеву смрт и сви његови пријатељи беху дотрчали да присуствују првој панихиди. Депутације студената виших петроградских школа дођоше после њих. Стизали су праћени свештеником њихових школа. Док је овај читао молитве, студенти су у хору одговарали на јектеније. Сузе су им текле низ лица; јецали су гледајући непонично лице њиховог драгог учитеља. Мајка је, очију надувених од плача, лутала као сенка. Разумевала је тако мало шта се догодило да, када један дворски чиновник дође да јој саопшти од стране цара Александра Другог да јој држава даје пензију и да узима на себе школовање деце, она се сва радосна диже да јави ту радосну вест своме мужу. „Тек у том часу разумедох први пут да је мој муж мртав и да ћу убудуће живети сама, немајући више пријатеља коме бих поверила своје радости и своје боле“, причала ми је она касније. Мој ујак, који чудним случајем беше стигао баш у то време у Петроград, преузе на себе да спреми све што је потребно за погреб. Он запита моју мајку где жели да сахрани мужа. Мати се сети тада једнога разговора са Достојевским онога дана када је сахрањен песник Њекрасов, који беше умро пре неколико година и беше сахрањен у гробљу женског манастира Новодевичје. Пошто је одржао говор над отвореним песниковим гробом, мој отац се вратио кући тужан и потиштен. „И ја ћу ускоро за Њекрасовом“, рече мајци. „Молим те, сахрани и мене у исто гробље. Не желим да свој вечити сан боравим на Волкову, поред других руских писаца. Завидели су ми и својом мржњом загорчали цео мој живот. Желим да се одморим поред Њекрасова који је према мени увек био добар, који ми је први казао да имам талента и који ме није заборавио док сам био у Сибиру“. Видећи мужа тужног и несрећног, мати хтеде да га шалом расположи, што јој је увек полазило за руком.
Каква мисао! – рече весело – тај Новодевички манастир так је тмуран и пуст! Више бих волела да те сахраним у манастиру Александра Невског.
А ја сам мислио да се ту сахрањују само пешачки и коњички генерали – одговори мој отац трудећи се да се и сам нашали.
Па шта, зар ти ниси генерал књижевности? Ти имаш права да будеш сахрањен поред њих. Да знаш какву ћу величанствену пратњу да ти приредим! Опело ће ти служити владике, а певаће хор из саборне цркве. Огромна маса света ићи ће за твојим ковчегом и када се спровод буде приближио манастиру, калуђери ће изаћи да те дочекају.
-То они раде само за цара, – рече мој отац, расположен тим пророчанством своје жене.
-Урадиће то они и за тебе. Ах! Ти ћеш имати пратњу какву у Петрограду још нико није видео…
Отац се насмеја свој тој фантазији своје жене и исприча пријатељима, који беху дошли да разговарају са њим о погребу Њекрасова. Више њих се касније сетише тог чудног пророштва моје мајке, учињеног као и увек у шали.
Сетивши се сада тог разговора, мати замоли ујака да оде са рођаком Г. Павлом Сватковским у Новодевички манастир и да тамо купи један гроб што је могуће ближе Њекрасовљевом. Она му даде сав новац које се беше затекао у кући, да би могао унапред платити и гроб и опело. Видевши наша дечија лица бледа и несрећна, ујак замоли од мајке дозволу да нас поведе до манастира. „Вожња у саоницама учиниће им добро“, рече он гледајући нас са сажаљењем.
Ми отрчасмо да се обучемо, а затим се радосно попесмо у саонице. Хладан ваздух и зимско сунце уистину нам је пријало и срећном дечијом безбригом заборависмо на часак свирепи губитак који нас беше задесио. Манастир Новодевичје се налази на крају града близу Нарвског славолука. Тада сам први пут ушла у један женски манастир и са радозналошћу сам разгледала тихе ходнике кроз које су као сенке промицале калуђерице. Били смо уведени у салон за пријем; игуманија, старија особа, одевена у црно, хладног и поноситог изгледа, уђе у салон; дуг вео покривао је главу и одело. Господин Сватковски изложи јој жељу да славни писац Достојевски буде сахрањен у њеном манстиру поред песника Њекрасова и, знајући да су цене гробова у манастирима веома скупе, то је замоли да породици која није много наследила, учини најнижу цену. Игуманија напући презриво усне. „Ми калуђерице не припадамо свету“, одговори она хладно, „и светске почасти немају никакве вредности у нашим очима. Код нас су за гробове у нашем манастиру утврђене цене и ми не можемо да их променимо ни за кога“. И та понизна слушкиња Христова затражи једну невероватну цену која је далеко превазилазила скромну суму коју је моја мати могла да потроши. Узалуд је мој ујак заступао сестрину ствар; узалуд преклињао калуђерицу да дозволи мајци да у мањим сумама у току године исплати тражену цену, игуманија изјави да гроб не може да буде ископан пре него што се исплати у готову цела сума. Није нам преостајало ништа друго него да се дигнемо и опростимо од те зеленашице у оделу калуђерице.
Гневни се вратисмо кући и испричасмо мајци наш неуспех. „Каква штета!“, рече она тужно. „Тако сам хтела да сахраним мужа у гробљу које је он сам себи одабрао. Не остаје ми ништа друго него да га сахраним у Ошти, крај његовог малог Алексија; и ако, авај! то гробље никада није волео“. Би решено да ујак оде сутра изјутра до Оште, да купи гроб и да се са свештеником споразуме за опело. Али тог вечера јавише мајци да је дошао један калуђер који жели да разговара са њом. Он је долазио од стране братства манастира Александра Невског, које је било, како је он тврдно, велики љубитељ Достојевског. Калуђери су желели да тело славног писца почива међу зидовима њиховог манастира. Узимали су на себе све трошкове око опела које је имало да се одржи свечано у њиховој највећој цркви. Са великом радошћу моја мати прими ову племениту понуду. Калуђер оде, мајка се врати у своју собу и наједном сети се речи изговорених пре неколико година: „Сахранићу те у гробљу Александра Невског…“
Сутрадан у петак, гомила обожавалаца Достојевског, од самог јутра, беше испунила наш скромни стан. Гомила је била шаролика: писци, министри, студенти, велики кнежеви, генерали, свештеници, велике даме и сироте грађанке пролазили су одајући пошту поред Достојевсковог одра, чекајући понеки пут да дођу на ред читаве сате. У соби где је био одар владала је таква врућина да су се свеће за време панихиде гасиле. Величанствени венци од цвећа, украшени тракама, са дирљивим натписима, послати од разних друштава, министарстава и школа и који су имали да буду ношени на спроводу, беху донесени у тако великом броју, да се више није знало где да се метну. Мали венци и ките цвећа које су доносили Достојевскови пријатељи бише положени поред ковчега, у који је већ било стављено тело мога оца. Мој брат и ја, помагани од наших малих другова, дошлих да бдију са нама поред ковчега, раздавали смо преко целога дана цвеће непознатима, који су се тискали око нас.
Сутрадан, у суботу, огромна маса света испуни две улице, на чијем се углу налазила наша кућа Са наших прозора могли смо видети море од људских глава како се таласа, а изнад њега као мала острвца венце увијене у траке, ношене од студената. Мртвачка кола којима су посмртни остаци Достојевског имали да буду пренесени у манастир, беху стигла. Али обожаваоци не допустише, већ дочепавши се ковчега, и мењајући се уз пут, однеше га до манастира. Како је пут до манастира био дуг, а наше дечије снаге мале, то су нас породични пријатељи с времена на време узимали из поворке, метали на кола и возили дуж спровода говорећи нам: „Не заборавите никад величанствени спровод који Русија приређује вашем оцу“. Када се ковчег приближио манастиру, калуђери изађоше кроз велику капију у сусрет мом оцу. Ту почаст калуђери одају само царевима; одадоше је такође великом писцу руском. Још једном пророчанство моје мајке обистини се.
Било је већ доцкан за опело те га одложише за сутрадан. Ковчег би положен усред цркве Светог Духа; после малог помена вратисмо се кући исцрпљени од умора и од узбуђења. Очеви пријатељи остадоше још неко време да посматрају мноштво народа, који је долазио да клекне поред ковчега и да се помоли. Вече се приближавало, било је мрачно; очеви обожаваоци и пријатељи разиђоше се мало по мало, спремајући се да сутрадан дођу на укоп. Па ипак, Достојевски не оста сам. Петроградски студенти га не напустише; били су решили да последњу ноћ коју је Достојевски проводио на земљи пробдију крај свога обожаваног учитеља. Шта су те ноћи студенти радили испричао нам је касније митрополит петроградски, који, по обичају станује у манастиру Александра Невског. Неколико дана после погреба мајка повевши и нас оде митрополиту да му захвали за величанствени погреб који калуђери беху приредили моме оцу. Митрополит нас благослови а затим поче причати своје утиске са студентског бдења: „У суботу увече отишао сам у цркву Светог Духа да и ја одам пошту телу Достојевског. Калуђери ме задржеше на вратима рекавши ми да је црква, за коју сам мислио да је празна, пуна света. Ја сам се тада попео у малу капелу која се налази на другом спрату суседне цркве, а чији прозори гледају у унутрашњост цркве Светог Духа. Један део ноћи провео сам пазећи на студенте а да ме они нису видели. Они су се молили клечећи, плачући, јецајући. Калуђери хтедоше да читају псалме. Али им студенти отеше из руку Псалтир и стадоше читати псалме један за другим. Још никада нисам чуо да се псалми тако читају! Студенти су их читали са гласом који је треперио од узбуђења, свака реч била је изговорена пуним срцем. И причају ми да су ти млади људи атеисти и да мрзе нашу цркву. Какву је то магијску моћ морао да има Достојевски да их тако приведе Богу“.
На дан погреба, у недељу 1. фебруара, сви обожаваоци Достојевскови који су били заузети преко недеље, искористише празнични дан и дођоше да се помоле за покој његове душе. Тихи манастир Александра Невског, који се налази на обали Неве и чини сам себе, са својим многобројним црквама, са своја три гробља, са својим вртовима, са својом школом, са својом богословијом и духовном академијом, читаву малу варош, још из ранога јутра би поседнут од огромне масе света. Видећи да маса расте свакога тенутка, да испуњава вртове и гробља, да се пење на споменике и ограде, сироти калуђери се уплашише и обратише се на полицију, која одмах затвори улаз. Они који дођоше доцкан остадоше на великом тргу који се простире пред манастиром и остадоше ту до краја укопа, надајући се да ће на овај или онај начин продрети међу манастирске зидове или бар чути погребне^песме када ковчег буде пренесен на гробље. Око девет часова изјутра стигосмо и ми колима пред велики улаз и врло се зачудисмо видећи га затвореног.
Моја мајка сиђе, у свом жалбеном велу са кола, и поведе нас за руку. Један полицијски официр нам пресече пут.
Више се не може проћи! – изјави он строго.
Како се не може проћ? – упита зачуђено мати. – Ја сам Достојевскова удова и мене чекају у цркви да почну опело.
Ви сте шеста удовица Достојевског која тражи да прође. Доста са лажима! Пустити више нећу никог да уђе, – одговори полицијски официр бесан.
Загледасмо се збуњени не знајући шта да радимо. Срећом, пријатељи су изгледали наш долазак; они дотрчаше и дигоше забрану. Са много муке успесмо да прокрчимо себи пут кроз масу која је испуњавала манастир, а са још више да се угурамо у цркву набијену светом. Када најзад стигосмо до места одређеног за нас, опело поче и би врло лепо. Хор саборне цркве је певао, владике служиле и изговарале заупокојене молитве. Касније, на гробу, дође ред на писце; говори су изговорени, по обичају пред отвореним гробом и трајали су неколико сати. Пророштво моје мајке испуни се тако у целости – још се никад није у Петрограду видео толики погреб.
Међутим једна значајна појединост православног погреба би изостављена. У Русији ковчег остаје отворен за време целог опела; при крају, рођаци и пријатељи прилазе му и целивају умрлог у знак опроштаја. Ковчег Достојевског остаде затворен. На дан укопа, још у рано јутро мој ујак беше дошао у манастир у пратњи Побједоносцева, који тек што беше наименован за нашег тутора. Отворили су ковчег и нашли Достојевског сасвим промењеног. Био је већ четврти дан од његове смрти; вече пре тога, носећи и трескајући ковчег, очеви пријатељи беху убрзали процес распадања његовог тела, које је и онако почело пре времена, због страховите топлоте која је владала у соби са одром. Бојећи се да промењено лице не остави непријатан утисак на удовицу и његову децу, Побједоносцев спречи калуђере да отворе ковчег. Никад мати није могла да му опрости ту забрану. „Шта би ми било да сам га видела промењеног?“, питала је са горчином. „Он је увек мој драги, драги муж! А отишао је у гроб без мога опроштајнога целова, без мога благослова!“
