Пре годину дана, изгубили смо нашег најдражег Колачића.

То је то, рекли би неки.

Толико је бола, губитка и патње око нас да смрт мачке која је живела пуним животом и достигла дубоку старост не би требало никога да прогони.

Можда је тако, али верујем да је то бездушан начин размишљања о животу, животу који долази у постојање, стреми и одлази.

Штавише, менталитет „то је то“ илуструје начин размишљања који је супротан поруци Јеванђеља.

Стога је посебно изненађујуће када хришћани показују такво гледиште.

Јер нада нас упућује негде другде, изван бесмислене, ирационалне трагедије смрти.

Дозволите да објасним.

Без да се то икад јасно каже, Свето писмо сугерише да – пошто Бог не чини ништа без сврхе – мора да постоји сврха иза свега што Бог чини.

Тако је једноставно.

Немојте се смејати возићу у кружном току мојих мисли.

Оно што Бог чини јесте да се брине о целокупној творевини, од најширих крајолика космоса до најскромнијих земаљских облика живота и опет до квантне инфраструктуре универзума.

Ево примера како Бог дели промисаону бригу о творевини:

Ти изводиш изворе у долинама, између планина протичу воде; (Оне) напајају све звери пољске, очекују је јелени за жеђ своју; Птице небеске крај њих се настањују, и између стена чују се гласи (њихови); Напајаш горе са висина Својих, наситиће се земља од плодова дела Твојих; Проузрасташ траву за стоку, и зелен на службу људима, да произведу хлеб из земље, и вино весели срце човека; да уљем улепша лице своје, и хлеб срце човека укрепљује. Наситиће се (влагом) дрвеће пољско, и Ливански кедри које си засадио. Тамо ће птице гнезда (своја) свити, родино обиталиште предводи их. Горе високе дао си јеленима, стена је прибежиште зечевима. Створио си месец за времена, сунце познаје залазак свој. Простиреш таму, и настаје ноћ, у њој излазе све звери шумске, лавићи што ричу и грабе, и себи храну од Бога траже.

 (Псалам 104 [Септуагинта 103]: 10-21)

Штавише, у одсуству Божијег Духа ништа не може преживети, све се урушава:

А када лице Твоје окренеш, смуте се (и колебају); кад им одузмеш дах њихов они нестају, и у прах се свој враћају. Кад им пошаљеш Духа Твога, опет се изграђују, и (тако) обнављаш лице земље.

(Псалам 104 (Септуагинта 103): 29-30)

Е сад, ако Бог ништа не чини бесмислено, зашто би онда Бог удахнуо живот творевини и бринуо се о њеним најситнијим деловима?

Да ли је то само зато да би се смрт смртних бића одложила за још неколико година?

Али зашто би Бог то урадио?

Да ли је то само да би се осигурало да јединке преживе онолико дуго колико је потребно тој врсти да преживи тако да, заузврат, та врста доприносе опстанку и напредовању других врста које зависе од ње?

И зашто би Бог то урадио ако на крају све ствари умиру?

Није ли то ужасно губљење ресурса подржавати ствари које су доведене у постојање и живе, само да би нестале сутра?

Истина, Бог не размишља као ми (Исаија 55:8) и не треба да приписујемо Богу рационализацију која је прикладна за наша економска и потрошачка друштва.

Питати се зашто би Бог трошио ресурсе да би одржао постојање и живот који је предодређен да изумре је непристојно.

Али постоје разлози који ме приморавају да се поново запитам: зашто би Бог толико уложио у смртну творевину ако је смртност њен коначни облик?

Предлажем другачији поглед на ситуацију.

Ево чињеница.

Прво, промисаони Бог не чини ништа бесмислено.

Друго, Бог се брине и одржава све створено.

Треће, Бог се брине о творевини да би обезбедио њен опстанак.

Четврто, да ли би Божја промисаона брига могла имати за циљ да обезбеди њихово будуће васкрсење и бесмртност?

Ово питање, које са моје тачке гледишта природно произилази из чињеница које му претходе, могло би бити тешко за схватити.

Навикли смо на смрт и убијање за сопствени опстанак.

Овде не мислим на нашу склоност ка бесмисленом убијању и уништавању – она је демонска и чини нас нижим бићима; мислим на чињеницу да морате да убијете живот да бисте јели и живели.

Моје питање би могло бити још теже за хришћане, јер се надамо у наше васкрсење и имамо сигурност у Христову љубав према нама која превазилази све препреке.

Пречесто су за нас други облици живота мање важни, ако уопште и јесу; њихова смрт је природна, смрт је њихова судбина.

Да ли је то тако?

Да ли је то сврха Божјег провиђења?

И да ли је ово истински хришћански поглед на свет?

Како нам каже Свети Атанасије, човечанство је „део целине као и остало“, инхерентно творевини и микрокосмос који у себи обухвата природу васељене (О оваплоћењу 41).

Као такво, наставља мисао Свети Максим, човечанство учествује у умирању творевине колико и створено у његовом васкрсењу (Мистагогија 7).

А ако човечанство и космос деле и природу и одредиште, зашто нам се чини тако чудним да је творевина призвана на бесмртност колико и ми?

Није ли наша нада и нада творевине?

Није ли Христова љубав према овом делу творевине љубав према њеној целости?

А зар Христова љубав није Божји дар живота свету и пуноћа живота?

Нема сумње у то.

И ако је Христова љубав Божји дар живота створеном, онда је и цела творевина предодређена за бесмртност.

Следеће логично питање је: да ли ово укључује појединачна створења која нису људи колико и појединачна људска бића?

Одговарам другим питањем.

Будући да већина појединачних људских бића не заслужује титулу „људи“, али су ипак предодређени за васкрсење и бесмртност, зар наше мале нељудске сестре и браћа – невина колико јесу у односу према нашој подлости и изопачености – не заслужују васкрсење и живот обећан творевини у целини?

Верујем да као што милост гарантује за нас, људе, радост будућег доба, тако је провиђење обећање живота за све створено — укључујући и за нашег најдражег Колачића и за сву његову сестре и браћу који су икада донели и наставили да доносе толику утеху нама, њиховој недостојној браћи и сестрама.

Дору Косташе

ИЗВОР: https://aiocs.net/providence-and-hope-for-the-creation-in-the-world-to-come/

ПРЕВОД: Давор Сантрач

Објављено: 20.12.2022.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име