Објашњавајући тајну Крста, Оци Цркве говоре да вертикала Крста означава нашу љубав и везу са Богом, док хоризонтала Крста означава нашу љубав и везу са људима. Ове две љубави чине Крст и тајна те две љубави се открива у тајни Крста као двоједна љубав. Крст открива да тајна љубави стоји у вези са страдањем, мучеништвом и смрћу, да љубави нема без крста. Ако је љубав – крст, а крст – мучеништво и смрт, то значи да истински волети значи на неки нарочит начин умирати. Умирати за своју себичност, за свој егоизам, своје жеље, своју похоту, своје планове, своје навике. Онај који истински воли драговољни је „мртвац“, а мртвац нема више никаквих жеља, никаквих претензија. Он не може очекивати више ништа ни од кога. Он је напросто мртав. О, вртоглава је тајна љубави! Зато, Оци указују на смирење као на претпоставку истините љубави. Смирење је умртвљење свога ега, својих жеља, својих претензија, чак и својих „права’.
Разуме се, хришћанско православно подвижничко умртвљавање свога „старога човека“, огреховљеног егоистичног „ја“ нема никакве везе са индуистичким или будистичким самоумртвљавањем. У далекоисточним религијама аскеза самоумртвљавања води у апатију, неделање, непомичност душе у погледу било чега. „Умртвљење“ у Православној Цркви означава нешто сасвим супротно: умртвљавање греха и страсти у себи ради исцељења, оживљавања у Христу душе и њених моћи – умних, вољних, жељних; духовно васкрсавање, о6нављање Божијега човека, наше саображавање Христовом животу. Бестрашће у Православљу значи одбацивање греха, страсти, а не безосећајност душе. Саможртвено бестрашће је врхунац истинске љубави.
Из књиге – Духовни живот у свету без Христа
