Један човек, сећајући се Старца Порфирија Атинског написао је следеће: „Када сам га упознао – упознао сам једног потпуно новог Христа“.
Тај човек је, упознавши Старца Порфирија, први пут заиста видео Бога. Пре тога он је Бога замишљао на један сасвим другачији начин, онако како су му о Богу говорили родитељи, старији, вероучитељи. А Старац Порфирије је том човеку показао једног сасвим другачијега Христа. Старац Порфирије му је показао љубав Христову. Христа Који је Љубав.
„Био сам непокајани пропалитет“, причао је касније тај човек „а Старац ме је загрлио. Био сам рђав човек а он ми је рекао: Ти си веома добар, дете моје!“
Како је могуће противити се човеку, који теби непокајаној битанги каже да си добар? Када човек чује такве речи – да је љубљено чедо Божије, он губи сваку жељу да се самооправдава и да се противи. А човек се противи зато што се боји. Управо тако. Човек размишља у себи: „То угрожава мој унутарњи мир, моју срећу, моје достојанство, моју слободу! Шта да радим? Бранићу се како знам и умем! Не признајем ништа, правдам се за све!“
Но, ако такав човек сретне Цвеца, неће му пасти на памет да се брани, правда и противи: „Оче, ја сам много гори него што ти мислиш! Али што ми више говориш да ме волиш, тим више желим да исповедам своје грехе, смирено без трунке жеље да се правдам“ Љубав Христова дубински мења човека!
Из књиге – Живот у свету без Христа
