Једнога дана у Њујорку возио сам се с пријатељем таксијем. Kада смо изашли из таксија, мој пријатељ обратио се возачу и рекао му: „Хвала на вожњи. Савршено возите.“
Таксиста је за тренутак запањено ћутао, а онда рекао: „Да ли ви то хоћете да покажете да сте духовити?“
„Не, драги човече, не шалим се на ваш рачун. Дивим вам се како можете да останете смирени у овако великој саобраћајној гужви.“
„Добро,“ – рече возач и настави пут. „Шта је у питању?“ – упитао сам.
„Покушавам да вратим љубав у Њујорк“ – објаснио је. „Верујем да то једино може да спасе овај град.“
„Kако један човек може да спасе Њујорк?“
„Није у питању један човек. Верујем да сам том таксисти улепшао дан. Претпоставимо да он има двадесет вожњи. Биће љубазан с тих двадесет муштерија зато што је неко био љубазан с њим. Те муштерије ће, опет, бити љубазније са својим запосленима, или продавцима или конобарима, па чак и са својим породицама. На крају ће се та срдачност проширити на најмање хиљаду људи. Претпостављам да сада схваташ да то није тако лоша идеја.“
„Али од таксисте сада зависи да ли ће он на остале пренети срдачност коју си ти према њему показао.“
„Зато се не ослањам само на њега,“ – рекао је мој пријатељ. „Свестан сам да тај систем није најсигурнији па ћу данас исто тако да се понашам са још барем десеторо људи. Ако од тих десеторо успем да усрећим троје, на крају могу индиректно да утичем на расположење још три хиљаде људи.“
„Теоретски посматрано, звучи добро.“ – признао сам – „али, нисам сигуран да је то и практично изводљиво.“
„Ништа се не губи ако и није. Ништа ме не кошта да том човеку кажем да добро обавља свој посао. Није добио ни мању ни већу напојницу. Па шта, ако те онај коме говориш не чује? Сутра ћу срести неког другог таксисту кога могу да покушам да усрећим.“
„Ти си чудак на неки начин“ – рекао сам.
„То само показује да си постао велики циник. Ја сам ово проучавао. Изгледа да, поред новца, нашим поштанским службеницима недостаје и то што им нико не каже да они добро обављају посао.“
„Али, они не раде како треба.“
„Не раде зато што не осећају да је било кога брига да ли они добро раде. Зашто им неко не би упутио неку лепу реч?“
Управо смо пролазили поред неке грађевине и наишли на петорицу радника који су седели и ручали. Мој пријатељ се зауставио. „Обавили сте огроман посао, људи. Ваш посао је тежак и опасан.“
Радници су сумњичаво посматрали мог пријатеља. „Kада ћете завршити ту зграду?“
„У јуну“ – одбрусио је један од њих.
„То је стварно невероватно. Мора бити да сте веома поносни.“
Наставили смо пут. „Нисам видео никога као што си ти још од Човека из Ла Манче“ – рекох му.
„Kада ти људи размисле о ономе што сам им рекао, биће задовољнији. Град ће, на неки начин, имати користи од њихове среће.“ „Али не можеш то да радиш потпуно сам!“ – побунио сам се.
„Ти си само једна јединка.“
„Најважније од свега јесте да се не обесхрабриш. Постићи да људи у овом граду поново постану љубазни није нимало лак задатак, али ако бих могао да укључим и друге људе у ту кампању…“
„Управо си намигнуо жени која није ништа нарочито“ – рекао сам.
„Знам да није,“ – одговорио је, „али, ако је учитељица, њен разред имаће данас фантастичан дан.“
