Сви прекори и све заповести у Јеванђељу имају за свој циљ љубав, динамичко превазилажење егоцентричне индивидуалности, чиме се икона Тројичнога Бога остварује у људском бићу.

Заповест љубави је «испуњење закона» (Рм 13, 10) не као савршенији и делотворнији закон нити као допуна Закона, већ као његово испуњење и «крај»: то је догађај у коме је циљ Закона постао стварност и пронашао своју пуноћу.

Следствено, представља криво разумевање, ако не и порицање јеванђеоске поруке тумачити љубав као неку индивидуалну врлину, макар и најважнију, у складу са мерилима конвенционалне етике, засноване на «добрим односима» и сведене на «алтруизам» и «љубав према другима».

Љубав Јеванђеља оваплоћује испражњење од себе (= кенозис) другог Адама; она успоставља живот и постојање унутар стварности човекове створене и смртне природе. Циљ љубави није да, једноставно, побољша наше друштвено понашање.

Њен је циљ «јединство које има Света Тројица као њен учитељ», по речи Св.. Исака Сирина.

Непосредни израз ове везе између љубави о којој говори Јеванђеље и тројичног прототипа нашег постојања, може се наћи у «првосвештеничкој молитви» Христовој, у седамнаестом поглављу Јеванђеља Јовановог.

Христова молитва Оцу, за његове ученике и за све који ће у Њега поверовати кроз њихову проповед, јесте молитва за све чланове Цркве «да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду» (Јн 17, 21); «Да буду једно као што смо ми једно» (Јн 17, 22).

Овај осврт на начин божанског постојања, на тројично јединство и заједницу личности,, показује да је љубав «прва и највећа заповест». На тај начин се поистовећује љубав са васпостављањем иконе Божије у човеку и човековим повратком истинитом постојању и животу: «јер је љубав од Бога и сваки који љуби од Бога је рођен,, и познаје Бога … јер као што је Он и ми смо у овоме свету» (1Јн 4, 7; 4, 17).

Раздвајање и «расејавање» деце Божије јесте дело пада и смрти.

Дело живота и бесмртности – дело Цркве – је «да расејану децу Божију сабере у једно» (Јн 11, 52), да би саздао тело: «Јер смо многи једно тело Христу» (Рм 12, 5).

Јединство Цркве није просто социолошка чињеница или морално постигнуће. То је откровење истине и пројава живота. Само унутар егзистенцијалног догађаја који јединство Цркве представља, познајемо човека онаквим какав он заиста јесте са његовим личносним посебностима и слободом његове љубави. Ми познајемо Бога и постижемо заједницу и однос са Њим само до мере у којој смо у сагласности са начином постојања којим је Црква сједињена.

Јединство Цркве пројављује истину о постојању и животу «сада у огледалу и загонтеки» (1Кор 13, 12), пошто је јединство још увек динамичко напредовање од покајања до савршенства: «Јер делимично знамо… а када дође што је савршено,, онда ће престати што је делимично» (1Кор 13, 9-10) – «сада знам делимично,, а онда ћу лицем у лице» (1Кор 13, 12).

Али, какво год откровење истине да човек поседује, па макар и у огледалу и загонетки, оно је сабрано у јединству и љубави Цркве.

ИЗВОР: Христо Јанарас: Слобода морала, Крагујевац, 2007.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име