„Оче, ја не волим.“
„Одлично.“
„Браво што не волим?“
„Не, не. Мислим на нешто друго’.
„Шта би то било?“.
„Схватићеш како будемо одмицали даље. Само ми реци на шта мислиш када кажеш да не волиш.“
„Мислим, осећам се као да ми је срце камен. Није ме брига за друге људе. Не занима ме мој ближњи. Постоје тренуци када је проблем неког другог нешто због чега сам срећан јер то није проблем који ја имам. Осуђујем. А понекад, ако је друга особа срећна, мене изједе завист.“
„А ти би волео да волиш?“.
„Све бих дао“.
„Дакле, имао сам право што сам рекао „Браво“. У ствари, требало је то да то кажем два пута.“
„Двапут, чак!?“
„Дефинитивно двапут. Прво, зато што размишљаш са скрушеношћу. Зар не схваташ да, са овим што говориш, у суштини признајеш? Можда не носим епитрахиљ, али пут ка твом покајању је отворен. Дошао си до тачке у којој препознајеш ограничења људских моћи.“
„И шта још?“
„Друго „браво“ је зато што си схватио да љубав није неко наше достигнуће; то је поклон. Њено одсуство је срцепарајуће. Чежња за тим је неподношљива. Зар не схваташ да ти недостаје нешто што твоје биће препознаје, али што не можеш да окусиш? Где си научио да тражиш љубав? Ко те је научио да сад то толико желиш? Зар не видиш да смо створени да волимо, али не уживамо у љубави? Ти си сломљеног срца и разумеш. Зато сам два пута рекао „браво“.
„Али резултат је исти. Не волим себе. Шта могу да урадим?’.
„Пре свега, буди стрпљив. Љубав иде својим темпом и својим распоредом.“
„Мислите, кад год јој се прохте?“.
„Мили, љубав је личност; или боље речено, она је начин постојања за личност. То није емоција, не доводи твоје хормоне у равнотежу. То није инстинкт. Она је личност. Као и ти, она ће одлучити да ли и када ћете се састати“
„А до тада?“
„До тада, дела љубави. Колико год можеш. Од најнебитнијих до веома важних.“
„Али управо смо рекли да ја немам никакву љубав“.
„Не треба ти. Говорио сам ти о делима љубави. И ти добро знаш која су.“
‘Шта? Само механички?’.
‘Слушај ме. Оци Цркве знају каква смо крхка и променљива створења. Они такође знају да смо тело и душа. И једно и друго деле наш пут ка величању. Тело доприноси кроз практичну примену врлина. Кроз духовни живот душа је обасјана и њено око, то јест ум, је у позицији да гледа у светлост вечности. Наравно, све почиње од унутрашњег живота и како људи напредују у томе, тако њихов спољашњи живот, односно њихово деловање, открива овај напредак. Али, постоји и супротан процес. Дела љубави – милостиња, дељење било каквог терета који оптерећује ближњега, као и телесно слављење, метаније, читање Светог писама и изговарање молитава – допринос су тела, тако да душа може да почне изнова“
„Али све ће бити само формалност, празна, као примена правила лепог понашања“.
„Изгледа да је тако, али – није. Дела, посебно она која називаш празним, нису довољна. Не правимо списак добрих дела да би нас Бог волео. Када се заврше у духу који сте данас показали оним што сте рекли, дела су припрема за сусрет, који ће се сигурно догодити. Не знамо како и када, али ће се догодити. Као и у случају пророка Илије, Бог долази пажљиво и благо, готово неприметно, као дах ветра. И морамо бити спремни, пријемчиви и свесни. Дела љубави нас припремају за сусрет са лицем љубави. Када се то деси, дела ће постати природна, спонтана и очигледна. Али, пре овог сусрета, нашем сопству је потребан притисак, дисциплина, позив за буђење и самокритика. Али, не гушење кривицом. Из онога што сте ми данас рекли, то је једина опасност. Можда мислите да сте погрешили и онда себе осудите због тога. Па ипак, брате мој, ни ти ни ја ни било ко други не можемо више него само да препознамо колико смо грешни.“
‘Не бринеш се, оче, да ће ми све ове данашње хвале ударити у главу?’.
„Данас неће. Сигуран си иза штита самопрекора. Следећи пут…То ћемо већ видети…“
Илиас Лиамис
Из књиге „Разговори са старцем Теолиптом“
pemptousia.com
Превела редакција Чудо
