Слава Богу,

управо сам се вратио са путовања које мења живот, путовања у сиротиште у граду Гватемала, у Гватемали. Ово сиротиште воде четири богобојажљиве православне монахиње.

Оснивачи су некада биле католичке часне сестре, али су постале незадовољне својом црквом и током обиласка Свете земље откриле православље и преобратиле се, на запрепашћење Римокатоличке цркве.

Када су одлучиле да оснују манастир у Гватемали, слабо су знале о томе да Бог има много веће планове него што су могле и замислити! „Шта ми уопште знамо о деци?“, питала је мајка Инес када су наследили сиротиште и 30-торо деце.

Али, хвала Богу, на њиховом примеру се види да је све што је потребно за подизање деце, вођење сиротишта или изградњу цркве – вера и љубав. Ове монахиње можда никада нису научиле како да теоријски одгајају децу, али милошћу Божијом сва деца сиротишта су срећна, здрава и добро прилагођена.

У сиротишту сада има око 90-торо деце и потпуно се финансирају донацијама. Наравно, монахиње не могу све да воде све време. Имају ангажовано особље састављено од дадиља, кувара, медицинских сестара и баштована, али садашњем тиму особља је требало доста времена да се усаврши. Мајка Ивон нам је рекла да је веома тешко наћи некога ко не „краде, вара и не лаже у овом граду“.

Хвала Богу, после неколико година наизменичних ангажовања и отпуштања имају екипу у коју могу да верују, а неки од њих су и постали православци! Како сиротиште нема свог свештеника, сјајна је ствар када дође екипа попут наше и поведе свештеника! За време нашег боравка служили смо Божанску Литургију два пута недељно. И у једној веома узбудљивој прилици, имали смо Божанску Литургију са 26 крштења!

Замислите све те потпуно нове душе! А нама, мисионарима, монахиње су дозволиле да будемо кумови новопросвећених! „Једини услов да будете кум“, рекла је мајка Ивон, „је да се сваког дана свог живота морате молити за своје кумче. То је то!“

Монахиње воле своју децу и предузимају све мере предострожности за њихово добро као што би свака мајка учинила. Недељом деца могу да гледају филм који је претходно погледала нека од сестара. Нека старија деца су покренула књижевни клуб, недавно су завршили читање „Лав, вештица и огртач“ и једна од сестара је одвела групу деце у позориште да погледају нови филм по књизи.

 

Деца доста вежбају. Сиротиште има базен у коме дечаци свако вече одраде 40 кругова пре спавања, док девојчице играју фудбал у сали или се баве неком другом конструктивном активношћу. Старији дечаци сада помажу у изградњи нове цркве за манастир и нових конака за децу како би се деца евентуално иселила из страшног града у чистији, безбеднији сеоски предео. Неке од монахиња живе тамо, како би обесхрабриле разбојнике да уђу на земљу.

Поред зграда за сиротиште, дечаци помажу и изградњу потпуно нове цркве за манастир. Ово ће бити прва оригинална православна црква у земљи Гватемали!(п.п. чланак је из 2006. године) Монахиње су дале да га правилно гради архитекта који је проучавао византијску архитектуру како би ову цркву саградио на прави начин.

На селу, у манастиру, монахиње узгајају и рибу и зечеве да би прехраниле децу. Право је чудо, али и чињеница да су деца срећна, добро ухрањена и обучена. Већина њих долази из ужасног, насилног или маргинализованог порекла и не би се очекивало да се пристојно понашају у друштву након искустава која, на жалост, носе. Али, деца се воле.

Чак се и деца која нису браћа и сестре се односе једно према другом као да су брат и сестра. Старија деца пазе на млађу, а млађи се угледају на старије. Деца иду у цркву два пута дневно, а током године у школу. Скоро сва деца умеју да читају и пишу и гледати на сат што је далеко више од онога чему су се могли надати на улици. Деца која су у могућности, праве бројанице и продају их у књижари или на догађајима који служе за прикупљање фондова. Сиротиште води евиденцију о продаји бројаница, а половина новца иде директно детету. На овај начин деца почињу да штеде нешто новца да имају када одрасту. Нека деца већ имају и до 1.000 долара на свом рачуну!

Док смо били тамо, морали смо да одведемо децу на шетњу изван зидова сиротишта. Нико не може ван сиротишта без благослова игуманије. Град је пун насиља и сиромаштва, па се мора бити веома опрезан упуштајући се у град. Нека деца су напуштала сиротиште само неколико пута у животу. Тако да је за многу децу одлазак из манастира био веома узбудљив.

Наш излазак је подразумевао посету топлим базенима које греје локални вулкан, затим посету манастиру, да погледамо нову цркву и рибу и зечеве. Затим, дечји омиљени део: вечера у „Pollo Compero“ која је нешто попут КФЦ/Мек.Доналд’с-а у Гватемали. Чинило се као да нека деца никада раније нису јела пржену пилетину. Поједу до последњег комадића меса са тих костију, и потрошили су по једну флашу кечапа. Било је тако задовољство гледати децу како уживају у својој храни и узбуђени су због једноставних ствари као што је осећај поветарца на њиховом лицу док смо се возили низ улицу. Слава Богу за све!

И да Бог благослови народ Гватемале који се бори…

Отац Мајкл Гилис

ИЗВОР: https://blogs.ancientfaith.com/prayingintherain/2006/07/guatemala/

ПРЕВОД: Давор Сантрач

Објављено: 27.05.2022.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име