Похвала Љубави апостола Павла из његове прве посланице Коринћанима (13, 1-13) висока је поезија, ремек-дело новозаветног песништва, иначе расутог по еванђељима, посланицама и Апокалипси. Готово је чудно да један расни проповедник и теолог, како по образовању тако и по ономе што је сам од себе изградио, начинио, буде, макар и у једном тренутку, велики песник. Да ли је заиста могуће? Није ли тај песнички фрагмент инсерт из неке химне љубави која је већ кружила међу ранохришћанским заједницама? Јединствена у лепоти казивања, она има и своју садржајну загонетку. Усхваљује се љубав, али не нека одређена љубав, према богу или према ближњима, него љубав сама, као да је љубав овде поново постала бог у неком ранохеленском смислу.
То је разуме се утисак приликом првог читања. Појам љубави није довољно омеђен и то појачава утисак поетичности читавог 13ог параграфа ове Павлове посланице. Љубав, ионако широк појам, овде може да значи све. Али пошто ту реч изговара први апостол невереја у раној хришћанској историји, ми знамо која се значења ту морају искључити, као што је и учинио свети Хијероним у свом преводу Светог Писма на латински, где је на место грчког љубав (агапе) ставио не латинско amor, него caritas што се задржало у многим енглеским, француским и италијанским преводима које познајемо.
Организатор првих хришћанских заједница, давалац првих правила хришћанског понашања, утемељивач неке врсте ранохришћанског законодавства, зар да буде песник љубави, и то љубави која надилази све остале духовне врлине и дарове! Није ли то у супротности са оним што апостол Павле иначе тврди? Наизглед и јесте. Чини се да одједном, у посебној врсти заноса, св. Павле говори нешто мимо или против сопственог учења, да има неку посебну врсту (песничког) откровења. И скоро би се човек обрадовао том преобрату, другом по реду, који се привидно догађа у великом проповеднику и теологу. Можда се и догодио: Павле је збиља био у ватри не само проповедничкој, него и у односу на личност Христову, којег никад није упознао, о чијем учењу је само сазнавао од других; дакле, Павле је познавао интензивно чувство љубави.
Кад се боље погледају поуке ове Павлове посланице види се и њихова веза са поменутом похвалом љубави. Већ на почетку посланице он говори о спорењу хришћана различитих настројења; спорило се, експлицитно, о разликама у мудрости, пореклу, сили. Људску, земаљску мудрост Павле оспорава, оспорава и ону традиционалну, старозаветну мудрост (и хеленску, наравно) која није довела до спознавања Бога (Коринћанима I, 1, 21). И у 2ом одељку оспорава се мудрост овога света и његових владара —моћника. У одељку 12, који непосредно претходи Похвали љубави, говори се о сличној теми, о духовним даровима који су различити код људи, иако је „Дух исти“. Понављајући познати став из Старог Завета да „дух дува где хоће“, Павле каже да Дух „раздељује свакоме како хоће“. Не спорећи значај духовних дарова, св. Павле захтева да они не буду разлог за раздор међу хришћанима. На том месту се појављује Похвала Љубави.
Љубав је разлог за слогу међу члановима хришћанске заједнице, и уздижући моћ и вредност љубави Павле улази заправо у расправу о редоследу вредности основних хришћанских и духовних врлина, дарова. Похвала открива свој полемички модус, и док аутор егзалтира предмет своје песме – Љубав, он ограничава значај и вредност других врлина које потичу од Духа. Говорити „људским и анђеоским језицима“ – каже се – мање је и није посебна заслуга, ако се нема љубави. Ако се зна како у једном тренутку Дела апостолских говорење језика бива даром Светог Духа, и да је тај тренутак, „Духови“, слављен као велики празник, ово упоређивање делује као изненађење. Исто тако се и дар пророковања, који се овде не дефинише сувише јасно, ставља иза емотивне врлине – љубави. Још је веће изненађење кад се тврди да ни „знање свих светих тајни и сва вера“ нису довољни, ако „љубави нема“.
Одмах после тријумфалне химне св. Павле говори даље о духовним даровима, о песничком и проповедничком говору („језицима“, 14, 1-25), о значају тумачења песничког говора, уводећи тиме дисциплину херменеутике у рану литургију и религиозне скупове првих хришћана, када су слободно импровизовани текстови, пророчки, проповеднички, песнички и интерпретативни, имали своја одговарајућа места у хришћанском култу – богослужењу.
Из књиге: Поетика жртвеног обреда, Миодраг Павловић
