По пресељењу на Хомоље, јул месец, муж и ја одлучимо да прошетамо шумом, у потрази за печуркама. На срећу, нисам знала ни једну од локалних легенди, иначе ме нико не би натерао да се запутимо тамо.
И тако кренемо. Шума. Велика шума. Мало сам истрипована. Знам шта је шума, али не ова шума овде. Муж ми каже да је ово највеће ненасељено подручје у Европи. Хиљаде хектара шуме без живе душе. Само шуме, брда, планине, шуме, потоци, шуме, реке.
И ако нисам поменула… шуме.
„Идеално место за баба Јагу“ – кажем покушавајући да одагнам језу која ме лагано хвата.
Каже муж – „Хајде идемо даље, можда је и нађемо“. И обоје праснемо у смех. Што дубље залазимо у шуму осећај је другачији. Други свет. Друга планета. Друга димензија. Ни налик оном где живимо. Нешто сурово, чисто, обитава овде. Нешто није у реду. Окрећем се. Муж гледа у мене. На лицу видим да мислимо исто. „Ту је“… Јбт, нисам нормална. Тишина од које се диже коса на глави. Покушавам да не дишем, да ходам што тише. Испред мене кладенац и у том трену ме хвата слабост. Измештена из бетона и метала, уплашена до смрти, осећам треперење које мислим да сам осетила кад сам се рађала и које ћу, сигурна сам, осетити кад будем умирала.
Савијам се до кладенца. Површина глатка, као огледало. Гледам себе, у одразу који се оцртава али али не видим себе. То нисам ја. Или јесам, али много млађа, лепша. Прсла сам, друге нема. Чујем глас: „Копил (нисам знала да то на влашком значи дете) о смрити се не говори. И не размишља.“ Устајем.
До куће смо прелетели. И пре пар дана, случајно, чујем причу о Мума Падури (Шумска Мајка), и вратим се назад у дан у ком сам осетила у дубокој шуми, у коју сад без страха залазим сама, да је смрт у свима нама, клица која расте док не нарасте и одведе нас у бесповрат, у неизрециво.
Богу хвала на дару да тај дан чекам у шумама Хомоља…
А Мума Падури… има је мало у свим женама…
Тврдим!
nekazano.me
