Душа ми празна беспућем лута,
Kо изгубљено дете плаче,
Падам у амбис, живи песак ме гута,
Тонем све дубље, тонем све јаче.
Kрике и вапај не чује нико.
Никог да уморне прими ми руке,
Грчим се и саму себе тешим,
Неће још дуго трајати муке.
Тамна ме мрља похлепно гута,
Снажним ме рукама грли и стеже,
Удишем ваздух последњег пута
Док глиб ме влажни за себе веже.
Погледом једним небо обухватам,
Штедљиво трошим задње тренутке,
Док гледам сутон и прве звезде,
Ја поздрављам се са светом ћутке.
