Васкрсење Сабора Владимирске иконе и Достојевски
За Васкрсење мртвих смо чули и верујемо у њега. Својим очима нисмо видели. Међутим јесмо видели васкрсење вере, васкрсење Цркве и васкрсење душе.
Код нас је 90-тих прошлог века наступило Васкрсење вере, Васкрсење душе је онда када се сваки грешник покаје и уђе поново у стадо Христово, а Васкрсење Цркве је онда када видимо када се нека развалина поново диже и када се у њој поново успоставља силом прекинут Литургијски живот. Показујући се тиме да је смрт, макар и смрт једне „зграде“ само привремена. Како онда не би и наша смрт била привремена, а Васкрсење за цео живот.
Овде ћу говорити о Васкрсењу Владимирске цркве у Петрограду, или у пуном називу Сабору Владимирске иконе Божије Мајке.
Нисам живео овде у Совјетска времена и сада кад гледам на њу у пуном сјају, тешко је и поверовати да се у том Совјетском рају на лепоту гледало као на непријатеља. Али беше.
- године петнаест совјетских организација је упутило наређење депутатима да се Црква сруши и да се на њеном месту сагради простор за одмор радника. „Срећа је“ да се то није десило али је зграда прешла у руке новоосноване совјетске библиотеке и служила је за смештај „антирелигиозне литературе“, то јест књига из Духовне академије и из Богословског фонда.
У априлу 1941, библиотека је изашла из зграде, и опет се планирало рушење. Док су Немци рушили Југославију и Европу, Совјети су рушили Бога. Очигледно нису знали за Лазарев завет о земном и небеском Царству. Нису једини. Добро.
Након рата није више било опасности од рушења.
1948 је управу преузео Спортски комбинат који се у уговору обавезао да чува иконостас који се још увек налазио у згради бивше цркве.
- године зграда је предата Држави. До 1970-те ту се налазила фабрика а затим Државна рачуноводствена компанија. До 1989.
- је здање враћено Руској Цркви. Оно што је остало било је у катастрофалном стању, али милост Божија, жеља, воља и вера, Васкрсли су ову цркву. Она је сада један од симбола Петрограда као и онда када је се у њој молио Достојевски, који је живео на око 200 метара од ње. И ако је се у Петрограду, Достојевски селио око 20 пута и живео у разним деловима града, највише је живео у близини Владимирске цркве, чији је био парохијан. Ту је живео када је написао први роман, Бедни људи, као и последњи, Браћа Карамазови.
- Ана Григорјевна, пишчева жена је послала по духовника у Владимирску цркву, који је дошао у њихов дом, и након исповести од 2 сата, последњи пут причестио Достојевског, који је умро два дана након тога.
Управо радници музеја Достојевског који се налази у његовом дому, покренули су иницијативу 1988.године да се храм врати Руској Цркви. У храму се сваке године служи парастос великом писцу. Црква сматра Достојевског пасхалним писцем, то јест сматра се да у његовим делима преовлађује дух Васкрсења (Пасхе).
Поред Достојевског, некако у исто време, парохијани овог храма били су и песник и писац Николај Некрасов и композитор Николај Римски-Корсаков.
