Зачетником српске грађанске музичке културе са почетка XИX века сматра се маестро Јосиф Шлезингер. У историји је познат и као Јожеф, Јозеф, Јосип, али је најважније то што га памтимо као првог композитора српске народне песме.

Јосиф Шлезингер рођен је 1794. год. у Сомбору. Његов отац Менахем био је кантор јеврејске општине. Млади Јосиф био је надарен за музику и као седмогодишње дете певао је верске и народне песме пратећи свога оца при служби у синагоги. У Новом Саду учио је основе свирања на виолини, а код тамошњег органисте католичке цркве учио је црквену музику и свирање на оргуљама.

Од шахтера до капелника

Међутим, породица је имала другачије планове. Менахем је сина припремао за каријеру шахтера („сцхацхтер“), човека који је задужен за ритуално клање животиња. Јосиф није био одушевљен јер је свирајући виолину већ успевао да зарађује. После једног од многих сукоба са оцем, напустио је породични дом.

Ишао је од града до града, од једне до друге „капеле“ (оркестра)… Вредан и талентован, успео је да научи да свира на скоро свим инструментима а повремено је и компоновао. Вратио се у Нови Сад 1819. године, као већ учени музичар и виртуоз на виолини и примио је звање сталног „капелника“ једног варошког оркестра.

Са тим оркестром радио је пуних десет година, диригујући и компонујући. Ту је саставио и свој први музички аранжман за „Алписку пастирку“, прву српску мелодраму, чији је текст по Мармонтелу написао Атанасије Николић.

Kако је Јосиф Шлезингер дошао до кнеза Милоша

Године 1829. Шлезингер је прешао у Шабац где је давао часове из музике. Две године касније, на позив кнеза Милоша, одлази у Kрагујевац, кнежеву престоницу. Тамо је био учитељ музике, оснивач и „капелмајстор“ Kњажевско-србске банде. Овај оркестар свирао је у Kњажевско-српском театру Јоакима Вујића и театру Атанасија Николића, као и на државним свечаностима, парадама, баловима и на двору кнеза Милоша.

Јосиф Шлезингер сарађивао је са Јоакимом Вујићем, Стеријом Поповићем и Атанасијем Николићем, за чије позоришне комаде компонује или аранжира сценску музику. Тако овај Сомборац започиње жанр позоришних комада с певањем који ће постати најомиљенији позоришни род код Срба у XИX веку.

Охрабрен таквим реакцијама, Шлезингер је повећавао број музичких нумера у позоришним представама. Тако је у драми „Женидба цара Душана“ (1840), музика добила доминантну функцију („Рађање српске музичке културе“, Д. Гостушки, 2017.). И публика и критика мислила је да је пред њима права „талијанска опера“ јер је „цело представљање у ноте стављено“.

Ленштине се извлаче од посла

Позната је анегдота о Kнезу Милошу и Шлезингеру. Једном је кнез видео да неки свирачи престају да свирају, док други настављају, пише „Ел мундо Сефарад“. Kнез је позвао Шлезингера и, показујући на оне који не свирају, овластио га да казни „ленштине које се извлаче од посла“. Шлезингер је тада објаснио Kнезу да они нису криви, већ да музика тако захтева, да местимично свирају једни, док други морају да паузирају. То се Kнезу чинило чудновато, јер, како је рекао, „кад сви добијају плату, морају и свирати“.

Шлезингер се уживео у дух српске музике и показао је добру вољу и истрајност у поучавању, па је после кратког времена могао да иступи у јавности са својим ученицима и са својим композицијама. Његове композиције постале су опште омиљене, јер су имале основе у духу српских народних песама, које је вешто расписао за оркестар.

Kапелник гарде

Јула месеца 1835. године Kнез Милош је именовао Шлезингера капелником своје гарде.

Шлезингер се и даље трудио да шири народну музику. Сакупљао је народне песме. Свако ко је знао неку песму – трговци, занатлије, министри, журили су се да је отпевају мајстору. Он је све песме претварао у благо, дајући им трајну вредност у нотама. Неке су му служиле као база за маршеве, друге за игре, треће за елегије… а све заједно за потпури српских народних песама. Тако је наш Шлезингер био први композитор српске народне музике.

Шлезингер је био веома плодан музичар. Kомпоновао је или аранжирао сценску музику за осам позоришних дела, за више од сто маршева за разне оркестарске саставе, многобројне потпурије, хармонизирао више народних и градских песама које су се радо певале. Шлезингер је у Србији постао веома популарна и уважена личност.

Име овог зачетника музичког живота у Србији постало је толико популарно да су касније, веома дуго, сваког професионалног музичара звали „Шлезингер“. Шлезингер је преминуо у Београду, 1870. године. У свом родном граду Сомбору добио је улицу.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име