Јован Јовановић Змај: Тихо ноћи

Тихо ноћи, моје сунце спава;
За главом јој од бисера грана;
А на грани к’о да нешто бруји
– То су пали Сићани славуји.

Жице преду из свиленог гласа
Откали јој дувак до појаса
Покрили јој и лице и груди
– Да се моје Сунце не пробуди.