У свакој провинцији сада је била црква која је уживала пуну административну независност следећи у својој организацији јеванђелско начело „суседства“. Православна црква данас треба да примењује исти модел у свакој од њених такозваних „аутокефалија“. Међутим, данас постоји велико и у многочему врло
ометајуће еклесиолошко и канонско одступање од Никејског модела:
1. Неке од садашњих „провинција“ (тојест „аутокефалне“ цркве) су толико велике, да је истинско епископско саборовање практично неизводљиво, те је замењено патријархалном бирократијом, (обнова старог образца еклесијалних провинција, била је тема честих и великих расправа у Русији 1905-1917. али се није никада осгварила).
2. У извесним црквама, посебно у Константинопољу и Русији, нису сви епископи, који имају право управљања чланови „синода“; такозваног „сталног синода“, који је зауставио ток саборовања и претворио се у тело бирократске администрације,
који упражњава власт над епископима.
3. Извесне националне цркве су практично замениле територијално начело црквеног јединства са етничким начелом: ово је јерес „филетизма“, која је осуђена на сабору у Константинопољу 1872. године.
4. У извесним Црквама, „титуларни“ епископи као чланови синода имају улогу, која је у потпуности одвојена од пасторалне и свештенотајинске одговорности, која уствари еклесиолошки оправдава само постојање епископског служења. Ове чиниоце,
ја сматрам стварним одступањима од саме православне еклесиологије. Будући сабор с њима се мора недвосмислено суочити, осудити их и ако је могуће исправити их. Али, пођимо корак даље у нашој расправи о првенству. Видели смо, да је идеја о Божанском или апостолском установљењу првенства у посебним местима била страна раној хришћанској еклесиологији, у сваком случају на Истоку. Иста опаска важи и за обласна првенства „митрополитанска“ са малим изузецима, важност градова одређивала је место резидовања сгарих митрополита. Овде је такође превладао прагматизам. Међутим, сама идеја првенства, била је део саме еклесиологије: провинцијални (обласни) епископски синод је требао председавајућег, без
чије санкције одлуке нису биле важеће. Слично је постојао „ред“ (таксис) у самој апостолској заједници. Ово је у ствари неизбежан захтев самог постојања Цркве у свету. Она мора да представља уједињено сведочанство и ово јединство мора бити провођено и символизовано кроз конкретне канонске структуре.
Регионална „првенства“, која су укључивала и уједињавала више провинција и најзад се развила у такозване „патријархате“, играли су велику улогу у историји, али њихов облик, број, ауторитет и важност много су варирали. На пример митски систем „пентрахије“, који је формално санкционисан од стране императора Јустина, у време када је она практично већ престала да постоји, је нешто, што је кориштено, као православна алтернатива папству, али њено еклесиолошко значење је немогуће одредити и њено значење, важност, ограничено је да буде нека врста символичног модела универзалне саборности.
Много је значајније питање универзалног првенства, које поседује библијску и еклесиолошку основу. Православни анти латински полемиари правилно су указали и подвукли прагматичко и политичко извориште свих првенсгава, укључујући првенство „међу једнакима“, које је имао римски папа пре шизме. Међутим, чињеница је да није никада било временског периода, када Црква није признавала одређени „ред“ прво међу апостолима, после епископима, и тако у овом поретку, један апостол, св. Петар и после један епископ, озаглављујући једну одређену Цркву, заузимао је место „примата“ („први Симон, названи Петар“ Мт. 10,2; ср. Мк. 3,16.).
Током година, по Педесетници, Јерусалимска – мајка црква, jасно је заузимала ову позицију, и њоме је председавао прво Петар и дванаесторица, а после Јаков, када су дванаесторица отишли у свет да врше апостолску мисију. Коначни нестанак јудео-хришћанске заједнице у Јерусалиму, окончао је и изворно првенство мајке Цркве, и као што смо већ видели нова Јерусалимска црква није га поново захтевала, тражила, њу су сачињавали незнабожци, а која је поново установљена у време цара Константина. У ово време, путевима, које је тешко пратити у детаље, Римска црква је задобила првенство, које је посведочено на различите начине од стране разних писаца, укључујући (можда) Климента и Игњатија и свакако Иринеја и Кипријана. Историјски, византијска (и православна) интерпретација овога процеса – Рим је био престоница и главни град – је вероватно тачна. Тешко је представити да би традиција, по којој је св. Петар умро у Риму, сама је по себи била довољна да оправда римско првенство, као што је то захтевала, изражавала потоња папска традиција. У сваком случају, римски епископ је постао „први епископ“ универзалне Цркве:’ његово сгарешинство било је увек одржавано и подржавано, посебно у канонима (1. Константинопољски сабор, канон 3; Халкидонски сабор, канон 28.) који одређују место и позицију „Новог Рима“ Константинопоља. Међутим, и ово је стварна еклесиолошка разлика, између православља и римокатолицизма, римско првенство није имало неизгладљив (неизбрисив) карактер. Оно је било условљено папским доктриналним православљем, а није било извор тог православља. Шизма је настала управо зато, што је Запад веровао да је папа, силом свога првенства доктринално увек био у праву, те да се првенство неће никада одузети од Рима. После шизме, у православљу је Константинопољ остао са првенством.
Ја се усуђујем, упркос, великог ризика изјавити овде да васељенско првенство једног епископа, јерусалимског, римског или „Новог Рима“ није било просто историјска случајност, одсликавајући „прагматичне“ захтеве и потребе. Уједињено прагматична потреба него је знак, да Свети Дух није напустио Цркву, која вечно остаје стубом и основом истине”. Апостоли, а после њих и сви Христови ученици, послани су у свет да буду Христови сведоци; јединство и кохерентност овог сведочанства, служење свету, које оно подразумева, заједничка акција коју захтева, могу бити осигурани само ако епископат остаје један. Делатност првог епископа” је да служи овом јединству у светским размерама, исто онако, као што је улога регионалног примата да буде заштитник и заступник јединства у регионалним размерама.
Међутим, ни један од ових облика првенства није првенство над евхаристијом те стога ни један примат нема моћи (власти) над другим епископима. Он је један од њих, свештенотајински (сакраментално) једнак њима, погрешив као и они. Њихово је право и дужност, да му се успротиве, када греши и само ово противљење, супротстављање је служба, коју му они чине, јер његове грешке могу да доведу не само до личне катастрофе него исто тако до катастрофе Цркве која му је поверена. Истина није ничији монопол, него је свако Хришћанин, и сваки епископ позван да исгоне пројаве у разним својствима или служењима, која постоје у Цркви Божјој. Нема коначне гаранције, нити коначне сигурности. Потрага за гаранцијом и сигурношћу одвела је цео Хришћански Запад у безизлаз који је очевидан данас, у једном облику јаснијем него икад раније. Међутим, ми Православни још увек признајемо да посгоји посебно служење, посебна диакониа универзалног првенства, и да таква диакониа подразумева посебну Божанску харизму. Наш проблем са Римским католицизмом је у томе, што нисмо сагласни, не прихватамо непокретљивост, непомереност, непогрешивосг Римске идеје првенства и стога са посебним и заиста несрећним начином, на који је касније Хришћански Запад интерпретирао упражњавање првенсгва од таквих људи као што су: Св. Лав, Св. Мартин, Св. Григорије Велики и други велики Римски епископи.
Ми верујемо да је харизма у истину пренета у Константинопољ. Међутим, током целог средњовековног периода, већина Византијских црквених људи, сматрала је да ће у случају јединства са Западом, на основи Православне вере, православни епископи Рима поново задобити своје првенство. Тако, још једном, поново они нису сматрали да је универзално првенство фиксирано за једно одређено место, него су га видели и сматрали диакониом, служењем, потребним за васељенско сведочење Цркве у свету.
Упркос обнови византијских студија на Западу, у овом веку, идеја да је Византијска империја била углавном цезаропапистички систем, навелико се одржава и подржава од стране већине научника од престижа и као таква, налази широко место у факултетским уџбеницима. Теорија је очевидно погрешна:
византијско православно хришћанство, није могло признати императора, као апсолутну моћ над хришћанском вером и хришћанском Црквом, просто што свака таква моћ – ако би је чак имао, држао епископ, патријарх или папа, да не говоримо о
императору, била је искључена самом природом православља. Православље није познавало „цезаропапизам“, зато што је пре свега било алергично на „папизам“. Тако наша Црква поштује борце за веру, који су се тако успротивили императорима – јеретицима, својим савременицима. Такви су били св. Атанасије, св. Јован Златоуст, св. Максим Исповедник, св. Теодор Студит и многи други, у исто време поздрављајући и изражавајући посебно поштовање мученицима, који су „мачем вере збацили Копронима“.
Остаје истина, да је током целог византијског периода, упражњавање првенства од стране Васељенске патријаршије било јако везано за „симфонију“ између империје и Цркве, коју је формулисао Јустинијан, и која је остала основом византијског политичког мишљења све до пада Византије. Чак монаси и оци цркве, који су се противили и изазивали императоре – јеретике, нису се противили самом систему симфоније. Патријарси су се могли често противити јересима и неканонским процедурама императора, међутим, сматрало се да они (патријарси) својим противљењем обнављају „симфонију“ а не да је нарушавају. Они су увек држали за готово, да хришћанска вера сама по себи подразумева и укључује постојање или универзалне империје или најмање заједнице православних држава и народа који признају императора и патријарха „Новог Рима“ као универзалне вође.
Управо овај систем је водио и довео до христијанизације Источне Европе, преносећи Словенима, Румунима, Грузијанцима и многима другима не само православну веру него такође огромно богатство византијске цивилизације – литургију, теологију, химнографију, иконографију, агиографију, учинивши данашњу. Православну цркву васељенском Црквом, а не просто националном религијом грчке нације.
Посебна улога патријархата у овом процесу постала је још значајнија током последњих векова Византијске империје. Империја је постала незнатна политичка јединица, опкољена од Турака и ограничена на град Консгантинопољ и његова
предграђа, док је патријаршија задржала огромну административну и канонску моћ по целој Исгочној Европи. Током већег дела четрнаесгог века, патријаршијом су управљали људи, који су долазили из монаштва, из исихастичке позадине и подлоге,
који су били велики подвижници и поборници васељенског православља. Највероватније, највећи међу њима бејаше патријарх Филотеј Кокинус, Солунски Јеврејин, који се обратио у хришћанство; други – на пример, патријарх Јосиф II, или сјајан дипломата митрополит кијевски Кипријан, или мање репутације митрополит Исидор – који беше бугарског порекла.
У сред трагичне политичке разједињености, грчки и словенски црквени људи и монаси, радили су заједно – у Константинопољу, на Светој Гори, у Трнову, у Охриду, Пећи, Москви и Новгороду – у заједничкој оданосtи и преданости да сачувају православну хришћанску васељену). Интересантно је да овај позни византијски период представља потпуну аналогију догађајима, који су се на Западу десили пре непуних хиљаду година, када је падом Римске империје римском епископу представљена могућност и прилика да предузме одговорност не само за Цркву, него и за друштво као целину. После овога, у петом, шесtом и седмом веку, римске папе су предузеле задатак и дуж-ност империјалног Рима, цивилизујући нападајуће варваре и постајући стварне вође западног хришћанства. На истоку, готово потпуна немоћ империјалне власти у тринаестом, до петнаестог века, довела је до сличних последица. Ми имамо сав-ремене документе о васељенским патријарсима, који се
односе на политичка питања у Русији, затим укорењење, стварање независних, самосталних румунских црквених провинција, затим они, који изражавају преписку са литванским многобожачким принчевима, као и преписку са пољским римокатоличким краљевима у име и по питању њихових православних поданика.
Све ове дипломатске и политичке задатке би у ранија времена без сумње извели императори. Тако, када је Византија најзад пала под турско смртоносно туторство, задатак да постане (milet bashi) административни управљач хришћанског живља у империји, без обзира које су националности, не бејаше сасвим нов за патријарха. Радикална разлика бејаше само у томе, што је он то сада требао да обавља под турским надзором.
Посебна ситуација у којој се римски папа нашао после пада Рима 476. године довела га је да предузме титулу „врховног свештеника“ што је у ствари верска титула римских императора, у развоју његових добро познатих захтеван за место апсолутног монарха у Цркви. Нема сумње, да се овај развој десио историјски онда, када је тамо била конкретна потреба, да се унесе римска хришћанска традиција у варваре колико год је то било могуће. Метод није био једнак простом тражењу власти: његов циљ је био изворно мисионарски и изражавао је искрено уверење, посебно у тако великој личности, као што је папа св. Григорије Велики.
Заиста је врло интересантно открити, да се десио сличан развој у Константинопољу током позног византијског периода. Главна разлика је била, разуме се у томе, што Константинопољ није могао захтевати нити је захтевао било какво првенство Божанског или апостолског порекла. Међутим, он то је појачавао и уздизао свој ауторитет, посебно у писмима „варварима“ која су имала намеру да осигурају трајност византијске заједнице и православне универзалности изразима, који су сасвим напомињали папске захтеве. Ево шта је патријарх Филотеј Кокинус писао руским принчевима 1370., који су се политички одвојили од њиховог митрополита Алексеја (који је тада био исто тако и регент Московског великог принципалитета):
– Будући да је Бог нашу смиреност поставио вођом свих хришћана, било где се они налазили, као заступника и чувара њихових душа, сви они зависе од мене оца и учитеља свих њих. Стога, ако би то било могуће, моја би била дужност да идем од
града до града, од државе до државе по целој земљиној кугли, да тамо учим Речи Божјој.
Јован Мајендорф: Васељенска патријаршија јуче и данас (1.део)
Ја би требао да то чиним беспрекорно, будући да је то моја дужност. Међутим, пошто је изнад могућности слабог и немоћног човека да иде по целој земљиној кугли, наша смиреност одабира најбоље међу људима, најугледније у врлинама, поставља их и рукополаже као свештенике, учитеље и првојерархе и шаље их у све крајеве земаљске. Један од њих иде и у вашу велику земљу са изобиљем света, који ју је населио, један други иде у друге крајеве земног шара, док неки трећи иде негде друго, тако да свако у земљи и месту, које је за њега одређено и назначено ужива територијална права, епископску катедру и сва права наше смирености.
Ако би један овакав текст био кориштен у западним документима, нема сумње да би био интерпретиран као екстремни облик средњовековних папских захтева. Када се нађе у писму византијског патријарха тада ће се то представити као уобичајени метод дипломатске реторике. Међутим, нема сумње да патријарх Филотеј није био готов да потпише на еклесиолошком плану и подлози осуду папског првенства. Један други византијски аутор, Никита Анкирски, који такође врло чето употребљава такве титуле, као „општи, заједнички судија“, када пише о васељенском патријарху, не касни да свој став појасни следећим упозорењем:
„Не претерујте са значајем титуле која је дана патријарху. Јер је сваки епископ такође назван, зове се ‘патријарх’…” Он после цитира св. Григорија Назијанзина, позивајући се на свог оца, епископа, као „патијарха“3 и титуле првенства заједничке су нама свима епископима будући да су сви епископи оци, пастири и учитељи, и јасно је да нема посебних канона за митрополите, који би се разликовали од оних, који се односе и подразумевају архиепископе и епископе. Јер је полагање руку исто за све, и наше учешће у Божанској литургији је исто и сви произносимо исте молитве.
Зачуђујуће је откриће, како су били прецизни, одговорни и тачни Византинци, када су богословствовали о предметима вере и еклесиологије, и исто тако је зачуђујуће,. како су се осећали слободним, када су стварали дипломатске или реторичке документе и када су дејствовали с намером да сачувају интегритет заједнице! Зато је сасвим јасно, да је патријарх Филотеј, када је писао руским принчевима, одређивао и дефинисао не своје еклесиолошке ставове, него своју улогу у оквиру универзалне заједнице народа, што је позно византијска замена за универзалну Римску империју, коју је он хтео да одржи упркос њеним непријатељима на Истоку и на Западу. Слично ће после пада Византије васељенски патријарх прихватити исто изједначење између Цркве и друштва. Без да било шта мења у православној еклесиологији, он ће користити цивилну власт којом је био опуномоћен од стране Турака, да из Фанара управља свим источним патријархатима. Служећи се овом влашћу, он ће да поништи аутокефалије Бугарске и Српске цркве.
Раније сам пробао да одредим еклесиолошке оквире, у којима је првенство Константинопоља у Православној цркви обликовано, као и разлоге зашто. По мом мишљењу, чак и данас остаје потреба универзалног сведочења православља. Међутим, све институције – чак оне које је Сам Бог основао – су историјски феноменон и одражавају неизбежну несавршеност историјског процеса. Оне се не могу одржавати, уколико се стално не настоји у њима разликовати и разлучити суштинско од споредног. Не може се изучавати историја или користити у сврхе личног профита, без критицизма, заиста критике из љубави и преданости, уколико је неко хришћанин и ако расправља о историји Цркве. ‘
У случају васељенске патријаршије нема сумње, да је она између 381-1453. своје првенство упражњавала у оквиру Византијске империје, што подразумева изједначење Цркве са одређеним друштвом и одређеном цивилизацијом. Као и сви историјски оквири и овај у себе укључује и позитивне и негативне последице. Например, што се тиче негативне стране можемо се позвати на културни устанак против Византије од стране хришћана Блиског Истока, који нису припадали грчком говорном подручју: Египћани, Копти, Јермени, Сиријанци, што је довело до монофизитске шизме. Што се тиче позитивне стране, можемо се позвати и требамо признати огроман успех Византије у обраћању у хришћанство, образовању и цивилизовању словенских народа Источне Европе, који тако дугују Византији, не само за садржај него и за облике и изразе њихове православне културе.
Да ли је цео овај византијски империјални оквир ишчезао када је Византија пала под Турке? Није. Он је само узео, задобио различите облике и ово је разлог, зашто је византијски модел црквене организације и менталитета наставио да цвета: монаштво, духовност, мучеништво. Такође је средњовековни концепт пентархије одржан, чак проширен са установљењем патријаршије у Русији. Румунски научник Никола Јорга је био у праву, када је у разним деловима Источне Европе открио Byzance apres Bizance која је преживела све до деветнаестог века.
Само последњих сто и педесет година, византијска цивилизација је драматично колапсирала у универзалним размерама и на универзалан начин, и била замењена разнообразним идеологијама у разним комбинацијама, које и данас доминирају
нашим друштвима. Све су оне (ове идеологије) повезане са просвећењем и француском револуцијом. На православном Истоку њихов најуочљивији израз је национализам који је задобио облик, који није помирљив са менталним и социјалним структурама средњовековне Византије. У основи, овај национализам би се могао свести на такав концепт као „воља народа“ или „национални интерес“ који се сматрају врховним и несумњивим вредностима. Разуме се да је током хришћанског Средњег века било такође ратова између народа и племена, међутим, средњовековно друштво је вођено на појму да је васељенска хришћанска империја одраз и израз Царства Божјег овде на земљи. И управо је она универзална политичка идеологија, а не никакви „национални интереси“ с правом или не санкционисана од стране Цркве. Такође је ова империјална идеологија та која је бранила и оправдала првенство патријарха који је управо резидовао у престоници империје, у Константинопољу, „царици градова“.
Како је одговорила васељенска патријаршија на револуционарне промене, које су укључивале сам њеног постојања? Да би се задовољавајуће одговорило на ово питање требало би имати вишетомно историјско истраживање. Међутим, извесне чињенице су познате. На пример, патријаршија је без оклевања реаговала против секуларне националне идеологије, која је инспирисала стварање нове грчке државе у границама Грчке. Али, разуме се да она није имала моћи да осујети њено даље напредовање. У ствари, унутрашња дебата о идентитету модерне „Грчке“ још увек није окончана међу Грцима. Да ли је Грчка позвана да настави и продужи традицију Ромеја, или је њено призвање да васкрсне секуларну Елас? За Грке Патријаршија остаје символом прве наклоности и избора, али само символ, који већ одавно изостао иза историјски стварности. Међутим, патријаршија се суочила на само са грчким национализмом, него и са његовим истоименитељем међу другим традиционално православним народима.
Овде треба искрено признати, да патријаршија није успела да смири буру. Да би задржала свој ауторитет, патријаршија је постала јако дефанзивна, предајући се, капитулирајући једино под присилом, и у својој борби да преживи, постепено и несвесно изједначавајући своју судбину са судбином грчке нације. Догађаји су довели вође Фанара у прилику да сами забораве у пракси шта су открили у почетку грчке револуције, а то је да је грчки национализам био непријатељ а не пријатељ патријаршије и да је био непримерив и непомирљив са универзалном мисијом Константинопоља, те да наследници Златоуста, Фотија и Филотеја Кокинуса не могу изједначити њихову судбину са судбином херојског, достојног и племенитог, али малог балканског народа; и да би сачувао своје поверење, као вође светског православља, васељенски патријарх треба да остане признат и признат, као отац и учитељ од деведесет одсто православних хришћана, који не говоре грчки.
Ово је признање било у почетку и кроз векове осигурано, обезбеђено чињеницом што су Константинопољ и византијска хришћанска традиција били вођи у богословљу, уметности, канонском праву и свим другим облицима хришћанске цивилизације. У то време Константинопољ је такође обезбеђивао преводе и пренос свог наслеђа на свим језицима света. Данас то више није случај и Црква не може живети просто сећајући се старих символа. Зато је неизбежно да се с времена на време чују извесни гласови који би порицали Константинопољу првенство, описујући и представљајући Православну цркву просто као федерацију националних аутокефалних цркава, или иначе предлажући пренос првенства у места, као што су Москва и Њујорк. Драги пријатељи, вероватно неки од вас мисле да је на том месту, не будући Грком неприкладно критиковати грчки национализам. Али, верујте ми да сам ја сада и овде спреман да
анатемишем друге национализме – посебно укључујући руски и такође амерички – као исто тако одвратне појаве, по научном интересу и призиву, ја сам Ромеос или Византинац, који строго верује да Православна црква данас не може напредовати ако не предузме и не развије, оно што је Флоровски назвао Ипатристички ум, што ће рећи виђење хришћанске истине присутне у списима грчких отаца, у традицији византијске уметности и литургије, у католичанском духу хришћанске Византије. И управо са циљем и намером, да се одржи та традиција, да би се са њом сачувала сагласност и органска веза и тако остало истински верно њеном садржају, треба онемогућити да васељенска патријаршија буде просто угушена од стране Турака у једном прљавом гетоу Истамбула. Имајући ово у виду, предлажем вашој пажњи следеће закључке моје студије:
1. Православна еклесиологија захтева да црква пројави своје јединсгво и католичанство, саборност кроз једног епископа у сваком месту, кроз један синод, којим председава обласни примат у свакој земљи (или обласги) и најзад да у светским
размерама сведочанство православља буде стварност изражена кроз јединство светског епископата: ово задње јединство такође захтева да постоји „први епископ”, који не би био папа са административном влашћу над себи равнима, али би имао довољно ауторитета, да организује, каналише и у одређеном смислу и представља саборност Цркве. Јасно је да је једно овакво дефинисање, одређење православног првенства суштинско не само за наше унутрашње односе, него исто тако за један значајан дијалог са римокатолицизмом. У прошлости ми смо увек имали стриктно негативан став и побијали и одбацивали папске привилегије, не успевајући и на жалост још увек не успевамо да пројектујемо значајне и осмишљене алтернативе. Најчешће, ми смо просто штитили еклесијалну посебност и национализам,
док је предмет који је папство поставило пред савест свих хришћана је питање хришћанског светског сведочења. У православном виђењу и ставу, суштинска улога „првог епископа“ састоји се у томе, да осигурава сталне консултације и саборовање између свих Православних цркава и да црквени поредак, посебно локално и обласно јединство свих православних буде очувано.
2. У ствари, горње делатности су биле управо делатности Константинопољске цркве током византијског периода. Међутим, пошто Византија више не постоји, просто је бесмислено настојати и покушавати одредити права васељенске патријаршије
у оквирима Византије. За патријаршију, ништа не би било штетније од позивања на 28. канон Халкидонског сабора да би се ова права одредила. Чак и случајни читалац овог канона може видети да је првенсгво установљено у „Новом Риму“ зато
што је ту било „седиште императора и сената“ и да је то безначајно за нашу данашњу ситуацију, као и да данас нема „варварских земаља“ у оном смислу, у коме је овај израз употребљаван у петом веку. Али, заиста постоји потреба за православним приматом, који би дејствовао онако, као што је дејствовао римски епископ у првим вековима, и као што је дејствовао Константинопољ у оквирима сада већ покојне Византијске империје.
3. Нормално дејствовање првенства у Православној цркви у данашњем свету захтева стално представничко саветно тело, у које би ушли предсгавници свих Православних цркава окупљени око патријарха. Уопште узевши, то би била интернационална екипа. Ова сугесгија, разуме се, није нова али постаје све важнијом из разлога који би требали бити очевидни нама свима. За патријаршију би разуме се било много пожељније да остане у непоновљиво славном историјском седишту Константинопопљу, али само њено преживљавање, опстанак, као инсгитуције је важније него историјска разматрања. Јасно је да организовање једног стварног светског центра било би много осгварљивије него друго.
Најзад, дозволите ми да изразим своју искрену нада у да ће садашње, пресаборне делатности – инициране од стране Васељенске патријаршије и које налазе симпатије и одговор у свим Православним црквама, и тако ће велика (можда превелика) очекивања у целом свету – водиће процесу усаглашавања ова три закључка. Чини ми се да Патријаршија данас стоји на размеђу устручавајући се између два става: искрено и без страха настављање и продужетак саборске иницијативе – која, да би успела мора, разуме се постати шира, много отворенија укључујући већи број компетентних учесника – или да се поврати изолованости обавијеном страхом, изједначењу својих интереса са интересима савременог хеленизма и својеглаво јогунастом одбрамбеном поновном увођењу средњовековних титула. Ова последња алтернатива била би убиствена и оснажила би оне, који верују да је васељенска патријаршија просто реликвија прошлости, и надају се да Турци прекрате њено постојање. Док насупрот овој, прва алтернатива би могла разбудити уснули потенцијал савременог православља при свему чувајући континуитет са прошлошћу, сагласност и органску везу са постојећом канонском традицијом (у њеном суштинском значењу ако не и у свим њеним формулацијама) и тако учинити Цркву спремном да се суочи са савременим изазовима.
