Јован Корнаркис: Људски вапај пред си­јам­ским бра­том (Први део)

„Ако ду­ша за­сте­ње и за­ва­пи Бо­гу, Он ће јој
по­сла­ти ду­хов­но­га Мој­се­ја, ко­ји ће је из­ба­ви­ти
из еги­пат­ског роп­ства. Али пр­во је да ва­пи
и уз­ди­ше и тек та­да јој по­чи­ње из­ба­вље­ње…“
(Ма­ка­ри­је Еги­пат­ски)

УМЕ­СТО ПРЕД­ГО­ВО­РА

На­ла­зи­мо се у Је­ру­са­ли­му. На јед­ној уз­ви­ши­ци, ко­ју због ње­но­га об­ли­ка Је­вре­ји бе­ху на­зва­ли „Ло­ба­ња“.

Било је оприли­ке два­на­ест са­ти, под­не, ка­да су тро­ји­ца осу­ђе­ни­ка, рас­пе­ти, раз­го­ва­ра­ли ме­ђу со­бом. Дво­ји­ца су зло­чин­ци, осу­ђе­ни на смрт пре­ма јав­ном кри­вич­ном пра­ву. Тре­ћи, рас­пет ме­ђу њи­ма, ни по че­му ни­је по­се­бан. Мно­го се то­га про­тив­реч­ног чу­ло о ње­му. Та­ко, док Он до­бро по­зна­је иден­ти­тет зло­чи­на­ца, они ње­га не зна­ју до­бро. Али су са­чу­ва­ли у уму сво­ме по­не­што од оно­га што су чу­ли од ру­ље или од крв­ни­ка.

Раз­го­вор је по­кре­нуо је­дан од дво­ји­це зло­чи­на­ца о тој го­ру­ћој те­ми, те­ми спа­се­ња од је­зи­вог тре­нут­ка смр­ти. Чуо је не­где не­што вр­ло за­ни­мљи­во, док је ру­ља ур­ла­ла и зи­ја­ла на ње­го­вог нео­бич­ног са­о­су­ђе­ни­ка. Чуо је да ка­жу: „Дру­ге је спа­сао, па ако је Хри­стос, иза­бра­ник Бож­ји, не­ка спа­си са­да са­мо­га се­бе.“ Раз­у­мео је зло­чи­нац до­бро да је то би­ло ре­че­но са под­сме­хом. Али ка­да бро­јиш по­след­ње ми­ну­те сво­га жи­во­та, чак и под­смех, из­ра­жен као ла­жна на­да, за те­бе је од не­по­сред­ног ин­те­ре­са!…

Шта би, за­и­ста, из­гу­био, ако би по­но­вио и он тр­пе­љи­вом и ћу­тљи­вом свом са­о­су­ђе­ни­ку ту ре­че­ни­цу као по­зив на спа­се­ње? Раз­у­ме се, ху­ла је да та­ко раз­го­ва­раш са чо­ве­ком ко­ји си­гур­но уми­ре. Али, ре­ко­смо, ни­ко ни­шта не гу­би…!

Окре­нув­ши та­ко, ко­ли­ко је мо­гао, гла­ву пре­ма ње­му, пред­ло­жи му:

– При­ја­те­љу, ако си за­и­ста Хри­стос, Ме­си­ја, спа­си се­бе са­мог сво­јом бо­жан­ском си­лом, а спа­си и нас!

Али, ка­да чу те под­сме­шљи­ве ре­чи, дру­ги зло­чи­нац нео­че­ки­ва­но ре­а­го­ва! Као да ни­је хтео сво­је спа­се­ње! Из­гле­да да је по­гре­шно раз­у­мео, јер се ра­ср­дио на сво­га са­о­су­ђе­ни­ка на смрт.

– Зар се не бо­јиш, не­срећ­ни­че, Бо­га? Ни­је ли те стид? У истом си по­ло­жа­ју са­да као онај ко­ме се под­сме­ваш. А он је бар не­ду­жан. Ни­је као ми…!

И ка­да то ре­че и ућут­ка сво­га дру­га, окре­те се рас­пе­том ко­ји је ћу­тао и ка­за му бла­го­род­но, али и са чуд­ном уве­ре­но­шћу.

– Го­спо­де, ка­да се вра­тиш про­сла­вљен и си­лан, се­ти се и ме­не у др­жа­ви Цар­ства сво­је­га…!

Та­да се „Го­спод“ (за­и­ста, ка­кво нео­бич­но обра­ћа­ње јед­ном рас­пе­том!) окре­ну са сво­је стра­не „бла­го­род­но­ме“ зло­чин­цу и ре­че му људ­ским уши­ма не­по­зна­тим, ти­хим гла­сом.

– Уве­ра­вам те, до­бри мој при­ја­те­љу, да ће­мо се још да­нас за­јед­но на­ћи у бла­го­сло­ву то­га Цар­ства!

Раз­го­вор тро­ји­це рас­пе­тих има мно­ге стра­не, о ко­јим се мо­же на­зи­да­тељ­но раз­го­ва­ра­ти. Али онај, ко­ји хо­ће да што је мо­гу­ће плод­ни­је по­раз­ми­сли, тре­ба да обра­ти па­жњу на чи­ње­ни­цу да се пр­ви зло­чи­нац, ка­ко год би­ло, обра­тио бо­жан­ској при­ро­ди Ису­со­вој! По­вр­шно, сва­ка­ко, али са сна­гом и стра­шћу пред­смрт­не аго­ни­је, по­ку­шао је да се уда­љи од кри­тич­но­сти сво­га ста­ња, по­на­вља­ју­ћи под­сме­шљи­ве ре­чи. „Ако си Ме­си­ја, спа­си ме!“

Иако је вр­ло сме­ло да не­ко от­кри­ве­но ула­зи у ду­хов­ну смут­њу ко­ју че­сто кри­је „са­вре­ме­на“ хри­шћан­ска ду­ша, ипак не мо­же да не по­ре­ди при­зму ко­ју је ко­ри­стио пр­ви зло­чи­нац да би ви­део Хри­ста са оном ко­ју ко­ри­сти по­му­ће­на хри­шћан­ска ду­ша.

Ре­ци­мо то ди­рект­ни­је. Да мо­жда, за­и­ста, мно­ги од нас хри­шћа­на не гле­да­мо бо­жан­ску при­ро­ду Хри­сто­ву са истим оча­ја­њем али и оспо­ра­ва­њем, ка­ко ју је ви­део овај „ко­ри­сто­љу­би­ви“ зло­чи­нац?

Пр­ви је зло­чи­нац хтео „ауто­мат­ско“ спа­се­ње! Хтео је чу­до исто­га тре­нут­ка! То је сва­ка­ко оправ­да­ва­ла кри­тич­ност ње­го­вог по­ло­жа­ја. Гра­ни­це ње­го­вог жи­во­та би­ле су бе­зна­чај­но ма­ле. Ако би га не­што спа­си­ло, спа­си­ло би га на не­ка­кав „ауто­мат­ски“ на­чин. За­то је бо­жан­ска си­ла евен­ту­ал­ног Ме­си­је за ње­га пред­ста­вља­ла на­ду на „ауто­мат­ско“ спа­се­ње.

На­су­прот то­ме, дру­ги зло­чи­нац ни­је за­тра­жио ауто­мат­ско спа­се­ње. Спу­стио је пред но­ге Го­спод­ње, са бла­го­вер­јем и не­за­ми­сли­вом ве­ром, мол­бу „са оро­че­ним уло­гом“! Ка­да до­ђеш у цар­ство сво­је…! Он при­ма људ­ску ре­ал­ност Ме­си­је док се обра­ћа Ње­го­вој на­кло­но­сти у до­бро­чин­ству ко­је при­па­да бу­дућ­но­сти. Он Га гле­да рас­пе­тог и при­хва­та Га рас­пе­тог. Али исто­вре­ме­но при­хва­та, јед­на­ко ап­со­лут­но, Ње­го­ву ме­си­јан­ску си­лу.

У мно­гим слу­ча­је­ви­ма, чи­ни се да је мол­ба за „ауто­мат­ско“ спа­се­ње пе­чал и сил­на же­ља сва­ке хри­шћан­ске ду­ше, ко­ја је из­гу­би­ла сво­ју људ­ску ори­јен­та­ци­ју. Она не ви­ди пред со­бом Бо­го­чо­ве­ка Ису­са, не­го Бо­га–Ме­си­ју. Она сма­тра да од људ­ске при­ро­де Хри­сто­ве не мо­же ни­ко да оче­ку­је ни­шта. Све за­ви­си од бо­жан­ске при­ро­де, ко­ја мо­же да пру­жи ауто­мат­ско спа­се­ње. Та­ко је он скли­знуо у из­ве­сни со­ти­ри­о­ло­шки „мо­но­фи­си­ти­зам“, ко­ји га коб­но во­ди до­тле да про­си за спа­се­ње, а не да се бо­ри за ду­хов­ну ин­те­гра­ци­ју, ко­ја би га по пра­ви­лу од­ве­ла у Цар­ство Бож­је. Ако се ко и бо­ри, не до­би­ја ве­нац ако се не бо­ри по пра­ви­лу (2 Тим. 2, 5).

Та­ко раз­го­вор тро­ји­це рас­пе­тих, да се на ње­га вра­ти­мо, по­ка­зу­је да хри­шћа­нин, ко­ји хо­ће да се бо­ри по пра­ви­лу, тре­ба да при­ми сво­га Спа­си­те­ља као Бо­го­чо­ве­ка. Он, раз­у­ме се, има пра­во да мо­ли за не­ка­кво ауто­мат­ско спа­се­ње, ка­ко га он раз­у­ме­ва. Али мо­же исто­вре­ме­но да схва­ти да је Хри­стос Спа­си­тељ јер је са­вр­ше­ни Бог и са­вр­ше­ни чо­век. То зна­чи да на де­лу спа­се­ња сва­ке људ­ске ду­ше са­деј­ству­ју обе при­ро­де Хри­сто­ве у свом не­раз­де­љи­вом, не­сме­ша­ном и не­из­ме­њи­вом је­дин­ству. Бла­го­слов и си­лу спа­се­ња ну­ди бо­жан­ска, али и људ­ска при­ро­да. За­то ка­да не­ко гле­да са­мо на бо­жан­ску при­ро­ду Хри­сто­ву, под при­ти­ском не­ка­квог ауто­мат­ског спа­се­ња, исто је као да не­ги­ра со­ти­ри­о­ло­шку функ­ци­о­нал­ност и ефи­ка­сност Ње­го­ве људ­ске при­ро­де. Јер, осим „пред­став­нич­ког“ ка­рак­те­ра, људ­ска при­ро­да Хри­сто­ва ну­ди се и као „обра­зац“¹, ко­ји тре­ба да до­жи­ви­мо, да би­смо се ду­хов­но ин­те­гри­са­ли. Да­кле, да стиг­не­мо сви у је­дин­ство ве­ре и по­зна­ња Си­на Бож­је­га, у чо­ве­ка са­вр­ше­на, у ме­ру уз­ра­ста пу­но­ће Хри­сто­ве (Ефес. 4, 13). Људ­ска при­ро­да Хри­сто­ва мо­же да по­ста­не наш во­дич у на­по­ру да по­ста­не­мо са­о­бра­зни ли­ку Си­на Ње­го­во­га (Рим. 8, 29), од­но­сно Бож­је­га. Ико­ну Ње­го­во­га бо­жан­ства мо­же­мо да „по­не­се­мо“ (1 Кор. 15, 49) је­ди­но ка­да жи­ви­мо Ње­го­ву људ­ску при­ро­ду…!

Ми­сли, ко­је до­ле сле­де, има­ју за циљ да оцр­та­ју тај „обра­зац“. Хри­стос је наш жи­вот, не са­мо као Бог не­го и као чо­век. То зна­чи да тре­ба да про­жи­ви­мо као што је про­жи­вео Он каочо­век, да при­хва­ти­мо бла­го­сло­ве Ње­го­ве бо­жан­ске при­ро­де. Људ­ски тра­го­ви Ње­го­ви ни­су са­мо те­о­риј­ске на­зна­ке пу­та. Они су исто­вре­ме­но, тре­ба да су, ис­ку­ства јед­ног бо­го­чо­ве­чан­ског, да­кле обо­жу­ју­ћег пу­та. Као љу­ди, тре­ба да жи­ви­мо као Он, да би­смо има­ли пра­во да се обра­ти­мо бла­го­сло­ву Ње­го­ве бо­жан­ске при­ро­де. „Као што је он хо­дио“, тре­ба и ми да хо­ди­мо (1 Јн. 2, 6).

Из­два­ја­ње Ње­го­ве бо­жан­ске при­ро­де, ко­ја за циљ има „мо­ља­ка­ње“ не­ка­квог ауто­мат­ског спа­се­ња, ко­рен је свих не­во­ља Цр­кве Хри­сто­ве. Му­че­ни­ци, све­ти под­ви­жни­ци, све­ти уз­др­жљив­ци и оста­ли бор­ци за ве­ру и све­тост, рас­пе­ше плот Хри­сто­ву са стра­сти­ма и же­ља­ма (Гал. 5, 24). Они су се бо­ри­ли по пра­ви­лу, и за­то се по пра­ви­лу и овен­ча­ше.

Сва­ка­ко, рас­пе­ти зло­чи­нац, ко­ји је по­ху­лио на Хри­ста тра­же­ћи ауто­мат­ску по­моћ и спе­се­ње, по­ка­зу­је ка­ко и „рас­пе­ти“ мо­же да се пре­ва­ри. Фа­ри­сеј­ски под­виг, пун бо­ла и му­ка „ре­ли­гиј­ског“ (и „ста­ти­стич­ког“) жи­во­та под­сме­ху­је се људ­ској при­ро­ди Го­спод­њој, те и Ње­го­вом кр­сном стра­да­њу.

Упра­во из овог по­след­њег раз­ло­га про­блем, чи­је кон­ту­ре ми­сли ко­је сле­де же­ле да да­ју, има ди­рект­не ве­зе са аутен­тич­но­шћу ду­хов­ног жи­во­та. Рас­пе­ти се да би се спа­сао ни­је ма­ла ствар. Али по­те­шко­ћа се не на­ла­зи у „кли­но­ви­ма“, бо­ло­ви­ма и му­ка­ма под­ви­га! Мно­ги од нас рас­пи­њу плот, али не успе­ва­ју да из­бег­ну фа­ри­сеј­ски обра­зац ми­шље­ња. За­то нас Хри­стос при­пре­ма за јед­но из­не­на­ђе­ње, ве­ће од сва­ког дру­гог (Мт. 7, 23)!

Обо­ји­ца зло­чи­на­ца би­ли су рас­пе­ти, дру­го­ви Хри­сто­ви по „кли­но­ви­ма“, по „кр­ви“ и по „смр­ти“! Али је­ди­но се дру­ги зло­чи­нац, у раз­го­во­ру ко­ји су по­ве­ли, до­та­као те­ме­ља про­бле­ма. …А ми смо пра­вед­но осу­ђе­ни; јер до­стој­но оно­ме што смо учи­ни­ли при­ма­мо (Лк. 23, 41). Тај је зло­чи­нац знао да гле­да се­бе са­мо­га. И ћу­тљи­во­га Рас­пе­тог ви­део је кроз при­зму сво­га са­мо­по­зна­ња. Пр­ви зло­чи­нац по­ку­шао је да по­бег­не од кр­ста, да по­бег­не од се­бе са­мо­га. Дру­ги ни­је жу­рио да по­бег­не од кр­ста, јер је знао се­бе са­мо­га. Ње­го­во ег­зи­стен­ци­јал­но ра­су­ђи­ва­ње мо­гло је из­гле­да­ти от­при­ли­ке ова­ко:

– Ја се, не­срећ­ник, са мно­го ви­ше пра­ва на­ла­зим на кр­сту, ка­да је­дан не­ду­жан стра­да на исти на­чин. Та­ко про­блем ни­је да на­пу­стим крст, не­го да имам ко­ри­сти од кр­сног стра­да­ња не­ду­жног Ме­си­је!

То ра­су­ђи­ва­ње је при­зма аутен­тич­не ду­хов­но­сти. Кад је по­стра­дао Хри­стос, тре­ба да по­стра­дам и ја. Али тре­ба исто­вре­ме­но да знам да ви­дим сво­је стра­да­ње, да гле­дам у очи се­бе са­мо­га!

Рас­пет крај рас­пе­то­га Ису­са, зна­ћу да под­но­сим кр­сну смрт. Гле­да­ју­ћи рас­пе­то­га Ису­са, тре­ба да гле­дам се­бе са­мо­га. И ка­ко бу­дем гле­дао се­бе са­мо­га, има­ћу пред со­бом рас­пе­то­га Ису­са. А у кри­зном тре­нут­ку, ка­да Он за­ва­пи Оно­ме Ко­ји мо­же да спа­са­ва од смр­ти, са „ва­па­јем ве­ли­ким и су­за­ма“ (Је­вр. 5, 7), за­ва­пи­ћу и ја:

– Се­ти ме се, Го­спо­де, ка­да до­ђеш у Цар­ство Сво­је!

Ње­го­во обе­ћа­ње:

– Амин ти ка­жем, да­нас ћеш са Мном би­ти у ра­ју!

већ ће би­ти нео­по­зи­во…!

1. ВА­ПАЈ ИСУ­СОВ!

Бе­ше про­лећ­но по­сле под­не.

Ис­точ­но сун­це да­ва­ло је по­себ­ну љуп­кост де­та­љи­ма про­лећ­не сли­ке. Пољ­ско цве­ће, бре­бе­ри­не, бул­ке, бе­ле ра­де и љи­ља­ни пред­ста­вља­ли су нај­а­у­тен­тич­ни­ји осмех при­ро­де ко­ја се по­но­во ра­ђа у за­гр­ља­ју тво­ре­ви­не…

Је­ру­са­лим је од­у­век био бу­чан град. Ве­ли­ко ша­ре­ни­ло на­ро­да и је­зи­ка по­ди­за­ло је пра­ши­ну, ко­ја ипак ни­је мо­гла да за­ма­гли про­лећ­ну сли­ку. Ван зи­ди­на, у зе­ле­ном про­стран­ству тво­ре­ви­не, си­ја­ње ори­јен­тал­ног сун­ца увек је пред­ста­вља­ло обе­ћа­ње но­вог жи­во­та, осмех но­вог ра­ђа­ња…!

Али упра­во у јед­ном та­квом тре­нут­ку до­го­ди се ве­ли­ко зло! Сли­ка се у тре­ну из­ме­ни! Са­свим из­не­на­да, без упо­зо­ре­ња, без цр­них обла­ка као ве­сни­ка, без олу­је као иза­сла­ни­це, та­ма се зби на це­лој зе­мљи, јер сун­ца не­ста! Ни­је не­ста­ло про­сто осме­ха при­ро­де. При­ро­да за­мре. Цве­ће ску­пи сво­је ла­ти­це и у стра­ху се по­гну ка зе­мљи. Ста­да жи­во­ти­ња ко­ја су без­бри­жно па­сла сле­ди­ше се, у ужа­су од нео­че­ки­ва­ног за­ми­ра­ња. Пла­ни­не и до­ли­не се по­тре­со­ше. За­ве­са хра­мов­на рас­це­пи се по сре­ди­ни! Сви ко­ји „ви­де­ше“ ту гу­сту та­му, уђо­ше у сен­ку смр­ти Ису­со­ве…!

На тој сли­ци умрт­вље­ња за­вла­да сме­ста ти­ши­на! За­и­ста мр­тва ти­ши­на. Јер, усред те из­не­над­не та­ме, ко би мо­гао да про­го­во­ри? И ка­да би и мо­гао, шта би ре­као?

Али ипак… про­го­во­рио је је­дан или, ра­ди­је, „Је­дан“!

У по­мра­че­ној и мр­твач­ки ути­хлој тво­ре­ви­ни, у смрт­ној аго­ни­ји ко­ја је па­ра­ли­са­ла и жи­во и мр­тво, на бес­ко­нач­ним хо­ри­зон­ти­ма „сен­ке смр­ти“, чуо се Ло­гос: Реч као гром и му­ња! Реч као ва­пај аго­ни­је и ужа­са! Нај­људ­ски­ји ва­пај ко­ји се до да­нас чуо! Ва­пај Бо­га Ко­ји стра­да као чо­век!

И у час де­ве­ти по­ви­ка Исус гла­сом ве­ли­ким, го­во­ре­ћи: Елои, Елои, ли­ма са­вах­та­ни? што зна­чи: Бо­же мој, Бо­же мој, за­што си ме оста­вио? (Мк. 15, 34)

Из­гле­да да је та­кав људ­ски ва­пај мо­гао да иза­ђе са­мо из ду­би­не ср­ца Ису­со­вог. Све­до­чан­ство рим­ског ка­пе­та­на до­стој­но је па­жње. И ви­дев­ши кен­ту­ри­он ко­ји ста­ја­ше пре­ма ње­му да та­ко за­ва­пив­ши из­дах­ну, ре­че: за­и­ста чо­век овај Син бе­ше Бож­ји (Мк. 15, 39). Ако би­смо мо­гли та­ко да ка­же­мо, ква­ли­тет ва­па­ја уве­рио је сат­ни­ка да је тај ко­ји је то­га тре­нут­ка уми­рао на кр­сту за­и­ста био Син Бож­ји! Је­дан са­свим људ­ски ва­пај је­ди­но би из утро­бе Си­на Бож­јег мо­гао да иза­ђе.

Ко­ји је био кри­те­ри­јум ко­ји је уве­рио сат­ни­ка у то, не мо­же­мо зна­ти. Мо­жда је не­ка­кво, за наш убо­ги ум, не­појм­љи­во „Бож­је оси­ја­ње“ по­се­ти­ло дух јед­ног мо­рал­ног по­сма­тра­ча стра­да­ња Ису­со­вог, да би га учи­ни­ло све­до­ком бо­жан­ског по­ре­кла Ње­го­вог људ­ског ва­па­ја. Ре­чи „ви­дев­ши… та­ко за­ва­пив­ши“ ни­је про­сто оба­ве­ште­ње ко­је се до­би­ја из исто­риј­ске по­ве­сти о стра­да­њу Ису­со­вом. То је от­кри­ве­ње са не­појм­љи­вим ег­зи­стен­ци­јал­ним сми­слом. Ква­ли­тет ва­па­ја ов­де по­ста­је све­до­чан­ство о бо­жан­ству!

Али, као што зна­мо, пред­смрт­ни ва­пај Ису­сов ни­је био са­мо ва­пај ко­ји је иза­шао из Ње­го­вог људ­ског ср­ца. Исус је за­ва­пио и ра­ни­је. Све­док је врт гет­си­ман­ски!

Ко­ли­ко је пу­та, за­и­ста, Исус у мо­ли­тви Сво­ме Оцу за­ва­пио сил­ним гла­сом и у су­за­ма? Ни­ка­да то не­ће­мо са­зна­ти! Али зна­мо, са­гла­сно про­пу­ште­ном оба­ве­ште­њу ко­је нам је пре­да­ла по­сла­ни­ца Је­вре­ји­ма, да је Исус у да­не пло­ти Сво­је мо­ли­тве и про­збе при­но­сио Оно­ме Ко­ји је мо­гао да Га спа­се од смр­ти са сил­ним ва­па­јем и су­за­ма (5, 7)!

Исус је, да­кле, за­ва­пио сил­ним гла­сом и са су­за­ма! То је чи­ње­ни­ца, ко­ја из­ра­жај­но кон­ден­зу­је вр­ху­нац људ­ске аго­ни­је Ису­со­ве пред смр­ћу! Јер Ње­гов ва­пај би је упу­ћен „Оно­ме Ко­ји је мо­гао да Га спа­се од смр­ти!“ Сва­ка­ко, пре­ма Ата­на­си­ју Ве­ли­ком, ко­ји ко­мен­та­ри­ше то оба­ве­ште­ње из по­сла­ни­це Је­вре­ји­ма, њен је пи­сац имао у ви­ду мо­ли­тву Ису­со­ву у но­ћи ка­да је ухва­ћен у гет­си­ман­ском вр­ту. „Та­мо нас је Па­вле, или ра­ди­је Хри­стос Ко­ји у ње­му го­во­ри, по­у­чио и оно­ме што су пре­ћу­та­ли и про­пу­сти­ли Еван­ђе­ли­сти, го­во­ре­ћи ка­ко је мо­ли­тва Оцу, да Га ми­мо­и­ђе она ча­ша, би­ла са сил­ним ва­па­јем и су­за­ма“ (по П. Трем­бе­ла­су).

Опис Ису­са Ко­ји се мо­ли у вр­ту гет­си­ман­ском има не­по­јам­ну дра­ма­тич­ну ве­ли­чи­ну. Го­во­ре­ћи са­свим људ­ски, ре­кли би­смо да је ре­ак­ци­ја Ису­со­ва на пред­сто­је­ћи до­га­ђај Ње­го­ве кр­сне смр­ти са­свим… људ­ска. Сви ко­ји су га сле­ди­ли у дру­гим Ње­го­вим де­ли­ма, ко­ји су се по­на­ша­ли пре­ма Ње­му као пре­ма Оном Ко­ји има власт (Мт 7, 29), по­ко­ле­ба­ли би се сва­ка­ко у сво­јој ве­ри у Ње­го­во бо­жан­ство. У Гет­си­ма­ни­ји то ви­ше ни­је Исус, ко­ји по­ди­же мр­тве и ис­це­љу­је не­ис­це­љи­ве бо­ле­сти. Ни­је Исус, ко­ји по­ни­жа­ва енер­гич­но и сил­но и нај­стра­шни­је де­мо­не. То је Исус аго­ни­је! Аго­ни­је ко­ја про­ис­ти­че из не­ке прет­ње. Јер чим тра­жи од Оно­га Ко­ји је мо­гао да Га спа­си од смр­ти да не по­пи­је ча­шу смр­ти, Исус осе­ћа прет­њу (као чо­век ко­ји је оста­вљен сам са­мо сво­јим људ­ским си­ла­ма) смр­ти!

На овом ме­сту мо­гао би не­ко да се вра­ти прет­ход­ној про­зби Ису­со­вој Оцу, ка­да је мо­лио (са сил­ним ва­па­јем и су­за­ма) да не срет­не час смр­ти. Са­да се ду­ша Мо­ја по­тре­се и шта да ре­чем? Оче, спа­си ме од ча­са ово­га (Јн. 12, 27). Али по­што зна да је упра­во ра­ди то­га пре­суд­ног ча­са и по­стао чо­век, Он до­да­је: али за­то до­ђох за час овај!

Сва­ка­ко, у вр­ту гет­си­ман­ском, у то ма­ло вре­ме­на ко­је је пре­о­ста­ло до тре­нут­ка ка­да ће ко­ра­ци Ју­ди­ни до­ве­сти до из­дај­нич­ког за­гр­ља­ја, Исус се вра­ћа на то. То је си­гур­но пре­суд­ни час Ње­го­во­га жи­во­та. Он је већ бли­зу смр­ти! Вре­ме про­ла­зи бр­зи­ном ко­ја се не ме­ри и при­ме­ћу­је. И Исус стра­да по­тре­сно, са­свим људ­ски! Оно што има да ка­же Сво­ме Оцу, у том кри­тич­ном ча­су, је­сте: Кад би хтео да про­не­сеш ову ча­шу ми­мо Ме­не.

На­рав­но, не тре­ба да за­бо­ра­ви­мо да се сва­ки наш по­глед упе­рен у стра­да­ју­ћег Ису­са бо­ри да от­кри­је тај­ну! Та­ко­ђе ва­ља под­се­ти­ти на на­шу сла­бост ло­гич­ког (или ма­кар ин­ту­и­тив­ног) ис­пи­ти­ва­ња оно­га што је Исус про­жи­вео као кр­сно стра­да­ње. Не мо­же­мо, ипак, ни да пре­ви­ди­мо или да ума­њи­мо зна­чај ре­ак­ци­ја Ису­са као чо­ве­ка на пред­сто­је­ћу смрт. Чо­век Исус из­но­си Сво­ју во­љу. Не же­ли да умре! Не же­ли смрт! Због то­га и на­кон од­го­во­ра ко­ји од­мах да­је: „Али не мо­ја во­ља не­го Тво­ја да бу­де“ (Лк. 22, 42), има по­тре­бу да Му се по­мог­не, да бу­де по­др­жан! Сто­га упра­во: „А ја­ви Му се ан­ђео с не­ба кре­пе­ћи га“ (ст. 43).

За­и­ста, ка­ква стра­шна и па­ра­ли­шу­ћа бор­ба! Ка­ко вре­ме од­ми­че све ви­ше го­спо­да­ри људ­ско ср­це у Ису­са. „И до­жи­вља­ва­ју­ћи аго­ни­ју све ду­же се мо­ља­ше“. У том кри­тич­ном ча­су стра­да­ње Ису­со­во се раз­ви­ја у дра­ма­ти­чан ди­ја­лог аго­ни­је и мо­ли­тве. Што је ду­бља аго­ни­ја то је ду­жа мо­ли­тва. Што је ве­ћи страх пред смр­ћу, то је ја­чи ва­пај мо­ли­тве. И ко­нач­но, „сли­ка“ стра­да­ња на вр­хун­цу ње­не дра­ма­тич­не ве­ли­чан­стве­но­сти: „А зној ње­гов бе­ше као гра­шке кр­ви ко­је ка­пља­ху на зе­мљу“ (Лк. 22, 44).

Ка­ква ли је је­за об­у­зе­ла Мај­ку Зе­мљу ко­ја је упи­ја­ла у сво­ју утро­бу тај зној му­ка „као гра­шке кр­ви“! Ње­не пр­ве успо­ме­не вра­ти­ле би је да­ле­ко уна­зад у освит људ­ског жи­во­та. Он­да ка­да су бо­жан­ске ру­ке узе­ле бла­то из ње­не утро­бе да би ство­ри­ле чо­ве­ка зе­мља­ног. Та­да је гли­на ко­ја је у све­том об­ре­ду пру­жа­ла ра­дост свом твор­цу би­ла де­ви­чан­ска! Ми­рис ра­до­сти и бла­го­сло­ва не­дри­ла је зе­мља ко­ја је у ру­ка­ма Бож­јим де­ла­ла ства­ра­лач­ки да би се из ње­не ду­би­не уз­ви­си­ла бо­жан­ска ико­на, „жи­ва ду­ша“, чо­век! Али, по­што је грех из чо­ве­ко­вог ср­ца не­из­бе­жно пре­шао у при­ро­ду, прах Мај­ке Зе­мље је по­стао го­рак! Упр­љан је за­ра­зом гре­ха и ушао је у тра­ги­чан про­стор је­ца­ја и бо­ла (Рим. 8, 22). И без сво­је во­ље се на­шао у ста­њу оче­ки­ва­ња! Че­ка и ту „сло­бо­ду сла­ве де­це Бож­је“ (Рим. 8, 21) ка­ко би се осло­бо­дио гор­чи­не ко­ју је на­па­ја­ла ње­го­ва суд­бин­ска пот­чи­ње­ност гре­ху. Али шта би­сте хте­ли, та­кву гор­чи­ну ни­је оче­ки­вао онај прах да оку­си! Док Мај­ка Зе­мља упи­ја зној му­ка Ису­со­вих „као гра­шке кр­ви“, ср­це кр­ва­ри ње­но! Па­ти не­за­ми­сли­во! Аго­ни­ја Ису­со­ва по­ста­је ње­на соп­стве­на. Јер зна да ће вр­ло бр­зо при­ми­ти у се­бе мр­твог Ису­са! У том од­сут­ном ча­су и за свет, Мај­ка Зе­мља се по­ме­те. Не зна да ли да гле­да на јад ко­ји на­па­ја зној му­ка Ису­со­вих, или на ско­ри за­гр­љај мр­твог те­ла Ису­со­вог. Још увек не зна до­бро да ли су гра­шке зно­ја обе­ћа­ње бла­го­сло­ва и сло­бо­де!

Али уз му­ке Исус се јед­на­ко са мај­ком мо­ли и од зно­ја те аго­ни­је осе­ћа да се зе­мља на­то­пи­ла. Ко­ра­ци смр­ти ко­ји му се при­бли­жа­ва­ју Ње­гов зној за­и­ста бо­је кр­вљу. И док од­ми­че ноћ ни­ко не зна да је Исус на ко­ле­ни­ма, на зе­мљи ко­ја ту­гу­је за­јед­но са Њим и вра­ћа Ње­гов зној као вре­ле су­зе, или ко­ја кр­ва­ри од те­ре­та ко­ји др­жи: Си­на Бож­јег ко­ји стра­да као чо­век! Та­кво бре­ме, за­и­ста, зе­мља ви­ше ни­кад не­ће по­не­ти!

Си­гур­но је да стра­шне Ису­со­ве му­ке мо­же­мо по­сма­тра­ти из мно­го раз­ли­чи­тих угло­ва. Да­кле, не ра­ди се о до­га­ђа­ју ко­ји је ва­жан са­мо са јед­не стра­не. Мо­же се кре­ну­ти од мно­гих по­ла­зи­шта да би­смо по­ку­ша­ли да раз­у­ме­мо ве­о­ма би­тан и сна­жан Ису­сов до­жи­вљај аго­ни­је.

Вер­ни увек би­блиј­ском пре­да­њу, по­ла­зи­мо од основ­ног или цен­трал­ног ме­ста ко­је ва­ља­но са­жи­ма раз­ме­ре, али и при­ро­ду аго­ни­је Ису­со­ве у је­згру Ње­го­вог стра­да­ња: „Ако би ме ми­мо­и­шла ова ча­ша, али не ка­ко ја же­лим, већ Ти“.

У овим, са људ­ског ста­но­ви­шта, дра­ма­тич­ним ре­чи­ма ле­жи кључ ко­јим се отва­ра не­ко­ли­ко за­бра­вље­них су­шти­на чи­та­вог до­жи­вљај­ног са­зве­жђа Ису­со­ве аго­ни­је.

Тач­но је да се не мо­же ла­ко при­хва­ти­ти тврд­ња да Исус до­ла­зи до ста­ња аго­ни­је због стра­ха од смр­ти. Што ви­ше не­ко ве­ру­је у Ису­са и при­зна­је Га за Си­на Бож­јег, то ви­ше сма­тра не­при­хва­тљи­вом та­кву тврд­њу. Онај што по­но­во удах­ну жи­вот Ла­за­ру или си­ну удо­ви­це На­и­не, зар се тај упла­шио² пред Соп­стве­ном Сво­јом смр­ћу?

Уоп­ште, дра­ма чо­ве­ка ко­ји се ро­дио да оста­ри и да умре је­сте што има ве­о­ма по­пу­лар­ну и на­ив­ну сли­ку о смр­ти, у сво­јој гла­ви и у сво­јој… кр­ви. За ве­ћи­ну љу­ди смрт је стра­ши­ло жи­во­та! Смрт по­сма­тра­мо или као раз­ву­че­ни про­цес рас­па­да­ња (опа­да­ња) и ра­су­ла (де­ком­по­зи­ци­је) или као је­дан тре­ну­тан до­га­ђај по­ни­шта­ва­ња; по­јед­но­ста­вљу­је­мо је до те ме­ре да је пре­тва­ра­мо у опа­сну зам­ку. У њу упа­да нај­ве­ћи број љу­ди, чак и они ко­ји се тру­де да је не за­бо­ра­ве, да би пре­ва­зи­шли свој страх. Да­кле за ве­ћи­ну она је крај би­о­ло­шког жи­во­та. „На­у­ка“ бли­же од­ре­ђу­је смрт као пре­ста­нак ра­да мо­зга или ср­ца. У скла­ду са тим „страх“ Ису­са од смр­ти био је страх од на­чи­на на ко­ји би се окон­чао Ње­гов зе­маљ­ски жи­вот!

Ипак, ако увек чвр­сто сто­ји­мо при ег­зи­стен­ци­јал­ном је­згру аго­ни­је Ису­са ко­је је са­же­то у Ње­го­вој мол­би–ва­па­ју: „ако би ме ми­мо­и­шла ова ча­ша…“, мо­же­мо раз­у­ме­ти ко­ју дру­гу „смрт“ мо­жда Исус гле­да пред Со­бом!

Бит­ка ко­ју во­ју­је чо­век Исус усред вр­та Гет­си­ман­ског је­сте дра­ма­тич­но про­тив­реч­на бор­ба ко­ју ни­је во­дио адам­ски чо­век у Еде­мо­вом вр­ту. Ов­де се по­ми­ло­ван љу­ба­вљу Бож­јом чо­век без бор­бе пре­дао … сво­јој же­љи! У од­сут­ном ча­су, из­ме­ђу две же­ље, соп­стве­не и Бож­је, иза­брао је пр­ву. Ис­пу­нио је во­љу сво­ју. Та­да је ро­ђе­на смрт. „Не­по­слу­шно­шћу јед­ног чо­ве­ка“, „у свет се уву­као грех и пу­тем гре­ха смрт“ (Рим. 5, 12, 19); Адам­ски чо­век је умро у тре­нут­ку ка­да је се­би удо­во­љио и Бож­ју во­љу пре­зрео. Ако је и на да­ље имао спо­соб­ност да хо­да, ди­ше, да се хра­ни и ра­ди, све то не бе­ху све­до­чан­ства „жи­во­та“ већ „по­сто­ја­ња“. И на­кон пре­сту­па чо­век је на­ста­вио да по­сто­ји. Али ви­ше не бе­ше жив…!

Та­ко је смрт за­го­спо­да­ри­ла од тре­нут­ка ка­да чо­век ни­је мо­гао да се пот­чи­ни во­љи Бож­јој, већ се по­ви­но­вао сво­јој. Ова ду­хов­на смрт по­ста­ви сво­ју зам­ку и у вр­ту Гет­си­ман­ском. Та­мо не­где, мо­жда ис­под ка­квог ма­сли­но­вог др­ве­та или не­ког гр­ма, стр­пљи­во оче­ки­ва­ше при­ли­ку да уста­не про­тив де­ла Ису­со­вог и ве­ро­ват­но да до­при­не­се да се про­ва­ли ва­пај: „Ако би ме ми­мо­и­шла ова ча­ша!“ Чо­век Исус, обре­ме­њен³, свим мо­гу­ћим про­тив­реч­но­сти­ма људ­ске при­ро­де, има сво­ју соп­стве­ну ‡ људ­ску ‡ во­љу“! Же­ли, ако је мо­гу­ће, да из­бег­не ча­шу кр­сног му­че­ни­штва! Али, то из­бе­га­ва­ње би исто­вре­ме­но пред­ста­вља­ло не­по­слу­шност⁴. Пот­чи­ње­ност и по­слу­шност си­ли ду­хов­не смр­ти!

Ако при­хва­ти­мо за ва­ља­ну при­мед­бу Ата­на­си­ја Ве­ли­ког о зна­че­њу сти­ха у по­сла­ни­ци Је­вре­ји­ма, ко­ји го­во­ри о сна­жном ва­па­ју Ису­са (5, 7), раз­у­ме­ће­мо да се Исус у вр­ту Гет­си­ман­ском на­шао у нај­људ­ски­јем ча­су Свог зе­маљ­ског жи­во­та! Пред чо­веч­јом Сво­јом же­љом!

У том те­шком ча­су осе­ћа по­тре­бу да се по­мо­ли „уз сил­ни Ва­пај и су­зе“ Оцу „Ко­ји мо­же да Га из­ба­ви од смр­ти“!

На пи­та­ње шта је то би­ло што би мо­гло да се узме као нај­тач­ни­ји узрок аго­ни­је, од ко­га нај­ве­ћим де­лом по­ти­че стра­да­ње чо­ве­ка Ису­са, мо­жда би се мо­гао да­ти од­го­вор: Ње­го­ва уса­мље­ност!

Спо­ља гле­да­но, уса­мље­ност Ису­со­ва се на­ро­чи­то ис­ти­че у би­блиј­ском при­по­ве­да­њу. Ка­да Он стра­ху­је и ту­гу­је, ка­да до­жи­вља­ва аго­ни­ју због пред­сто­је­ћих до­га­ђа­ја кр­сног стра­да­ња, Ње­го­ви уче­ни­ци спа­ва­ју! Ни­је­дан чо­век не са­у­че­ству­је у Ње­го­вој уну­тра­шњој бор­би! Он је, да­кле, сам!

Али, по­сма­тра­но и из угла уну­тра­шњег до­жи­вља­ја Ње­го­ве аго­ни­је, Ису­со­ва уса­мље­ност је ра­зу­мљи­ва, јер као чо­век он сто­ји пред Сво­јом же­љом! Јер, ста­ја­ти пред лич­ном или ин­ди­ви­ду­ал­ном же­љом ства­ра дис­тан­цу пре­ма уз­не­се­но­сти. То је ис­ку­ство нај­ду­бље са­мо­ће и исто­вре­ме­но опа­сне прет­ње. Као што зна­мо из на­шег људ­ског ис­ку­ства, ако чо­век за­ви­си од сво­је во­ље, за­ви­си је­ди­но… о се­би. И ако за­ви­си са­мо од се­бе, те­шко ње­му!

Ка­да се адам­ски чо­век на­шао на истом ме­сту као Исус, ко­ји са­да па­ти, пре­пу­стио је се­бе да бу­де про­гу­тан од са­мог се­бе. Био је оча­ран соп­стве­ном же­љом! Са­вла­да­ло га је све­оп­ште лич­но са­мо­за­до­вољ­ство и се­бе је пре­дао се­би. Али соп­стве­но ис­пи­ја­ње свог соп­ства бе­ше не­по­врат­но по­ри­ну­ће у ха­ос без­да­на свог соп­ства. Ако је чи­тав овај про­цес ко­нач­но на­зван смрт, са­мо је зна­чењ­ски по­јед­но­ста­вио не­сре­ћу, до ко­је је адам­ског чо­ве­ка до­ве­ло ње­го­во ро­бо­ва­ње сво­јој же­љи.

Да­кле са­мо­ћа ко­ју оку­ша онај ко­ји сто­ји пред сво­јом же­љом мо­же да се сма­тра из­во­ром аго­ни­је и у слу­ча­ју Чо­ве­ка Хри­ста. Мо­жда је упра­во ово нај­ду­бље ис­ку­ство учи­ни­ло да Исус сна­жно, са су­за­ма за­ва­пи „оно­ме ко­ји мо­же да спа­си из смр­ти“. Са­мо Отац бе­ше онај ко­ји би мо­гао да спа­си чо­ве­ка Ису­са од смрт­ног ча­са; од „прет­ње“ соп­стве­не Ње­го­ве же­ље. И као што већ ре­ко­смо, Отац по­сла ан­ђе­ла не­бе­ског да ста­не уз чо­ве­ка Ису­са. „И ја­ви Му се ан­ђео с не­ба и кре­пе­ћи Га“. (Лк. 22, 43). Ти­ме Исус ви­ше ни­је сам! Под за­шти­том Оче­вом је!

Са­да ће ка кр­сној смр­ти Исус ко­ра­ча­ти као „не­ви­но јаг­ње“, као „ти­хо јаг­ње ка оно­ме ко­ји га ко­ље“! Јер, у су­шти­ни, Ње­го­во стра­да­ње се до­го­ди­ло нај­ве­ћим де­лом у вр­ту Гет­си­ман­ском. Крст, крв, кли­но­ви ша­ма­ри, удар­ци, исме­ја­ва­ња, ко­пље, оцат и сви дру­ги по­моћ­ни еле­мен­ти Ње­го­вом стра­да­њу је­су у ства­ри оно што тре­ба да се до­го­ди да би се и прак­тич­но ис­пу­ни­ло Ње­го­во кр­сно му­че­ни­штво. Срж стра­да­ња Ње­го­вог је до­жи­вље­на у ди­на­мич­ном су­о­ча­ва­њу Ње­го­ве лич­не људ­ске же­ље. Тач­ни­је у кри­тич­ном ча­су ка­да се „у–кр­сти­ла“ Људ­ска Ње­го­ва во­ља са во­љом Оца Ње­го­вог. У том тре­нут­ку до­жи­вео је су­шти­ну Свог кр­сног му­че­ни­штва и „на­у­чио из оно­га што је по­стра­дао по­слу­шност„, „јер је син“ (Је­вр. 5, 8). Ти­ме је на­кон Свог три­јум­фа за­и­ста по­стао „по­слу­шан до смр­ти, смр­ти кр­ста (Фи­лип. 2, 8–9)!

Али, ре­ћи ће­те да над кр­стом леб­ди ва­пај! Ва­пај на­пу­ште­но­сти и бо­ла! „Елои, Елои ли­ма са­вах­та­ни?“, што зна­чи, „Бо­же мој, Бо­же мој, за­што си ме оста­вио?“ (Мк. 15, 34). Би­блиј­ска по­вест ја­сно го­во­ри о ду­бо­ком осе­ћа­њу на­пу­ште­но­сти ко­је Исус про­жи­вља­ва на кр­сту!

На­рав­но реч о ово­ме нај­пре има­ју ту­ма­чи Пи­сма. Они мо­гу да нам ка­жу ко­ји тач­но сми­сао мо­же да има овај ва­пај Ису­са Ко­ји на кр­сту уми­ре. Ме­ђу­тим, упра­во ов­де би би­ло за­ни­мљи­во под­се­ти­ти на ми­шље­ње Ери­ха Фро­ма ко­ји ка­же: „Ско­ро је не­ве­ро­ват­но да је Исус умро из­го­ва­ра­ју­ћи ре­чи то­ли­ко без­на­де­жне… Из­гле­да да нам наш Је­ван­ђе­лист ка­зу­је ко­ји пса­лам го­во­ра­ше Хри­стос у ча­су кад је уми­рао као чо­век. Је­ван­ђе­лист нас под­се­ћа на пр­ви стих по ко­ме Пса­лам бе­ше по­знат“⁵.

За­и­ста! Тач­но је да се два­де­сет пр­ви пса­лам ко­ји по­чи­ње ва­па­јем Ису­со­вим у ча­су смр­ти, иако углав­ном жи­во опи­су­је стра­да­ње чо­ве­ка по­све­ће­ног Бо­гу, за­вр­ша­ва без­на­де­жно­шћу.

„Стра­дал­ник раб“ Бож­ји то­пи се у пе­ћи свог ис­ку­ше­ња „као во­сак“!

„Као во­да раз­лих се,
и ра­су­ше се све ко­сти мо­је;
по­ста ср­це мо­је као во­сак
то­пљен у утро­би мо­јој“

(стих 15)

Сво­је „у Бо­гу“ стра­да­ње са­вла­ђу­је све до смр­ти. До­ла­зи до то­га да ви­ше ни­је у ста­њу да за­ва­пи!

„Са­су­ши се као опе­ка сна­га мо­ја,
и је­зик мој при­ле­пи се за гр­ло мо­је,
и у прах смрт­ни низ­вео си ме.

(стих 16).

По­ред све­га, „стра­дал­ник раб“ је ап­со­лут­но си­гу­ран у сво­ју по­бе­ду ко­ја ће да се об­и­сти­ни све­мо­ћу Бож­јом. Кроз уни­шта­ва­ју­ће и смр­то­но­сно стра­да­ње иза­ћи ће раб Бож­ји као по­бед­ник али и као гла­сник бла­го­сло­ва и љу­ба­ви Бож­је.

„Ка­зи­ва­ћу Име Тво­је бра­ћи мо­јој,
усред цр­кве хва­ли­ћу Те.“(ст. 23)

По­сле ду­бо­ког осе­ћа­ња на­пу­ште­но­сти и са­мо­ће до­жи­ве­ће све­моћ­но и вас­ко­ли­ко при­су­ство Бо­га на чи­та­вој зе­мљи.

„Јер је Го­спод­ње Цар­ство,
и Он ће вла­да­ти ШсвимЋ на­ро­ди­ма.(ст. 29)

Уну­тар овог све­та бла­го­сло­ва, љу­ба­ви и мо­ћи Бож­је, „стра­да­ју­ћи слу­га“ жи­ви чак и у тре­нут­ку вр­хун­ца свог ис­ку­ше­ња. Док се то­пи као во­сак и су­ши се као опе­ка, док до­ла­зи тре­ну­так ка­да осе­ћа да не жи­ви, ипак у нај­ве­ћој ду­би­ни сво­га ср­ца кри­је сна­гу да ус­клик­не:

„а ду­ша ће мо­ја Ње­му жи­ве­ти“(ст. 30).

И по­што је пре­ва­зи­шао час ег­зи­стен­ци­јал­не уз­не­се­но­сти (по­не­то­сти) и бор­бе са са­мим со­бом, упот­пу­ни­ће се Ње­гов оп­ти­ми­зам за­рад бли­ске бу­дућ­но­сти ва­се­љен­ског спа­се­ња и бла­го­сло­ва. Пре не­го ће пре­да­ти дух свој Бо­гу про­гла­си­ће, не­ра­зу­мљи­вим за „нео­пи­тан ум“, ва­па­јем но­ву за­јед­ни­цу Цар­ства Бож­јег, у ко­ме ће жи­ве­ти они ко­ји као и Он Сам, по­зна­ју са­ми се­бе и по­слу­же му „стра­дал­ни­штвом“ за „сло­бо­ду сла­ве де­це Бож­је“ (Рим. 8, 21).

„И се­ме мо­је слу­жи­ће Ње­му;
и ја­ви­ће се Го­спо­ду на­ра­штај до­ла­зе­ћи.
И об­ја­ви­ће прав­ду Ње­го­ву,
на­ро­ду ко­ји ће се ро­ди­ти,
оно што учи­ни Го­спод“ (ст. 31–32).

Та­ко се за­вр­ша­ва из­у­зе­тан пса­лам стра­да­ња ко­ји по­чи­ње ре­чи­ма ва­па­ја у ча­су смр­ти Ису­со­ве. У су­шти­ни, да­кле, то је пса­лам оп­ти­ми­зма. По­ве­ре­ња у све­моћ и љу­бав Бо­га. Али, пре све­га, то је пса­лам ко­ји нам ка­зу­је, пу­тем ди­на­мич­них сли­ка, о то­ку стра­да­ња ко­је ра­ђа но­ви жи­вот! Но­ви свет!

Овај до­га­ђај от­кри­ва ве­о­ма ва­жан али и мо­ћан ег­зи­стен­ци­јал­ни са­др­жај сна­жног ва­па­ја Ису­со­вог усме­ре­ног ка Оцу, „са су­за­ма“! То је крик на­пу­ште­но­сти и уса­мље­но­сти! Ва­пај „стра­ха“ и аго­ни­је! Исти­на! Исто­вре­ме­но, пак, то је ва­пај жи­во­та! Јер са­мо онај ко је жив мо­же да за­ва­пи! Мр­тав не! За­ро­бље­ник ти­ши­не и рас­па­да­ња ви­ше не мо­же ни­шта да из­у­сти. Али жив чо­век мо­же да за­ва­пи! И мо­жда је баш то мо­гућ­ност жи­во­та! Шта ви­ше, ве­ро­ват­но је то сам жи­вот!

Та­ко је Хри­стос при­мер и за мо­гућ­ност ва­па­ја! Сна­жни ва­пај Ње­гов „са су­за­ма“ је је­дан ве­о­ма осе­тљив до­га­ђај ко­ји осло­ба­ђа­ју­ће (из­ба­ви­тељ­ски, спа­си­тељ­но) осве­тља­ва дух оних ко­ји же­ле да Га „пра­вил­но“ сле­де.

От­кри­ва им, кроз ову крај­ње људ­ску сла­бост, њи­хо­ву нај­ве­ћу спо­соб­ност: да за­ва­пе! Јер са­мо ако за­ва­пе спа­си­ће се. Баш као Он!

Хри­стос нам је та­ко од тре­нут­ка ка­да је за­је­цао, оста­вио ва­жан „траг“ Свог при­ме­ра ко­ји тре­ба да сле­ди­мо. Ако је Он за­је­цао, и ми то тре­ба да учи­ни­мо!⁶

Са­мо што нас пут ко­ји се про­сти­ре пред на­ма и пред јед­ним та­квим тра­гом жи­во­та у Хри­сту, уво­ди у про­стор на­ро­чи­тог ег­зи­стен­ци­јал­ног про­бле­ма. Пред на­ма се по­ста­вља пи­та­ње ка­ко не­ко мо­же да до­ђе до пра­вог тре­нут­ка ва­па­ја! Сто­га што је исти­на да сва­ки чо­век, хтео то или не, мно­го пу­та ја­ук­не на свом пу­ту на кру­гу жи­вот­ном⁷. Ва­пи! Али не ва­пи „пра­вил­но“ уко­ли­ко не хо­да сто­па­ма Оно­га Ко­ји је пру­жио при­мер спа­со­но­сног ва­па­ја! Ње­га без­ре­зер­вно усва­ја са­мо онај ко­ји као чу­вар над кр­стом има у се­би као стра­жа­ра ‡ чу­ло за ка­кво­ћу ва­па­ја. Тај мо­же да по­твр­ди да је је­ди­но Хри­стос по­у­чио Сво­јим жи­во­том о ва­па­ју жи­во­та! Јер што ви­ше не­ко жи­ви жи­вот Хри­стов, то­ли­ко ви­ше осло­ба­ђа­ју­ће (у сми­слу спа­се­ња, прим. прир) мо­же да за­ва­пи!

Ова­ко ко­ра­ча­ју­ћи сти­ћи ће до тре­нут­ка бла­го­сло­ва ка­да ће ње­гов ва­пај по­ста­ти ва­пај Хри­ста и ва­пај Хри­стов ње­гов соп­стве­ни…! Та­ко ће, обо­жу­ју­ћи се и пре­ска­чу­ћи ха­ос по­сто­ја­ња, до­спе­ти до си­гур­ног за­гр­ља­ја Цар­ства Бож­јег!

Ту ће се ва­пај ко­нач­но пре­тво­ри­ти у не­за­у­став­ну хим­ну за­хвал­но­сти Бо­гу и Оцу! У ан­ђе­о­ску и ра­до­сну пе­сму ми­ло­сти и сла­во­сло­вља!⁸

2. ЕГО­ЦЕН­ТРИЧ­НИ „КРА­ТАК СПОЈ“ ЉУД­СКОГ ВА­ПА­ЈА…!

Уну­тар ег­зи­стен­ци­јал­ног кру­га људ­ског жи­во­та нај­ра­до­сни­ји до­га­ђај је не­сум­њи­во ро­ђе­ње јед­ног… жи­во­та!

Ка­да се ра­ђа де­те, на­ста­је за­и­ста ве­ли­ка ра­дост! Та­ко но­ви чо­век у тре­нут­ку ка­да из­ла­зи из мај­чи­не утро­бе по­ста­је при­хва­ћен и окру­жен ра­до­шћу, уз­бу­ђе­њем, же­ља­ма и … цве­ћем! Овај мо­ме­нат је у сва­ком по­гле­ду ве­о­ма зна­ча­јан. Ни­шта не мо­же да ста­не на пут та­ла­су ра­до­сти и уз­бу­ђе­ња!

Ипак! „Кра­так спој“ је не­из­бе­жан! У овом ве­дром рас­по­ло­же­њу са­мо је­дан не­го­ду­је!

Но­ви чо­век! Но­во­при­до­шли у круг по­сто­ја­ња. Он не по­ка­зу­је ра­дост! Шта ви­ше… пла­че! Ва­пи!⁹ Ње­го­во не­сла­га­ње са пра­зни­ком ве­се­ља, же­ља и уз­бу­ђе­но­сти ко­ји га до­че­ку­је је­сте не­у­ме­сно мно­штво бе­би­них ва­па­ја. У пр­вим ми­ну­ти­ма „ван­ма­те­рич­ног“ жи­во­та оно тре­ба да бу­де од­го­вор на ре­чи ра­до­сти и сре­ће.

Је­зик, да­кле, ко­јим чо­век го­во­ри, у освит свог по­сто­ја­ња је­сте је­зик ва­па­ја! Је­ди­но што је у том ча­су у ста­њу да учи­ни је да на свој на­чин за­ва­пи. На­рав­но, те­шко за ње­га ако се та­ко не де­си! На­уч­но–ме­ди­цин­ска ста­но­ви­шта ће по­твр­ди­ти, као што зна­мо, не­при­јат­ну сум­њу. Јер у скла­ду са тим де­те, док пре­ла­зи сте­пе­ник ег­зи­стен­ци­је, тре­ба да за­пла­че. Са­мо та­ко ода­је пр­ви ути­сак пси­хо­со­мат­ског здра­вља. Због то­га је ва­пај, чак и за „сте­пен ни­же ја­чи­не“ „знак здра­вља“, ко­ји по­ка­зу­је но­ви чо­век док зва­нич­но ула­зи у круг по­сто­ја­ња.

Али упра­во то зна­чи да је је­зик ва­па­ја пр­ва ин­ди­ви­ду­ал­на функ­ци­ја по­сто­ја­ња. То је упра­во оно што ис­ку­стве­но одва­ја но­во­ро­ђен­че од ње­го­ве мај­ке. Она се ра­ду­је! Оно пла­че, ва­пи ! Ето по­чет­ка жи­во­та по­је­дин­ца! Ва­пај…!

Од са­да ће но­ви чо­век сле­ди­ти ко­рак по ко­рак круг свог по­сто­ја­ња. Ди­са­ће, хра­ни­ће се и тру­ди­ће се да се при­ла­го­ди све­ту ко­ји ће сва­ки пут ста­ја­ти ис­пред ње­га, као по­је­дин­ца. Би­ће на­да­ље јед­на ин­ди­ви­ду­ал­на ег­зи­стен­ци­ја! Али по­че­так ње­го­ве ин­ди­ви­ду­ал­но­сти, ва­пај, увек ће пред­ста­вља­ти ехо, ко­ји ће наџи­ве­ти у ду­би­ни ње­го­вог по­сто­ја­ња жи­вот­ну стреп­њу. Сва­ки пут ка­да бу­де спо­знао да је у опа­сно­сти, ва­пи­ће!

Ти­ме ва­пај има истин­ски сми­сао за чо­ве­ка. Оно је пут спа­се­ња, сва­ка­ко он­да ка­да ће онај ко­ји га чу­је до­тр­ча­ти и пру­жи­ти пра­ву по­моћ оно­ме ко­ји ва­пи пред смрт­ном опа­сно­шћу. Ре­ци­мо да уто­пље­ник, у од­ре­ђе­ним слу­ча­је­ви­ма, ако је у ста­њу да по­ви­че, нај­ве­ро­ват­ни­је мо­же би­ти спа­шен, под усло­вом да људ­ски слух при­ми ње­гов очај­нич­ки ва­пај.

Али нај­ве­ћи ег­зи­стен­ци­јал­ни про­блем ни­је пре­вас­ход­но да ли и ка­да чо­век мо­же да за­ва­пи. Јер, као што ре­ко­смо, чо­век по сво­јој при­ро­ди има сна­гу да ја­у­че и, у сва­ком слу­ча­ју, „на­о­ру­жан“ је сна­гом ва­па­ја за нај­кри­тич­ни­ји час свог жи­во­та, за тре­ну­так опа­сно­сти! Нај­су­шта­стве­ни­ји про­блем је ко­ли­ко по­зна­је час ка­да тре­ба да се ва­па­јем огла­си. Да­кле, у за­и­ста кри­тич­ном тре­нут­ку.

Овај про­блем по­ста­је ја­сни­ји ако се за­пи­та­мо: да ли чо­век има мо­гућ­ност да за­ва­пи у ча­су ствар­не опа­сно­сти? И још: да ли увек има мо­гућ­ност да ви­ди ту опа­сност? Ова пи­та­ња има­ју не­ве­ро­ват­ну ег­зи­стен­ци­јал­ну ду­би­ну, јер упра­во во­де до раз­лу­чи­ва­ња опа­сно­сти ко­ја за­и­ста пре­ти чо­ве­ку. Јер и по­ред му­дро­сти ко­ју је чо­век са­брао у свом мо­згу, и по­ред из­ван­ред­них по­стиг­ну­ћа, и не­мер­љи­вог те­ре­та „ег­зи­стен­ци­јал­ног“ ис­ку­ства ко­ји по­ди­же на сво­ја пле­ћа, мно­го пу­та ни­је у си­ту­а­ци­ји да раз­у­ме због че­га је у ства­ри у опа­сно­сти. Обич­но ва­пи због… де­сет па­ра и пла­че што је из­гу­био два сан­ти­ме­тра зе­мље! Ду­бо­ко уз­ди­ше јер ни­је сте­као не­ка­кву „ти­ту­лу“ и те­шко му је, јер… се ра­ду­је ње­гов су­сед! Ја­у­че та­мо где не тре­ба (јер ни­је у опа­сно­сти) и ћу­ти кад тре­ба да ја­ук­не, да­кле кад је за­и­ста у опа­сно­сти…!

Ова чо­ве­ко­ва про­ма­ше­ност има, да­кле, не­из­мер­ну тра­гич­ну ду­би­ну! Чи­ни да чо­век би­ва сва­ког тре­нут­ка у опа­сно­сти од… опа­сно­сти да не ви­ди… опа­сност! Ка­кав тра­гич­ни и опа­сни, за­и­ста, „крат­ки спој“!

Шта ли чо­ве­ка за­сле­пљу­је да се на опа­сним ста­за­ма жи­во­та ру­ко­во­ди та­ко тра­гич­ном са­мо­об­ма­ном?

Овим се про­блем са­мо­по­зна­ња по­ста­вља ја­сни­је пред оног ко­ји же­ли да ис­пи­та ка­кво­ћу ду­хов­ног ви­да. Про­блем и ов­де на­ста­вља да по­сто­ји као пи­та­ње пра­вог са­мо­по­зна­ња. Шта то оте­жа­ва чо­ве­ку у ње­го­вом на­сто­ја­њу да ви­ди са­мог се­бе? Ко­ји чи­ни­лац пре­тва­ра са­мо­по­зна­ње у са­мо­об­ма­ну? Ду­хов­ни вид у илу­зи­ју и сле­пи­ло?

Ако чо­век не успе да пра­вил­но са­гле­да са­мог се­бе, тад, вр­ло јед­но­став­но, кри­ви­цу сно­си… он сам! Или, бо­ље ре­че­но ње­го­ва „ин­ди­ви­дуа“!

Ја­сно је да је реч је­дин­ка (по­је­ди­нац, ин­ди­ви­дуа) из­у­ме­ло људ­ско ми­шље­ње, и то ве­о­ма пре­ци­зно. Јер, на пр­вом ме­сту, ова реч је је­дин­стве­на и из­ра­жа­ва да је сва­ки чо­век од тре­нут­ка ка­да до­ла­зи на свет крај­ње по­себ­на и је­дин­стве­на ег­зи­стен­ци­ја „је­ди­ни­ца не­де­љи­ва“! Ин­ди­ви­дуа (по­је­ди­нац) је тер­мин ко­ји не при­хва­та дру­го од­ре­ђе­ње, тј. де­ље­ње! Не ко­ма­да се да­ље!

На­рав­но, да­нас смо удо­сто­је­ни да про­сла­ви­мо „це­па­ње“ ато­ма у обла­сти ну­кле­ар­не фи­зи­ке. Људ­ски ум је по­сти­гао до та­да не­до­сти­жно: да нео­по­зи­во до­ка­же на­уч­ну вред­ност хи­по­те­зе, ко­ју је ра­ни­је кон­ци­пи­рао, у ве­зи са це­па­њем ато­ма ма­те­ри­је. По­це­по је атом и осло­бо­дио, по­ред оста­лог, енер­ги­ју ко­ри­сну за свој тех­но­ло­шки раз­вој и на­пре­дак, те за за­до­во­ље­ње сво­јих прак­тич­них по­тре­ба. Та­ко је по­ста­ло ја­сно да се су­шти­на ак­тив­но­сти де­ло­ва­ња „ка­рак­те­ра“ ма­те­ри­је мо­же по­зна­ва­ти са­мо ако се раз­би­је њен „атом–је­ди­ни­ца“. Сто­га је це­па­ње ато­ма ма­те­ри­је отво­ри­ло но­ве пу­те­ве за упо­зна­ва­ње ње­них мно­го­број­них еле­ме­на­та и за њи­хо­ву при­ме­ну на оп­шту ко­рист чо­ве­чан­ства.

Али чо­век ни­је атом ма­те­ри­је. Из тог раз­ло­га „це­па­ње“ у ње­го­вом слу­ча­ју не­ма сми­сао и ка­рак­тер на­прет­ка и раз­во­ја. На­про­тив. Зна­мо да ка­да чо­век до­спе до „ато­ма ма­те­ри­је“, он се рас­па­да од си­ле ја­ких уну­тра­шњих су­ко­ба и до­ла­зи до нео­пи­си­вог ста­ња по­ре­ме­ће­но­сти и без­ум­но­сти. Та­ко, оно што у ато­му фи­зич­ке ма­те­ри­је пред­ста­вља из­вор енер­ги­је и на­прет­ка, за људ­ску је­дин­ку се по­ка­зу­је као опа­да­ње и де­ком­по­зи­ци­ја. Упра­во због то­га људ­ска је­дин­ка је­сте за­и­ста „не­де­љи­ва је­ди­ни­ца“! Не ко­ма­да се да­ље и не тре­ба да се „ра­ста­вља“!

Та­ко ин­те­гри­тет људ­ске је­дин­ке пред­ста­вља крај­њу гра­ни­цу не­за­ви­сног функ­ци­о­ни­са­ња и по­сто­ја­ња. Ка­да је је­дин­ка „ин­те­грал­на“, „не­де­љи­ва је­ди­ни­ца“, по­се­ду­је ег­зи­стен­ци­јал­ну са­мо­до­вољ­ност. Да би жи­ве­ла и „де­ло­ва­ла“, не­ма по­тре­бу за би­ло ка­квом по­мо­ћи ко­ја би по­ти­ца­ла од би­ло ког дру­гог би­ћа као што је она. Ов­де се на­рав­но из­у­зи­ма­ју слу­ча­је­ви деч­јег до­ба, бо­ле­сни, или те­ле­сно или ду­хов­но не­спо­соб­ни. Је­дин­ка у свом нај­бо­љем ви­ду, има функ­ци­о­нал­ну и ег­зи­стен­ци­јал­ну са­мо­до­вољ­ност и ауто­ном­ност! Са­ма се­бе хра­ни, уве­ћа­ва, са­ма се кре­ће, раз­ми­шља, са­ма се су­о­ча­ва са… са­мом со­бом!

Упра­во ов­де, ме­ђу­тим, тре­ба обра­ти­ти па­жњу. Јер сва глав­на свој­ства ин­ди­ви­ду­ал­но­сти уче­ству­ју у ра­ђа­њу са­мо­об­ма­не ко­ја мо­же да вла­да ду­хом чо­ве­ка до кра­ја ње­го­вог жи­во­та. То, да­кле, осе­ћа­ње ин­ди­ви­ду­ал­но­сти, као јед­не, да ка­же­мо, огра­ђе­не са сва­ке стра­не це­ли­не, ко­ја но­си ап­со­лут­ну ег­зи­стен­ци­јал­ну са­мо­до­вољ­ност, чи­ни да чо­век има по­гре­шан ути­сак о свом ин­ди­ви­ду­ал­ном ста­њу. Јер, све­сно или не­све­сно, раз­ми­шља: „Ја сам… ја. Да­кле, ја, у про­сто­ру свог ин­ди­ви­ду­ал­ног по­сто­ја­ња, је­сам све“!

Ме­ђу­тим, осе­ћај или са­мо­све­сност оно­га „ја сам ја“ зна­чи да сам би­ће ко­је не до­зво­ља­ва би­ло ко­је дру­го спо­ља­шње ми­шље­ње. Та­ко­ђе, ја сам оно што је­сам. „Ја сам ја“! Не­мам ни­ког дру­гог у се­би. „Сам“ по се­би сам јед­на од­ре­ђе­на, по­себ­на и са­вр­ше­на је­дин­ка!

Ова­кво умо­ва­ње ко­је је до од­ре­ђе­не тач­ке ва­же­ће у сва­ком по­гле­ду, ка­да по­ста­не ап­со­лут­но, за­и­ста пред­ста­вља са­мо­об­ма­ну. Јер про­сто оно по­ка­зу­је да чо­век ко­ји раз­ми­шља и жи­ви на овај на­чин је­сте ап­со­лут­но по­и­сто­ве­ћен са сво­јом ин­ди­ви­ду­ал­но­шћу. Да­кле, у се­би не ви­ди уну­тра­шњост сво­је лич­но­сти већ са­мо око се­бе, тј. сво­ју спо­ља­шњу ин­ди­ви­ду­ал­ну сли­ку.

Још јед­на не­из­бе­жна по­сле­ди­ца овог са­мо­об­ма­њу­ју­ћег раз­ми­шља­ња „Је­дин­ке“ је­сте ње­но ап­со­лут­но раз­ли­ко­ва­ње од спо­ља­шњег све­та уоп­ште. По­што је­сам ин­ди­ви­дуа–атом у сми­слу не­де­љи­ве је­ди­ни­це сто­јим на­спрам све­та. Осе­ћа­ње да је­сам ин­ди­ви­дуа да­је ми нео­спо­ран ути­сак (у скла­ду са оним што за­бра­њу­је са­мо­об­ма­на) да на­спрам се­бе имам свет и да се сто­га из­ме­ђу ме­не и све­та раз­ви­ја је­дин­ствен ди­ја­лог мо­је ег­зи­стен­ци­је.

Овај став пре­ма све­ту са­др­жи на­рав­но не­појм­љи­ву, че­сто пу­та, ег­зи­стен­ци­јал­ну ду­би­ну и ши­ри­ну, али се по­гре­шно до­жи­вља­ва. Ре­кли би­смо из­о­кре­ну­то. Јер са тог ме­ста ин­ди­ви­дуа мо­же да учи, ис­тра­жу­је, да про­су­ђу­је о све­му што при­па­да спољ­њем све­ту, али не успе­ва да ви­ди да­ље од… свог но­са!

Ов­де се ва­ља под­се­ти­ти Езо­по­ве ба­сне ко­ја го­во­ри о астро­ло­гу оп­чи­ње­ном спо­ља­шњом ствар­но­шћу. Овај на­уч­ник, чвр­сто и без­ре­зер­вно одан (при­ве­зан) спо­ља­шњем све­ту (зве­зда­ном не­бу), не бе­ше у ста­њу да зна ку­да… сту­па. Због то­га је упао у… ја­му!

На­жа­лост, не­зго­да овог астро­ло­га не би­ва по­у­ка мно­гим обра­зо­ва­ним, „ду­хов­но“ од­не­го­ва­ним, умо­ви­ма и дру­гим из­ван­ред­ним фи­ло­зоф­ским ве­ли­чи­на­ма, мно­гим љу­ди­ма не­ве­ро­ват­них ис­тра­жи­вач­ких спо­соб­но­сти. Сви они, док у све­ту што га пред со­бом има­ју на за­ди­вљу­ју­ћи на­чин све про­у­ча­ва­ју, ре­кли би­смо са за­вид­ном ми­са­о­ном ле­по­том, и рет­ком спо­соб­но­шћу син­те­зе, по­ка­зу­ју сво­јим осо­би­на­ма, и уоп­ште сво­јим ег­зи­стен­ци­јал­ним по­на­ша­њем, да се ни­ка­да ни­су над­не­ли над ре­ал­ном ствар­но­сти сво­јих жи­во­та као ин­ди­ви­дуе. Њи­хо­ва „са­мо­свест“ је ап­со­лут­но јед­но­стра­на јер упра­во оста­ју при­ко­ва­ни уз огра­ду ин­ди­ви­ду­ал­но­сти, уз ин­те­лект. Му­дру­ју, раз­ми­шља­ју, по­га­ђа­ју, сум­ња­ју, чу­де се, при­хва­та­ју, скла­па­ју, ана­ли­зи­ра­ју, ва­ра­ју…! Све то из угла су­прот­не си­ле! Са бал­ко­на ин­ди­ви­ду­ал­но­сти, ин­те­лек­та!