Јован Корнаркис: Људски вапај пред си­јам­ским бра­том (Трећи део)

 

Ва­пај је нај­че­шће из­раз ква­ли­те­та али и на­по­на ја­чи­не ду­хов­ног жи­во­та под­ви­жни­штва. Мо­же се ре­ћи да ско­ро не­ма пра­вог ду­хов­ног до­жи­вља­ја без кри­ка и сна­жног ва­па­ја!

Нај­пре ду­хов­ни бо­рац ва­пи „за­стра­шен“ и ус­па­ни­чен пред ха­о­сом си­јам­ског бли­зан­ца. Ка­да, да­кле успе да се но­жем мо­ли­тве и „бо­жан­ског уче­ња“ „ра­се­че“ и ста­не та­ко пред пра­во сво­је ја, пре­пад­нут је. Об­у­зет је ду­бо­ким и не­пре­мо­сти­вим стра­хом!

Упра­во у том ча­су, од­суд­ном за ње­го­во по­сто­ја­ње и са­мо­свест, ва­пи жа­ло­сно!

Из­је­ден сам, ра­њен; гле
стре­ле не­при­ја­те­ља
што ми про­бо­до­ше ду­шу и те­ло,
по­гле­дај ра­не, пли­ко­ве, са­ка­те уде,
по­ма­гај,
ра­не мо­јих до­бро­вољ­них му­ка“³⁹.

Као што бе­ле­жи ар­хим. Со­фро­ни­је: „Ан­то­ни­је Ве­ли­ки, Ар­се­ни­је Ве­ли­ки, Се­ра­фим Са­ров­ски и оста­ли оци бе­ја­ху љу­ди из­у­зет­не чвр­сти­не, ко­ји су се одр­пе­ли све­ту и пре­зре­ли сва­ку опа­сност. И ка­да они пла­чу, не чи­не то због из­гу­бље­ног бо­гат­ства, или би­ло ка­квог дру­гог гу­бит­ка до­ба­ра све­та овог, већ што се пред њи­хо­вим очи­ма ука­зу­је не­што нај­стра­шни­је од сва­ке опа­сно­сти, што се мо­же за­ми­сли­ти на зе­мљи.

Овим ве­ли­ким име­ни­ма, и њи­ма слич­ним, узи­ма­мо сло­бо­ду да при­дру­жи­мо и име стар­ца Си­лу­а­на. Ка­да чи­та­мо што пи­ше о пла­чу Ада­мо­вом ко­га „чу чи­та­ва пу­сти­ња“ – ве­ли­ка свет­ска пу­сти­ња ‡ не тре­ба да за­бо­ра­ви­мо да је тај плач био ње­гов соп­стве­ни, Си­лу­а­нов. Про­жи­вља­ва­ше ве­ли­ку тра­ге­ди­ју чо­ве­ко­вог па­да. Пла­ка­ше мно­го он пред ким сва­ко­ли­ке људ­ске ду­шев­не су­зе ни­су ни­шта. Да ова­ко опла­ку­је мо­же са­мо онај ко­ји је ви­део веч­ну све­тлост Бож­ју. „Љу­ди ко­ји ни­су ви­де­ли или“, ка­ко ве­ли исти ста­рац, „ни­су по­зна­ли Бо­га, не мо­гу да схва­те ове не­во­ље ни да ли­ју те су­зе.“⁴⁰

За­и­ста! Онај ко је спо­знао Бо­га и ко се пре­дао су­ро­вом, те­шком, и, за­што да не, „кр­ва­вом“ тру­ду ка са­мо­по­зна­њу от­кри­ва да се пред ње­го­вим очи­ма ука­зу­је не­што „стра­шни­је од сва­ке опа­сно­сти што се на зе­мљи мо­же за­ми­сли­ти.“ Са­мо­по­зна­ње у ко­ме се стал­но уз­ра­ста, под­ви­жни­ка сва­ки пут ста­вља пред све ши­ри пре­те­ћи ам­бис у ко­јем се кри­је чи­та­ва тра­ге­ди­ја па­да. Ка­да под­ви­жник по­сма­тра са­мог се­бе и про­ниц­љи­во ис­пи­ту­је без­дан сво­је лич­не кри­ви­це… „ду­бин­ски“ раз­го­ва­ра са вас­ко­ли­ком тра­ге­ди­јом чо­ве­ко­вог па­да. Пред очи­ма му се пру­жа вас­це­ли при­зор гре­хов­но­сти и про­па­сти, не­за­ми­сли­во осет­на при­сут­ност смр­ти и хва­та га је­за! У овом стра­шном и од­луч­ном тре­нут­ку ва­пи и „пла­че ве­ли­ким пла­чем“, јер је упра­во то је­ди­но шта мо­же да учи­ни док по­сма­тра у очи свог си­јам­ског бра­та, сво­ју на­ју­ну­тар­њи­ју ду­би­ну.

Ва­пи…!

За­тим тај свој ва­пај ша­ље као гром­ку мо­ли­тву „Оно­ме ко­ји мо­же да га спа­се од смр­ти“ (Је­вр. 5, 7). За­не­ме­лост у ужа­су не про­ла­зи. Уко­ли­ко мо­же истин­ски да за­ва­пи, по­што је већ спо­знао Бо­га, та­ко­ђе зна да за­ва­пи „ка Бо­гу ве­ли­ку ту­го­ван­ку свом сво­јом сна­гом, чи­та­вим сво­јим би­ћем“.⁴¹ Ње­гов ва­пај ка Бо­гу је је­ди­но шта мо­же да учи­ни у том ча­су ко­ји је нај­ве­ћи тре­ну­так ње­го­ве људ­ске са­мо­све­сти. Јер, пре­ма Си­ме­о­ну Но­вом Бо­го­сло­ву: „Ду­ша ни­шта дру­го не мо­же да учи­ни сем да по­зна да се на­хо­ди међ то­ли­ким злом, те да је во­ља ње­на око­ва­на, али да је у мо­ћи да уз­вик­не као из утро­бе ада и да при­зи­ва Бо­га…“⁴²

***

Сва­ка­ко не тре­ба под­се­ћа­ти на сна­жну при­сут­ност ва­па­ја у про­сто­ру ду­хов­ног жи­во­та и бо­го­слу­же­ња. Од Псал­ти­ра све до скру­ше­ног Три­о­да пре­о­вла­ђу­је ва­пај гре­шног чо­ве­ка ко­ји се обра­ћа Бо­гу да га из­ба­ви из гре­ха и од са­мог се­бе. Мо­жда пр­ви сти­хо­ви 140–ог псал­ма са­же­то при­ка­зу­ју тра­ге­ди­ју пра­вог људ­ског ва­па­ја:

„Го­спо­де, ка Те­би за­ва­пих, усли­ши ме.
Чуј глас мо­ље­ња мо­га,
ка­да ва­пим Те­би!

У овим сти­хо­ви­ма људ­ски ва­пај је све. Јер, баш као што ка­жу, от­кри­ва вас­це­лог чо­ве­ка у ње­го­вом нај­сна­жни­јем, нај­ди­на­мич­ни­јем ег­зи­стен­ци­јал­ном чи­ну: у че­жњи за спа­се­њем! И ма­да та­кав ва­пај но­си сна­жан „лич­ни“ пе­чат, тре­ба при­зна­ти ње­гов оп­шти ка­рак­тер. Јер, и ако са­мо је­дан чо­век успе да за­ва­пи аутен­тич­но, та­да ва­пи – „чо­век“!

То зна­чи да Бож­ја ми­лост по­кри­ва „чо­ве­ка“. Мо­жда због то­га све­ти Иса­ак ва­ља­но при­ме­ћу­је: „Онај ко­ји уз­ди­ше је­дан сат над сво­јом ду­шом бо­љи је од оног ко­ји ко­ри­сти чи­та­вом све­ту по­сма­тра­ју­ћи се­бе“⁴³.

***

Али „кр­во­про­ли­ће“ ко­је на­ста­је уз „нож мо­ли­тве“ ни­је по­сле­ди­ца са­мо се­че­ња „про­тив­ни­ка“, од­но­сно се­бе од лу­ка­вих успо­ме­на и дру­гих стра­сти ду­ше. Под­ви­жник, на­рав­но, „но­жем мо­ли­тве“ и сво­јим ду­хов­ним тру­до­ви­ма ка­са­пи, увек у пр­вој фа­зи, „уби­це ду­ше“, сва­ку страст и сва­ки гре­шни по­крет или пред­ста­ву ко­је те­же да се на­мет­ну као го­спо­дар ду­шев­ног окру­же­ња. Али за наш огра­ни­че­ни ум за­пре­па­шћу­ју­ће је што под­ви­жник ре­же и пу­пољ­ке сво­јих ду­хов­них тру­до­ва; сво­је вр­ли­не и уоп­ште сво­јо ду­хов­но има­ње. Упра­во ов­де чо­век от­кри­ва да се бу­квал­но ра­ди о се­чи са­мог се­бе, уко­ли­ко раз­мо­три сво­је соп­стве­не „вр­ли­не“ и „пред­но­сти“ из угла овог под­ви­жнич­ког скру­ше­но­у­мља!

Ди­ја­ло­гом ко­ји раз­ви­ја у нај­ду­бљој при­ро­ди свог по­сто­ја­ња под­ви­жник ко­ље по­ми­сли ко­је га под­се­ћа­ју на ње­го­ве вр­ли­не и ње­го­ву све­тост. Ви­ше це­ни се­бе го­лог, кри­вог, вред­ног осу­де. Сто­га др­жи: „А, ми, бра­ћо, да не за­бо­ра­ви­мо на­ше па­до­ве, и ако гре­ши­мо у по­ка­ја­њу да нам је опро­ште­но, али увек да се се­ћа­мо гре­ха и да не пре­ста­је­мо над њи­ма да жа­ли­мо, да би­смо сте­кав­ши оп­ште до­бру по­ни­зност, из­бе­гли ом­чу пра­зно­сла­вља и по­но­си­то­сти.“⁴⁴

Али ка­да чо­век од­би­је да „ужи­ва“ јед­но ду­хов­но ста­ње или да бу­де за­до­во­љан пред та­квим, у ства­ри од­би­ја са­мог се­бе, обез­гла­вљу­је „зра­ке“ свог бо­љег ја. Та прак­са је­сте бол­но ис­ку­ство. Оно је као кад да­јеш крв сво­је ду­ше док је у ду­хов­ном жи­во­ту одр­жа­ва сок све­то­сти и сна­га вр­ли­не. И на­рав­но не­ма сум­ње да је све­тост уз­ви­ше­но „ста­ње“, а у слу­ча­ју под­ви­жни­ка, ма ко­ли­ко да по­ку­ша­ва да га по­рек­не, оно је увек ње­гов жи­вот. Ипак, оно што се ов­де на­гла­ша­ва углав­ном је на­чин на ко­ји под­ви­жник жи­ви. Не при­зна­је да је до­сто­јан да но­си ха­љи­ну све­то­сти и искре­но ве­ру­је да је ве­о­ма да­ле­ко од ње. Та­ко за­и­ста да­је сво­ју крв! Да­је крв и узи­ма дух пре­ма те­мељ­ној под­ви­жнич­кој кри­ла­ти­ци: „Дај крв и при­ми дух“. Ста­вља сво­ју све­тост у ру­ке Бо­га и чу­ва за се­бе ого­ље­ног и вред­ног осу­де… са­мог се­бе! На тај на­чин раз­два­ја се сна­жно и што је ви­ше мо­гу­ће од свог си­јам­ског бра­та јер овај по­след­њи не­ма ви­ше ме­ста за ста­ја­ње ни­ти мо­же да се са­кри­је. Ого­ља­ва се од сво­јих фа­ри­сеј­ских укра­са и лу­кав­шти­на та­ко да сва­ки пут кад по­же­ли да „про­го­во­ри“, да ка­же „реч“, од­мах за­не­ми. То нам у нај­ма­њу ру­ку по­ка­зу­је ве­се­ли од­го­вор стар­ца на… др­скост над­ме­ног си­јам­ског бли­зан­ца: „ка­ко не­ко од све­тих ста­рих ре­че: ка­да, ти, по при­ро­ди, до­ђе по­ми­сао по­но­си­то­сти, ко­ја ти ка­же се­ти се сво­јих вр­ли­на, ре­ци – стар­че по­гле­дај свој блуд!“.⁴⁵

***

За­и­ста је сли­ка „ка­са­пље­ња“ или „кла­ни­це“ ве­о­ма су­ро­ва“! Јед­на осе­тљи­ва ду­ша мо­же не­га­тив­но да ре­а­гу­је на при­каз ове сли­ке! Ду­хов­ни жи­вот се уоп­ште схва­та као де­ло­ва­ње љу­ба­ви, до­бро­те, скром­но­сти, мир­но­ће и ти­хо­ва­ња. Ка­ко је мо­гу­ће да га под­ви­жнич­ки дух осли­ка са но­же­ви­ма и кла­њем?

Ипак ова уме­сна ди­ле­ма не­ста­је чим чо­век схва­ти ко­ли­ки ква­ли­тет жи­во­та до­би­ја онај ко­ји да­је сво­ју крв да би при­мио дух. Све­ти Ни­ки­та Сти­тат та­ко­ђе ис­ти­чу­ћи „кр­вљу обо­јен“ по­че­так ду­хов­ног на­по­ра све­тих под­ви­жни­ка де­фи­ни­ше до­бит од бит­ке. Ка­рак­те­ри­стич­но нам ка­же: „Они ко­ји хо­да­ју у ду­ху… увек у му­ка­ма чи­сте сво­је ду­ше и др­же за­по­ве­сти Го­спо­да, кр­ви сво­је про­ли­ва­ју­ћи за­рад љу­ба­ви Оно­га“⁴⁶. Та кр­ва­ва бор­ба је је­ди­ни на­чин да се раз­дво­је од њи­хо­вог си­јам­ског бли­зан­ца и да оста­ну са­ми. „Са су­за­ма“, на­ста­вља све­тац, „то­пе на­сла­ге са њи­хо­вог ср­ца“. Уз мно­га и не­бро­је­на зло­па­ће­ња са­хра­њу­ју удо­ве си­јам­ског бли­зан­ца. Али и мо­ли­твом и бо­го­ми­сли­јем ис­пу­ња­ва­ју свој ум бо­жан­ском све­тло­шћу и „чи­не га све­тлим“. На кра­ју, „у од­ри­ца­њу од же­ља одва­ја­ју соп­стве­не ду­ше од на­го­на те­ла и сви по­ста­ју са­мо од ду­ха“. Њи­хов не­за­ми­сли­во ве­лик ду­хов­ни на­пор ко­ји се до­жи­вља­ва као са­мо­кла­ње је­сте је­ди­ни на­чин да оста­ну са­ми! Чи­ни се да дру­гог на­чи­на не­ма да би не­ко мо­гао да се одво­ји од свог си­јам­ског бли­зан­ца и за­ко­ра­чи у све­тлост и све­тост ду­хов­не „са­мо­ће“. Са­мо­ћа ко­ја упот­пу­њу­је све­тост лич­но­сти у про­сто­ру бо­жан­ског при­су­ства и деј­ства!

***

За­и­ста! Од тре­нут­ка ка­да ду­хов­ни бо­рац оста­је „сам“, на­да­ље се на­ла­зи у обла­сти Бож­јег при­су­ства, јер се свест о Бо­гу је­ди­но у про­сто­ру ду­ше у пот­пу­но­сти сти­че, „док је у на­ма Цар­ство Ње­го­во“.

Кроз при­зму овог ис­ку­ства под­ви­за­ва­ња и ти­хо­ва­ња, са­мо­по­зна­ње се схва­та као „Бо­го­по­сма­тра­ње“. Јер, онај ко се одва­ја од си­јам­ског бли­зан­ца на­да­ље гле­да ве­ли­чан­стве­ност сла­ве Бож­је, као што су нам кроз пу­ко­ти­не да­ли да на­зре­мо све­ти под­ви­жни­ци и Бож­ји вој­ни­ци. У сва­ком слу­ча­ју ви­ди не­што ви­ше од ан­ђе­ла, ка­ко све­ти Иса­ак Си­риј­ски по­твр­ђу­је: „Онај ко­ји је до­сто­јан да ви­ди се­бе, сам је бо­љи од оног ко­ји је удо­сто­јен да ви­ди ан­ђе­ле“⁴⁷.

Пре­ма све­том Ни­ки­ти Сти­та­ту, ду­хов­ни вој­ни­ци, ко­ји не­пре­кид­но кр­ва­ре усред бо­ја под­ви­жни­штва и мо­ли­тве, до­спе­ва­ју до „бе­стра­шћа“, а и до љу­ба­ви. У јед­но ста­ње ко­је је из­над те­ле­сног и зе­маљ­ског. У ње­му: „до­би­ја­ју моћ да са­гле­да­ју тво­ре­ви­ну и при­ма­ју зна­ње о та­мо­шњим ства­ри­ма кроз му­дрост Бо­гом от­кри­ве­ну и ко­ја се да­је са­мо они­ма ко­ји су по­ста­ли као ви­шњи кроз те­ле­сно уни­же­ње“⁴⁸. То зна­чи да: „оно­ме ко­ји по­зна­је се­бе са­мог, да­је се зна­ње све­га; јер по­зна­ва­ти се­бе, ис­пу­ње­ње је зна­ња свих ства­ри“⁴⁹. И то је тач­но ре­че­но. Ду­хов­ни чо­век ко­ји се бо­ри „Бо­га у се­би да спо­зна“, по­зна­је ко­нач­но све. Ње­го­во са­мо­по­зна­ње, про­све­тље­но „ми­ло­шћу Бож­јом и оку­па­но веч­ном све­тло­шћу“ по­ста­је бо­го­по­сма­тра­ње, „ко­ли­ко је то мо­гу­ће људ­ској при­ро­ди“. То исто­вре­ме­но ука­зу­је да је пра­во са­мо­по­зна­ње у крај­њој фа­зи, дар ми­ло­сти Бож­је они­ма ко­ји су сво­јим ду­хов­ним тру­до­ви­ма за­вре­де­ли да за­ме­не крв сво­је ду­ше за дух. Та­ко се људ­ски ва­пај пре­тва­ра у не­бе­ске сла­во­спе­ве! У та­јан­стве­не пе­сме бо­жан­ске хар­мо­ни­је. У хим­ну бо­жан­ске љу­ба­ви…!

***

Ти­ме је кла­ни­ца под­ви­жнич­ког ди­ја­ло­га је­дан ди­на­ми­чан и ак­ти­ван про­цес ко­ји ко­нач­но пре­о­бра­жа­ва крв под­ви­жнич­ке ду­ше у дух. Кр­ва­во са­мо­по­зна­ње ду­хов­ног бор­ца у ми­стич­но бо­го­по­сма­тра­ње. Људ­ски ва­пај у умил­ну пе­сму бо­жан­ске љу­ба­ви!

Да­кле, ни­је то не­ка су­ро­ва сли­ка, већ „пут“ све­то­сти!

 

7. ВР­ХУ­НАЦ ЉУД­СКОГ ВА­ПА­ЈА

Кла­ни­ца под­ви­жнич­ког ди­ја­ло­га је та­ко јед­на ве­о­ма… из­ра­жај­на сли­ка све­то­сти! „Раз­ди­ра­ње“ ко­је до­жи­вља­ва под­ви­жник у ду­хов­ној бор­би је­сте је­дин­стве­на при­ли­ка по­сма­тра­ња уну­тра­шњег ха­о­са и ам­би­са ко­је чо­век у се­би др­жи.

Без овог по­сма­тра­ња не­мо­гу­ћа је ори­јен­та­ци­ја чо­ве­ка у пра­вом сме­ру за­рад до­би­ја­ња спа­се­ња. Ка­да не зна ко је и шта др­жи у се­би, не зна ни ко ни ка­ко мо­же да га спа­си.⁵⁰ И на­рав­но, ка­да не зна од че­га је за­пра­во у опа­сно­сти и шта му пре­ти, не мо­же ни пра­вил­но да за­ва­пи.

Али под­ви­жник ко­ји се не­пре­кид­но стру­же се­ки­ром мо­ли­тве и „бо­го­ми­сли­ја“, и оста­лих ду­хов­них под­ви­га, гле­да пра­во у очи сво­јим „ра­на­ма“ и у сво­је „ужа­сно ли­це“. На тај на­чин зна ка­ко му не пре­о­ста­је ни­јед­на дру­га мо­гућ­ност осим да за­ва­пи ка „оно­ме ко­ји мо­же да га из­ба­ви из смр­ти“. И још зна ка­кав са­др­жај тре­ба да има ње­гов ва­пај. Јер, под­ви­жник ни­је не­ки, ни­ко­ме под­вла­шће­ни, про­сјак ко­ји мо­ли и тра­жи по­моћ под те­ре­том по­ра­жа­ва­ју­ћег без­на­ђа.

Чо­век ко­ји је ду­бо­ко у се­би упа­лио бо­жан­ску ва­тру љу­ба­ви пре­ма Бо­гу, го­ри упра­во од на­де за спа­се­њем и зна ко мо­же да му то спа­се­ње пру­жи. Сто­га и сва ње­го­ва на­да­ња, сва ње­го­ва са­гре­ше­ња, све бор­бе, и ње­го­во вас­це­ло по­сто­ја­ње са­жи­ма у ва­пај: „Го­спо­де Ису­се Хри­сте, Си­не Бож­ји, по­ми­луј ме„! ОН је пра­ви вр­ху­нац људ­ског ва­па­ја!

***

Због то­га нам кла­ни­ца под­ви­жнич­ког ди­ја­ло­га по­ди­же за­ве­су људ­ске тра­ге­ди­је ко­ја се за­вр­ша­ва сце­ном „пра­вог спа­се­ња“! Ни­јед­на дру­га пред­ста­ва ни­ти ко­ја дру­га игра мо­же да бу­де пра­ва. За­то је, вр­ло јед­но­став­но, Спа­си­тељ је­дан и је­ди­ни: Хри­стос! „Не­ма ни у јед­но­ме дру­го­ме спа­се­ња. Јер не­ма дру­го­га Име­на под не­бом да­но­га љу­ди­ма ко­јим би­смо се мо­гли спа­си­ти“ (Дап 4, 11–12).

***

Вр­ху­нац људ­ског ва­па­ја у мо­ли­тви Го­спо­де Ису­се Хри­сте, Си­не Бож­ји, по­ми­луј ме јед­нак је ду­би­ни уну­тра­шњег ам­би­са ко­ји чо­век у се­би др­жи.

Онај ко­ји се над­ви­ја над не­ком опа­сном пра­зни­ном увек ва­пи ана­лог­но ду­би­ни ко­ју ви­ди да му пре­ти. Пред јед­ном про­сто иза­зов­ном ду­би­ном, из­у­сти­ће не­ки осред­њи ва­пај. Али пред отво­ре­ним усти­ма јед­ног стра­шног зма­ја ко­ји раз­бе­шњен же­ли да га ха­ла­пљи­во про­гу­та, ако се не оду­зме од нео­пи­си­вог стра­ха за­ва­пи­ће свом сна­гом свог би­ћа. Ов­де ва­ља по­себ­но обра­ти­ти па­жњу. Тј. да вр­ху­нац људ­ског ва­па­ја у „Ису­со­вој мо­ли­тви“ ни­је ре­зул­тат не­ке ука­лу­пље­не ли­тур­гиј­ске фра­зе. „Го­спо­де, по­ми­луј“ при­род­но пред­ста­вља нај­ма­њу мо­ли­тву из на­шег мо­ли­тве­ног за­ло­га али и нај­бо­га­ти­ју! И то док је пре­ма на­род­ном из­ра­зу: „И по­пу до­ја­ди­ло“! Ипак, онај ко­ји има би­стар по­глед и ег­зи­стен­ци­јал­ну осе­ћај­ност ви­ди „Ису­со­ву мо­ли­тву“ као по­сле­ди­цу по­тре­са у ду­бо­ким про­ва­ли­ја­ма људ­ског би­ћа. Што ви­ше око мо­ли­тве­ни­ка–под­ви­жни­ка за­ла­зи у ње­го­ве скри­ве­не кут­ке то бес­по­кој­ни­је ње­го­во ср­це тра­жи Хри­сто­ву ру­ку из­ба­вље­ња (спа­се­ња)!

***

Ка­да се ста­рац Си­лу­ан мо­лио у аго­ни­ји и тра­жио да на­у­чи од Бо­га ка­ко у тре­нут­ку мо­ли­тве мо­же да оста­не не­у­зне­ми­ра­ван од стра­не де­мо­на, при­ми од­го­вор да тре­ба да бу­де скру­шен, ка­ко би мо­гао нео­ме­та­но да се мо­ли.

И ка­да, да­ље, упи­та Бо­га шта тре­ба да чи­ни да би био скру­шен, чу глас Бож­ји у ср­цу ка­ко му го­во­ри: „Др­жи свој ум у аду и не оча­ја­вај„⁵¹.

Овом су­ге­сти­јом Бог је окре­нуо ум стар­ца Си­лу­а­на ка ам­би­су, ка без­да­ну пат­ње, где „ће би­ти плач и шкр­гут зу­ба“, (Мт. 8, 12). Та­кав је­дан пре­о­крет, за­и­ста, до­во­ди до са­гле­да­ва­ња те­ме­ља сми­ре­ња. Јер, да би ум ду­хов­ног бор­ца до­шао до пра­вог тра­же­ња ада, у скла­ду са бо­жан­ском за­по­ве­шћу, тре­ба да кре­не од лич­ног ам­би­са ко­ји у се­би др­жи. Ди­ја­лог са адом је аутен­ти­чан ка­да се раз­ви­ја као раз­го­вор са… адом! Ад са адом. Лич­ни ам­бис са ам­би­сом „све­про­ждр­љи­вог“ ада!

За­то ста­рац Си­лу­ан, иако се сво­јим мо­ли­тва­ма и кр­ва­вим под­ви­жнич­ким на­по­ри­ма по­пео до бо­жан­ских ви­си­на, ни­ка­да ни­је уда­љио свој ум од ада! У свом про­све­ће­ном ср­цу про­жи­вља­ва­ше два ди­ја­ме­трал­но нај­ви­ша ис­ку­ства: ад и Не­бе­са! Сто­га је ус­пео да ва­се­љен­ски за­гр­ли вас­це­ли свет, у бес­крај­ном про­сто­ру љу­ба­ви Бож­је.

„На­кон ад­ског му­че­нич­ког ис­ку­ства, по от­кри­ве­њу Бо­жи­јем: „Др­жи свој ум у аду„, за ст. Си­лу­а­на би­ла је на­ро­чи­то свој­стве­на мо­ли­тва за мр­тве ко­ји „су у му­ка­ма“, док се та­ко­ђе мо­ља­ше „за жи­ве и на­ред­не на­ра­шта­је“. Те та­ко до­ђе до не­по­ко­ле­би­вог уве­ре­ња да је „брат наш, жи­вот наш“⁵². И до не­чег још ду­бљег: „Ко­ји не во­ли не­при­ја­те­ље, у ње­му се још ни­је на­се­ли­ла љу­бав Бож­ја… тај не­ће мо­ћи истин­ски да по­зна Го­спо­да ни моћ Све­тог Ду­ха. Све­ти Дух по­у­ча­ва да та­ко во­ли­мо не­при­ја­те­ље да ду­ша за њи­ма бо­ли као да су јој пра­ва де­ца“⁵³.

Оно што је про­и­за­шло из овог под­ви­жнич­ког ис­ку­ства стар­ца Си­лу­а­на на­гла­ша­ва нам јед­ну ве­ли­ку исти­ну. Да се про­це­си ду­хов­ног на­прет­ка са­др­же у „ис­пу­ње­њу љу­ба­ви“, јер Бог „је љу­бав“! Не ра­ди се да­кле, о про­це­си­ма ја­ло­вог ду­шев­но–ду­хов­ног раз­ма­тра­ња иде­је или не­ке ре­че­ни­це. Ко има ду­хов­ну сна­гу и зре­лост да се наг­не над свој лич­ни ха­ос и у исто вре­ме да осло­ба­ђа­ју­ће (за спа­се­ње) за­ва­пи „Оно­ме ко­ји мо­же да из­ба­ви из смр­ти“, не бо­ри се са сво­јим ком­плек­си­ма, већ се „раз­го­ли­ћу­је“ на ко­рист ду­ше али и бли­жњег. Ис­ку­ство лич­ног ха­о­са и вр­ху­нац ва­па­ја у мол­би: „Го­спо­де Ису­се Хри­сте, Си­не Бож­ји, по­ми­луј ме„, ни­је са­мо за пра­ве мо­на­хе већ и „свет­ске“, дру­штве­не, љу­де. Ис­ку­ством ада и ва­па­ја ста­рац Си­лу­ан се не по­ка­за са­мо као до­бар под­ви­жник и све­тац у пу­стињ­ском про­сто­ру. Ње­го­ва ду­хов­на об­да­ре­ност, ло­ме­ћи пре­пре­ке пу­сти­ње, бо­га­то се ра­ши­ри­ла по све­ту, и осло­ба­ђа­ју­ће (из­ба­вљу­ју­ће) опло­ђа­ва дух и ср­це…!

***

Јед­на од нај­и­зра­жај­ни­јих сли­ка са ко­ји­ма се људ­ски жи­вот че­сто упо­ре­ђу­је је и пу­чи­на! Мо­ре!

Људ­ска ду­ша, бар­ка, за­и­ста пло­ви час по мир­ној, час по уз­бур­ка­ној по­вр­ши­ни пу­чи­не жи­во­та! И као што се под­ра­зу­ме­ва он­де ис­под ла­ђе људ­ске ду­ше про­сти­ре се увек бес­крај­ни ам­бис. За­то сва­ки чо­век чак и ка­да не­ма раз­ло­га да го­во­ри о без­да­ни­ма, про­ва­ли­ја­ма, осе­ћа по­не­кад ка­да се­би по­ста­вља ду­бо­ка пи­та­ња, ка­ко иде или пло­ви по не­кој во­де­ној по­вр­ши­ни! И ако ни­је чуо за Ле­ви­а­тан, мор­ску не­ман у пе­сми, сум­ња да се ис­под ње­го­вих но­гу мо­та ка­кав „змај“, ко­ји му пре­ти да ће га про­ждре­ти! Углав­ном, у тре­ну­ци­ма лич­ног без­из­ла­зног или кри­тич­ног уоп­ште раз­ми­шља­ња, сва­ки чо­век осе­ћа да је у опа­сно­сти од не­за­др­жи­ве си­ле при­вла­че­ња не­ког мор­ског „гу­та­ча“ ко­ји му пре­ти да га од­ву­че у бес­крај­не ду­би­не ам­би­са. На­рав­но, и чо­век вер­ник ко­ји се бо­ри, уз­др­ман бли­зи­ном јед­не та­кве прет­ње, пре­кли­ње Бо­га у аго­ни­ји да га на вре­ме уда­љи од те про­па­сти. „Да ме не по­то­пи бу­ра во­де­на, ни­ти да ме про­гу­та без­дан, ни­ти да бу­нар за­тво­ри на­да мном уста сво­ја!“ (Псал. 68, 16).

***

Она­мо где је та­кво осе­ћа­ње ја­ко и упе­ча­тљи­во ја­сно се ви­ди по­у­ну­тар­ње­ње ха­о­са по­сто­ја­ња. Да­кле ка­да је чо­век у опа­сно­сти у окви­ру про­сто­ра по­сто­ја­ња, при­мо­ран је да се окре­нека уну­тра­шњо­сти свог ду­шев­ног све­та! Ка­да свет по­ста­је не­го­сто­љу­бив и пре­те­ћи сва­ки чо­век „се за­тва­ра“ у се­бе. Окре­ће ле­ђа спо­ља­шњем све­ту и као под не­ким „кро­вом“ шћу­ћу­ре­на „го­лу­би­ца ко­ја ослу­шку­је“⁵⁴, по­ку­ша­ва да от­кри­је ме­сто за од­мор у уну­тра­шњем ду­шев­ном све­ту! Ка­да дру­ги угро­жа­ва­ју или од­ба­цу­ју чо­ве­ка оно што му пре­о­ста­је је… он сам. Та­ко се за­ду­бљу­је у са­мог се­бе!

Али он­де где ина­че то за­ду­бљи­ва­ње има об­лик бо­ле­сти, чо­век ко­ји ду­бо­ко раз­ми­шља по­ла­ко кли­зи у ег­зи­стен­ци­јал­ни ха­ос! У пси­хо­те­ра­пи­ји се ово на­зи­ва „ре­ак­тив­на де­пре­си­ја“ или „ме­лан­хо­ли­ја“! Ти­ме се ег­зи­стен­ци­јал­ни ха­ос до­жи­вља­ва у окви­ру ха­о­са не­све­сног. Јер све по­себ­не ка­рак­те­ри­сти­ке де­пре­си­је и не­здра­ве ме­лан­хо­ли­је по­ка­зу­ју ка­ко је чо­век про­гу­тан од са­мог се­бе! Од свог не­све­сног пси­хи­зма!

***

У на­ше до­ба је ве­о­ма очи­та по­ја­ва ду­шев­ног за­мо­ра мно­гих љу­ди. Као што се сви ми мно­го пу­та уве­ра­ва­мо жи­вот у окол­но­сти­ма тех­но­ло­шког и по­тро­шач­ког дру­штва по­ста­је све ви­ше за­мо­ран. Мно­ги чи­ни­о­ци са­вре­ме­ног жи­во­та пси­хич­ки при­ти­ска­ју чо­ве­ка и, за­што да не, ко­нач­но га сла­ма­ју. Ве­ро­ват­но чо­век не мо­же тач­но да зна шта га за­и­ста ума­ра и ко­ји фак­тор или жи­вот­но ис­ку­ство га раз­би­ја. Али је у по­ло­жа­ју да ла­ко схва­ти ко­ли­ко је при­ти­снут или ло­мљен од ствар­но­сти сва­ко­дне­ви­це. Не­мир на­шег до­ба пред­ста­вља увек све­до­чан­ство ду­шев­не за­мо­ре­но­сти и ло­мље­ња чо­ве­ка под те­ре­том жи­во­та.

Али не­мир као оп­шта ду­шев­на ка­рак­те­ри­сти­ка са­вре­ме­ног чо­ве­ка упра­во от­кри­ва где ле­жи овај про­блем ду­шев­не за­мо­ре­но­сти и сло­ма чо­ве­ка ‡ у ду­би­на­ма ње­го­вог би­ћа; у лич­номам­би­су не­све­сног. Ако чо­век, као што ре­ко­смо, не схва­та шта га ума­ра и сла­ма, ње­гов про­блем ни­је про­блем по­вр­ши­не ње­го­ве ег­зи­стен­ци­је. Ни­је „ло­ги­чан“ про­блем! Оно је пи­та­ње ду­би­не, у ко­ју је већ био по­то­нуо! И у ту ду­би­ну, за­и­ста, оно ло­гич­но ма ко­ли­ко на­сто­ја­ло не мо­же да за­ђе. Спас чо­ве­ка, у том слу­ча­ју, не за­ви­си пре­вас­ход­но од не­ког „про­све­тљу­ју­ћег“ ди­ја­ло­га или од не­ког „спа­со­но­сног“ ло­гич­ног обра­зло­же­ња! За­ви­си од не­ке над­моћ­не си­ле! Од не­ко­га ко мо­же да пру­жи „ру­ку спа­са“!

***

У по­след­њем слу­ча­ју про­блем се на­ла­зи у то­ме ко је тај не­ко ко мо­же да из­ву­че са дна жи­вот­ног мо­ра по­то­пље­ног чо­ве­ка. Али тај „не­ко“ ни­је на­рав­но не­ко спа­си­лач­ко дру­штво! Ни­ти не­ки ве­шти ро­ни­лац ко­ји про­фе­си­о­нал­но ин­тер­ве­ни­ше. То је, на­рав­но, као што смо већ под­се­ти­ли – Хри­стос, Спа­си­тељ све­та!

Хри­стос је увек рад да си­ђе у лич­ни ад сва­ко­га уто­пље­ни­ка, ка­ко би га осло­бо­дио че­лич­них око­ва ег­зи­стен­ци­јал­не за­пи­та­но­сти. То по­твр­ђу­је, на свој на­чин, и све­ти Ма­ка­ри­је Егип­ћа­нин ка­да ка­же да: „Ка­да чу­јеш да је Хри­стос спа­сио ду­ше ко­је бе­ја­ху за­ро­бље­не у аду, не­мој да ми­слиш да се та спа­со­но­сна енер­ги­ја Хри­сто­ва из­ли­ла са­мо је­дан­пут. Тре­ба да знаш да Хри­стос и да­нас спа­ша­ва на тај на­чин. Јер ср­це увек ли­чи на спо­ме­ник (гроб), окру­жен мра­ком у ко­ји су уко­па­ни ум и ми­сли чо­ве­ка. До­ла­зи, да­кле, Хри­стос, ка­да га зо­вуони (ум и ми­сли) ко­ји су за­тво­ре­ни у мр­клом мра­ку гро­ба, тј. у ду­би­ни ср­ца, и за­по­ве­да смр­ти да осло­бо­ди за­тво­ре­ни­ке. За­тим, по­што по­диг­не те­шку пло­чу ко­ја по­кри­ва ду­шу отва­ра гроб и вас­кр­са­ва ствар­ног мр­тва­ца и осло­ба­ђа (спа­са­ва) ду­шу из ње­ног мрач­ног за­то­че­ни­штва“⁵⁵.

Та­ко је Хри­стос за­и­ста спре­ман да си­ђе у наш лич­ни ад… без ве­ли­ке… на­пла­те! Са­свим бес­плат­но! До­вољ­но је да га зо­ве­мо сил­ни­је (с на­по­ром)⁵⁶ или бар ду­же! Да га при­зи­ва­мо „гла­сом сна­жним и у су­за­ма“. Да за­ва­пи­мо… Ако за­ва­пи­мо, ко­ји год да нас је змај на пу­чи­ни жи­во­та про­гу­тао, Он ће нас осло­бо­ди­ти јед­ним спа­си­лач­ким из­ра­ња­њем на си­гур­но коп­но Цар­ства Бож­јег! При­мер про­ро­ка Јо­не је за ово ме­сто ка­рак­те­ри­сти­чан…!

***

За­тво­рен у утро­би мор­ског ки­та, про­рок Јо­на не­ма­ше ни­ка­кве при­ли­ке за спас. Мо­га­ше да учи­ни са­мо јед­ну ствар. Да за­ва­пи…! Ов­де се ва­пај при­ка­зу­је као је­дин­стве­на мо­гућ­ност за тра­же­ње по­мо­ћи у си­ту­а­ци­ји нај­и­зве­сни­јег ута­па­ња и „за­гу­ше­ња“. Упра­во овај до­га­ђај чи­ни „слу­чај Јо­на“ не са­мо вред­ним па­жње, већ са јед­не ти­по­ло­шке стра­не спа­се­ња, уз­ди­же га до са­вре­ме­ног⁵⁷ сим­бо­ла из­ла­за из за­гу­ше­ња ко­је смр­то­но­сно па­ра­ли­ше да­на­шњег чо­ве­ка.

Уз­не­ми­рен чо­век на­шег вре­ме­на, за­пле­тен у мре­жи сво­је ег­зи­стен­ци­јал­не за­пи­та­но­сти, бли­жи се при­зна­њу да је „коц­ка ба­че­на“! Ње­го­во без­на­ђе и „окон­ча­ње“ чи­не му се ко­нач­ним! Од све­га што ви­ди око се­бе и у се­би, не мо­же да оче­ку­је ни­ка­кву по­моћ! Не­ман ко­ја га је про­гу­та­ла (не­го­сто­љу­би­во ег­зи­стен­ци­јал­но окру­же­ње ко­је га је, ка­ко ве­ру­је, ухва­ти­ло у зам­ку) не да­је ни­ка­кву мо­гућ­ност за спас. Са овог ста­но­ви­шта, за­и­ста ли­чи на „слу­чај Јо­на“. Као и про­рок Јо­на та­ко и чо­век ко­ји раз­ми­шља у мра­ку свог ћор­со­ка­ка из­гле­да као за­ро­бљен у „утро­би“ ки­та. Али пси­хо­ло­ги­ја да­на­шњег чо­ве­ка је ди­ја­ме­трал­но су­прот­на од оне Јо­ни­не.

Про­рок Јо­на за­тво­рен у сто­ма­ку ки­та је си­гур­но „пре­стра­шен“ али не и без на­де! Он је „жа­ло­стан“, због ску­че­но­сти про­сто­ра али не и „угу­шен“! Иако је при­ти­снут са свих стра­на сво­је ег­зи­стен­ци­је, у ста­њу је да ми­сли би­стро и… сло­бод­но! За­то и зна где се на­ла­зи. Ни­је без ори­јен­та­ци­је, али су ње­гов ум и ср­це окре­ну­ти ка „Оно­ме ко­ји мо­же да га спа­се од смр­ти“. Ори­јен­ти­сан је ка Оно­ме ко­ји мо­же да га спа­си. Због то­га и мо­же да за­ва­пи за спас…!

Ова по­себ­на обе­леж­ја пси­хо­ло­ги­је „да­вље­ни­ка“, као што су при­ка­за­на у „слу­ча­ју Јо­на“, пру­жа­ју нам усло­ве за до­ла­же­ње до вр­хун­ца људ­ског ва­па­ја као мо­гу­ћег спа­са. Ствар­ни да­вље­ник, при­род­но, ни­је у ста­њу да за­ва­пи. Али онај ко­ји је про­гу­тан од не­ма­ни… са­мог се­бе, јер је све­сно од­био да ис­пу­ни свој људ­ски за­да­так, мо­же да за­ва­пи „Оно­ме ко­ји мо­же да га спа­се од смр­ти“! И Онај ће га чу­ти! Јер ухо Бож­је не чу­је са­мо ан­ђе­о­ске ме­ло­ди­је на не­бу, хе­ру­вим­ске хим­не и ар­хан­ђел­ска са­гла­сја! Окре­ну­то нај­пре ка дну људ­ског без­на­ђа, тре­нут­но хва­та дра­ма­тич­не то­но­ве сва­ког људ­ског ва­па­ја. Исти­на је да је дно људ­ског без­на­ђа ве­о­ма уда­ље­но од Бо­га! Али је Бог не­за­ми­сли­во бли­зу тог дна! Упра­во за­то вр­ху­нац људ­ског ва­па­ја не озна­ча­ва пут тог ва­па­ја ка не­при­сту­пач­ним, за ра­зум­ног, ви­си­на­ма бо­жан­ског ср­ца! Зна­чи, углав­ном је­дан от­ку­цај људ­ског ср­ца ко­ји пре­ко и не­ве­за­но за вре­мен­ске и про­стор­не раз­да­љи­не мо­же да ка­же: „Ава, Оче“ (Рим. 8, 15).

Та­ко вр­ху­нац људ­ског ва­па­ја ни­је ва­пај оног ра­зум­ног, већ ср­ца. И ср­це се не бо­ји дна и без­на­ђа, без­из­ла­за и раз­ми­шља­ња. Уз сна­гу ко­ју му да­је Дух Бож­ји у ста­њу је да за­ва­пи, као што је про­рок Јо­на…!

„За­ва­пих ка Го­спо­ду у те­ско­би сво­јој и он ме усли­ши, за­ви­ках из утро­бе ада (Ше­о­ла) и ти чу глас мој.

У без­да­ну си ме, у ср­це мо­ра ба­цио, и во­да ме оп­те­че, сви та­ла­си тво­ји и сви ва­ло­ви тво­ји пре­ко ме­не пре­ла­зи­ше. И ја ре­кох: од­ба­чен сам да­ле­ко од по­гле­да тво­га, али ћу ја опет храм твој све­ти ви­де­ти. Оп­те­ко­ше ме во­де до ду­ше, без­дан ме оп­ко­ли, си­па ми се око гла­ве омо­та, си­ђох до нај­до­њих жи­ла гор­ских, пре­вор­ни­це зе­мље за увек ме за­тво­ри­ше али из ја­ме жи­ва си ме из­ва­дио, Го­спо­де, Бо­же мој! Кад у ме­ни ду­ша мо­ја кло­ну, та­да по­ме­нух Го­спо­да и мо­ли­тва мо­ја до­ђе до те, у твој све­ти храм; они ко­ји се та­штих идо­ла др­же уда­љу­ју ми­лост од се­бе. Али ћу ја те­би гла­сом хва­ле и при­зна­ња жр­тву при­не­ти. Ис­пу­ни­ћу Ти за­ве­те сво­је, све што уве­ћах те­би ћу пре­да­ти за спас мој у Го­спо­ду.“ (Јо­на 2, 4–10).

***

Та­ко нам мо­ли­тва са дна ег­зи­стен­ци­јал­ног раз­ми­шља­ња да­је сли­ку вр­хун­ца људ­ског ва­па­ја. На­ше „гу­ше­ње“ у ср­цу ег­зи­стен­ци­јал­ног раз­ми­шља­ња је­сте до­бра при­ли­ка за… ср­це! Уко­ли­ко у мра­ку тог дна успе да чу­је ва­пај Ису­сов Гет­си­ман­ски, ка „Оно­ме ко­ји мо­же да спа­се од смр­ти“, та­да ће и оно да за­ва­пи „гла­сом сна­жним и у су­за­ма“…! И он­да ће от­ку­цај ср­ца за­и­ста сти­ћи до вр­хун­ца у спа­со­но­сном ва­па­ју: ‡ „Ава, Оче“…! До­ста је…!

УМЕ­СТО ЕПИ­ЛО­ГА

Нај­бо­ље ме­сто за про­сја­че­ње је обич­но не­ки ве­о­ма про­хо­дан пут. Та­мо где љу­ди „до­ла­зе и од­ла­зе“ увек по­сто­ји до­бра при­ли­ка за би­ло ка­квог про­сја­ка… жи­во­та!

Јед­но та­кво „уно­сно“ ме­сто бе­ја­ху у вре­ме Хри­ста град­ски при­ла­зи и из­ла­зи. Док је чо­век из­ла­зио из не­ког гра­да или чим би му се при­бли­жио сре­та­ше мно­штво љу­ди где су, иако не­ко од њих има­ше ка­кав по­се­бан по­ло­жај, сви има­ли за­јед­нич­ки циљ – да за­ра­де но­вац. Про­дав­ци сит­ни­ца, про­сја­ци сва­ке вр­сте, они ко­ји во­ле да ра­де ма­ле по­сло­ве, те оста­ли бес­по­сли­ча­ри и они дру­ги, ства­ра­ху ат­мос­фе­ру „пи­ја­це“ ван гра­да. То се де­ша­ва­ло сва­ко­днев­но и ван Је­ри­хо­на. Љу­ди „пи­ја­це“ ко­ји су би­ли ван Је­ри­хо­на бе­ја­ху на­вик­ну­ти на бу­ку. Она­мо где свет иде и про­ла­зи, и где про­сја­ци га­ла­ме бу­ка је не­из­бе­жна.

Та­ко су и да­нас зву­ци, бу­ка ауто­мо­би­ла, жи­во­ти­ња, и уоп­ште сва­ко­днев­ни са­о­бра­ћај не­што уоби­ча­је­но.

***

Али у јед­ном тре­нут­ку ухо не­ког сле­пог про­сја­ка на­ћу­ли­ло се и… та­да тај чо­век схва­та да се „про­ме­нио“ сва­ко­днев­ни хук. Не­што се до­га­ђа…! Чи­ни му се ка­ко се чуд­но­ва­та ма­са љу­ди бр­зо кре­ће ка из­ла­зу гра­да и сле­пи про­сјак раз­ми­шља уз­не­ми­рен „шта би то мо­гло би­ти“! Да ни­је не­ки из­не­над­ни бег пре­пла­ше­не све­ти­не или ка­кав про­тест због не­ког за­ко­на тог до­ба? Да ли про­го­не не­ко­га из гра­да или ра­до­сно пра­те не­ког стра­ног ве­ли­ко­до­стој­ни­ка? Сле­пи чо­век је не­стр­пљив да са­зна. Же­ли да зна ка­ко би у скла­ду с тим при­ме­ре­но ре­а­го­вао. Да ли би тре­ба­ло на вре­ме да оста­ви сво­је ме­сто или да ис­ко­ри­сти та­кву, при­ли­ку? Сто­га и за­пит­ку­је не­стр­пљи­во про­ла­зни­ке, док уза­луд­но у сво­јој та­ми по­ку­ша­ва да ви­ди!

‡ Шта се, аман љу­ди, до­га­ђа? Ода­кле ова бу­ка и чуд­ни зву­ци?

И од­го­вор до­ла­зи бр­зо као „гром из ве­дра не­ба“ у дух сле­пог Вар­ти­ме­ја.

‡ Но­ви учи­тељ, Исус На­за­ре­ћа­нин, иде пу­тем за Је­ру­са­лим, ре­че му не­ко жур­но…!

И гле! Чув­ши име Ису­са На­за­рет­ског, сле­пи син Ти­ме­ја, од­мах ре­а­гу­је бр­зи­ном јед­ног… елек­тро­шо­ка! За­то мо­мен­тал­но, без ика­квог од­ла­га­ња, „чув­ши да је то Исус На­за­ре­ћа­нин, ста­де ви­ка­ти и го­во­ри­ти: си­не Да­ви­дов, Ису­се, по­ми­луј ме“ (Мк. 10, 47).

Сле­пи Вар­ти­меј бе­ше нео­бич­но по­тре­шен до нај­ве­ће ду­би­не свог по­сто­ја­ња. До­слов­но уз­др­ман…! Али не­ма­ше ни­ка­кву мо­гућ­ност да ис­ко­ри­сти та­кву нео­че­ки­ва­ну при­ли­ку, ко­ја се зби­ва­ла пред са­мим „очи­ма“! Ни­јед­ну…! Осим ва­па­ја! Због то­га од­мах ва­пи, свом сво­јом ду­шев­но–те­ле­сном сна­гом. Ва­пи и тра­жи: „Си­не Да­ви­дов, Ису­се, по­ми­луј ме!“

***

Ни­је ис­кљу­че­но да је од оних ко­ји су пра­ти­ли Ису­са у том тре­нут­ку, или од оних ко­ји су, ко­нач­но, би­ли бли­зу Ње­га, је­ди­но сле­пи Вар­ти­меј чи­сто ви­део Ису­со­ву из­ба­ви­тељ­ску (спа­си­тељ­ску) си­лу и исти­ни­ту ме­си­јан­ску ве­ли­чи­ну. Мо­жда и за­то, док они ко­ји „гле­да­ју“ Ису­са по­ку­ша­ва­ју да за­у­ста­ве ње­го­ве, за њих оме­та­ју­ће, ва­па­је, он (сле­пац), „све ја­че ви­ка­ше“.

Ко­ли­ком год сна­гом мо­га­ше, ва­пио је ка Ису­су На­за­рет­ском, Ко­га је гле­дао ка­ко про­ла­зи ис­пред ње­га, у том не­ве­ро­ват­ном и сто­га од­сут­ном ча­су ње­го­вог по­сто­ја­ња…!

***

Сле­пи Вар­ти­меј не пре­ста­је да ва­пи иако га пре­ко­ре­ва­ју, то му по­твр­ђу­је да га има­ју на оку и да га ни­су пот­пу­но пре­чу­ли. Због то­га је охра­брен да за­ва­пи још сна­жни­је. Скре­ће им па­жњу… Да­кле, ње­гов ва­пај де­лу­је успе­шно. Отва­ра му пут ка Ису­су. Сва­ка реч ње­го­вог ва­па­ја пред­ста­вља ве­ли­ки ко­рак ка Ису­су. Чи­тав ње­гов ва­пај га осло­ба­ђа­ју­ће (из­ба­вљу­ју­ће) при­бли­жа­ва Ње­му. И што ви­ше то осе­ћа, то је сна­жни­ји ње­гов ва­пај. За­то „још већ­ма ви­ка­ше“.

Та­ко је, усред овог огром­ног мно­штва љу­ди, ко­нач­но ус­пео да га при­ме­ти и Исус. Сле­пи Вар­ти­меј, за тре­ну­так по­ста­је цен­трал­на лич­ност. Чо­век са ко­јим На­за­ре­ћа­нин раз­го­ва­ра. Сви дру­ги, ко­ји „гле­да­ју“, и ве­ро­ват­но при­жељ­ку­ју да про­го­во­ре са Ису­сом, оста­ју са­мо по­сма­тра­чи јед­ног ди­ја­ло­га. Не успе­ва­ју да их Исус при­ме­ти. Сва­ки од њих пред­ста­вља са­мо ано­ним­ну је­дин­ку усред све­ти­не ко­ја окру­жу­је Ису­са. На­рав­но, мо­жда зо­ву али не ва­пе као сле­пац!

***

Ако би не­ко ана­ли­зи­рао би­блиј­ски текст, мо­гао би да го­во­ри о јед­ној „мах­ни­тој“ мол­би сле­по­га упу­ће­ној Ису­су. Да би Исус при­ме­тио јед­ног сле­пог про­сја­ка, окру­жен све­ти­ном ко­ја га пра­ти, овај је ствар­но мо­рао да за­ва­пи свом сво­јом ду­шев­ном сна­гом. И ако ни­је ва­пио као „по­мах­ни­та­ли“, онај сле­пац ви­ка­ше сва­ка­ко ве­о­ма сна­жно и још ви­ше са не­по­ко­ле­би­вом ис­трај­но­шћу!

Шта је то мо­гло би­ти што је сле­пог Вар­ти­ме­ја учи­ни­ло да ва­пи ка Ису­су на та­кав го­то­во „мах­ни­ти“ на­чин?

Ово пи­та­ње иако на пр­ви по­глед ве­о­ма на­ив­но, ипак са­др­жи раз­ме­ре ег­зи­стен­ци­јал­ног пи­та­ња за оно­га ко­ји мо­же де­таљ­но да ана­ли­зи­ра „сли­ку“ сле­пог чо­ве­ка. И сва­ка­ко га те­ра да на­ста­ви да­ље од оно­га што му сли­ка при­ка­зу­је. Јер, исти­на, не­ко би вр­ло ла­ко од­го­во­рио јед­ним са­др­жај­ним пи­та­њем ка­ко би јед­но­став­но об­ја­снио упор­ност сле­пог чо­ве­ка да ва­пи. Да­кле пи­тао би: „Ма, при­ја­те­љу мој, ко­ји сле­пац не би же­лео свој вид?“

***

На­жа­лост, ипак, за људ­ско по­сто­ја­ње, од­го­вор на ово пи­та­ње се увек не под­ра­зу­ме­ва. Не же­ле сви сле­пи свој вид…! Или, бар, не мо­гу да га же­ле. Јер, та­ко­ђе је исти­на, да би же­лео да „спо­знаш“ свој вид, тре­ба да бу­деш у ста­њу да ви­диш свој мрак! Ако тај мрак ви­диш као све­тлост, та­да се не бри­неш већ се… од­ма­раш! Не тра­жиш вид већ на­гра­ду за про­сја­че­ње ко­ју ти омо­гу­ћа­ва тво­ја сле­пост! Јер, на стра­ну, сле­по­ћа но­си не­ку успо­ко­ја­ва­ју­ћу… си­гур­ност! Мно­го пу­та, на­рав­но, те чи­ни ча­сним про­сја­ком! У сва­ком слу­ча­ју про­сја­ком! И за мно­ге љу­де ко­ји су сте­кли оби­чај да за­ра­ђу­ју но­вац од ла­год­не над­ни­це, отва­ра­ње очи­ју би зна­чи­ло ште­ту. Сва­ка­ко би има­ло сво­ју не­га­тив­ну стра­ну јер би их на­го­ни­ло да ра­де! Та­ко би им по­ква­рио мир про­сја­че­ња. Из тог раз­ло­га по­сто­је и сле­пи ко­ји не же­ле све­тлост (вид).

Мо­жда је раз­ми­шља­ње ових сле­пих раз­ми­шља­ње и мно­гих нас хри­шћа­на ко­ји се од­ма­ра­мо мно­го лак­ше у „про­сја­че­њу“ спа­се­ња?

***

Вар­ти­меј је сва­ка­ко тип оног чо­ве­ка ко­ји ва­пи у ча­су кад тре­ба и ка­ко тре­ба јер ви­ди ја­сно та­му ко­ју у се­би има! Син Ти­ме­ја по­се­до­ва­ше са­мо­по­зна­ње ко­је у пра­вом тре­нут­ку мо­га­ше да осло­бо­ди пра­ви спа­со­но­сни ва­пај „Оно­ме ко­ји мо­же да спа­се од смр­ти“, тј. из тог ти­ран­ског мра­ка. Јер мрак, би­ло ко­је ка­кво­ће и раз­ме­ре, је­сте област смр­ти. Са­мо све­тлост исти­ни­та (Јн. 8, 12) је­сте Жи­вот (Јн. 11, 25).

Исто­вре­ме­но пак, као што је при­род­но, Вар­ти­меј сво­јим по­на­ша­њем от­кри­ва све­људ­ску и ве­ков­ну моћ, са­да мо­же­мо ре­ћи, ми­стич­ног ва­па­ја: „Го­спо­де Ису­се Хри­сте, Си­не Бож­ји, по­ми­луј ме“. Јер тај ње­гов ва­пај се за­и­ста све од оног вре­ме­на про­те­же кроз ве­ко­ве у ср­ци­ма и ду­ху љу­ди ко­ји зна­ју да оста­ну буд­ни јер по­зна­ју се­бе са­ме!

Ме­ђу­тим, сва­ка­ко је Вар­ти­меј во­ђен ми­ло­шћу Бож­јом ка­да је од­го­во­рио, чув­ши ко­ра­ке Ису­са, јед­ним та­квим су­штин­ским ва­па­јем. Ов­де се ве­ро­ват­но ра­ди о ти­пу оних хри­шћа­на ко­ји по­што не мо­гу да ва­пе ми­стич­но и не­чуј­но у шу­пљи­ни не­ке пе­ћи­не, осло­ба­ђа­ју свој ва­пај „на тр­гу“!

Усред „пи­јач­не“ бу­ке, из­ван Је­ри­о­хо­на, ва­пи Вар­ти­меј и сре­ће Ису­са осло­бо­ди­о­ца и Спа­си­те­ља свог. Окру­жен ви­ком, пре­ко­ре­ва­њем, га­ла­мом про­да­ва­ца и про­сја­ка, жи­во­ти­ња­ма ко­је ри­чу, и усред оне пра­ши­не ко­ју по­ди­же чи­та­во оно ра­зно­ли­ко мно­штво, про­ла­зи ва­пај ка Ису­су и сре­ће по­глед Ње­гов и ср­це Ње­го­во!

***

Мо­жда и са­вре­ме­ни хри­шћа­нин мо­же да се оба­зре на спа­со­но­сно деј­ство свог ва­па­ја ко­га мо­же да уз­диг­не усред бу­ке сва­ко­днев­не „пи­ја­це“, уз­не­ми­ре­но­сти и сва­ко­ја­ке смут­ње?

Од­го­вор ни­је сам по се­би ра­зу­мљив. Јер, као што ре­ко­смо, по­тре­бан је је­дан су­штин­ски пред­у­слов. Да ва­пај кре­не из утро­бе ам­би­са јед­не уну­тра­шњо­сти ко­ју, по­што не мо­же­мо са­свим да упо­зна­мо, мо­же­мо да по­ку­ша­мо да ви­ди­мо! Тај по­ку­шај је пут пра­вог са­мо­по­зна­ња. Са­мо­по­зна­ња ко­је се по­што је кре­та­ње, не за­вр­ша­ва ни­кад осим у по­след­њем ча­су „по­след­њег уди­са­ја“!

Упра­во у том ча­су хри­шћа­ни­ну ће би­ти за­тра­же­но да да од­го­вор на по­след­њу Ису­со­ву реч. Јер по­то­њи час ће, као тре­ну­так от­кро­ве­ња, нај­пре ис­пи­та­ти ње­гов ду­хов­ни иден­ти­тет, тј. раз­ме­ре ње­го­вог са­мо­по­зна­ња. И чо­век мо­же да за­ми­сли ко­ли­ко ће стра­шан би­ти онај час ка­да зад­ња реч Ису­со­ва бу­де са­слу­ша­на баш на­кон по­ка­зи­ва­ња на­шег хри­шћан­ског иден­ти­те­та:

‡ При­ја­те­љу мој, „Ако је… све­тлост ко­ја је у те­би та­ма, ко­ли­ка је тек та­ма?“ (Мт, 6, 23).

‡……….!!!

***

Та­ко, да­кле, су­срет сле­пог Вар­ти­ме­ја са Ису­сом, „сна­гом“ јед­ног ја­ког и упор­ног ва­па­ја, по­ка­зу­је да пра­во са­мо­по­зна­ње во­ди упра­во до пра­вог су­сре­та са Ису­сом. Да сле­пи чо­век ни­је био у ста­њу да ви­ди свој мрак, не би имао сна­ге ни ис­трај­но­сти да за­ва­пи ка Ису­су и ни­ка­да не би имао сре­ћу да га ви­ди ни сво­јим те­ле­сним очи­ма. Да ни­је гле­дао свој мрак, жи­вео би у ла­жном уве­ре­њу да… не гле­да мрак. Не би му, да­кле, би­ло мо­гу­ће да ви­ди и да срет­не Ису­са, усред те тми­не!

Ако све­тлост за ко­ју прет­по­ста­вља­мо да др­жи­мо у се­би као хри­шћа­ни, је­сте мрак, та­да или уоп­ште не гле­да­мо Ису­са или Га гле­да­мо за­ма­гље­но и по­му­ће­но. Сто­га пра­во са­мо­по­зна­ње ни­је са­мо ду­хов­на рад­ња по­ред мно­гих дру­гих. Оно је пут бо­го­по­зна­ња и с тог раз­ло­га та­ко­ђе пут спа­се­ња.

***

Си­ме­он Но­ви Бо­го­слов на свој­ствен на­чин са­жи­ма уза­јам­ну и ор­ган­ску ве­зу са­мо­по­зна­ња и бо­го­по­зна­ња ка­да ка­же: „На­пре­до­ва­ње ду­ше је на­пре­до­ва­ње уни­же­ња, по­зна­ње се­бе и бо­го­по­зна­ње је по­зна­ње уни­же­ња и кро­то­сти“⁵⁸.

Вас­це­ли на­пре­дак ду­ше, и ти­ме ње­но спа­се­ње, из­вр­ша­ва се ми­стич­но и ти­хо, ми­ло­шћу Бож­јом, на­сред дра­ма­тич­ног и исто­вре­ме­но све­тог ме­ста уни­же­ња. Спа­се­ње по­чи­ње од уни­же­ња и за­вр­ша­ва се у по­ни­зно­сти. Али про­све­тље­ње за­рад тог уни­же­ња му да­је Хри­стос.

„Шта је то по­ни­зност? То је по­зна­ва­ње људ­ске сла­бо­сти. А да не­ко по­зна­је људ­ску бо­лест ни­је ни­шта до јед­но про­све­тље­ње ко­је Хри­стос ша­ље они­ма ко­ји ве­ру­ју у Ње­га. Јер дру­га­чи­је ни­је мо­гу­ће да чо­век упо­зна са­мог се­бе и сво­ју сла­бост“⁵⁹.

***

Ето, да­кле, ко­ја је уло­га ва­па­ја ка­да чо­век не­ма пред­ста­ву о… са­мом се­би! Ако не ви­ди због че­га тре­ба да за­ва­пи, та­да се упра­во на­ла­зи у пра­вом тре­нут­ку за про­све­тљу­ју­ћи ва­пај ‡ да га Хри­стос про­све­тли да ви­ди сво­ју чо­веч­ју стра­ну! Ли­це свог си­јам­ског бли­зан­ца!

Уко­ли­ко се при­ми ово бо­жан­ско про­све­тље­ње та­да ће по­че­ти да гле­да ко је или шта кри­је у се­би. И што му се ко­ра­ци све ви­ше бу­ду при­бли­жа­ва­ли ме­сту са­мо­по­зна­ња, уто­ли­ко ви­ше ће да ва­пи. Јер оно што ће ви­де­ти, пре­стра­ви­ће га. Али ће га и по­др­жа­ва­ти, јер ће на да­ље зна­ти ку­да… иде!

Ста­зом ми­ло­сти и љу­ба­ви Бож­је…!