Јован Корнаркис: Људски вапај – пред си­јам­ским бра­том (Други део)

То ап­со­лут­но ра­су­ђи­ва­ње ин­ди­ви­дуе (по­је­дин­ца, је­дин­ке) о се­би и спољ­њем све­ту ис­кљу­чи­во пу­тем ин­те­лек­та, има још јед­ну не­при­јат­ну по­сле­ди­цу ко­ја во­ди до ла­жно­сти људ­ског ва­па­ја. Јер онај ко­ји, као што сам сма­тра, „зна све“ (или ско­ро све), ис­тра­жу­ју­ћи свет пред со­бом, та­ко­ђе ве­ру­је да он сам је­сте је­дин­ствен по­зна­ва­лац са­мог се­бе. „На­и­ван ум“ ов­де раз­ми­шља от­при­ли­ке ова­ко: по­што ја је­сам ја, је­ди­ни сам ко­ји имам спо­соб­ност да по­сма­трам са­мог се­бе У се­бе је­ди­но ја мо­гу да про­ник­нем. Сва­ки дру­ги чо­век, по­што је дру­га је­дин­ка, не мо­же да ва­ља­но по­зна­је мој соп­стве­ни уну­тра­шњи, ду­хов­ни про­стор. Да­кле, са­мо­спо­зна­ја је ис­кљу­чи­во ин­ди­ви­ду­ал­на де­лат­ност. Зна­чи, са­мо ја знам ка­да сам у опа­сно­сти и са­мо ја мо­гу у пра­вом тре­нут­ку да за­ва­пим.

Пре­ма том схва­та­њу, и по­што у ствар­но­сти „ин­ди­ви­дуа“ не мо­же не са­мо да спо­зна са­му се­бе, не­го ни… нос свој да ви­ди, ми­сли да је у опа­сно­сти ис­кљу­чи­во од спо­ља­шњег све­та ко­јег има пред со­бом или у ко­јем жи­ви. Због то­га спо­ља­шња зла се не­по­врат­но узи­ма­ју здра­во за го­то­во. На при­мер по­зна­то за­га­ђе­ње око­ли­не у сва­ком слу­ча­ју осва­ја пре­вас­ход­но и ско­ро ис­кљу­чи­во ин­те­ре­со­ва­ње чо­ве­ка, као и „дру­штве­ни“ циљ – по­ве­ћа­ње при­хо­да „по гла­ви“ ста­нов­ни­ка. Чо­век его­цен­трич­но згр­чен та­ко гле­да са­мо спо­ља­шња зла, јер, као што сма­тра, у ње­му са­мом не по­сто­ји ни­ка­кав про­блем, да­кле „ни­шта“! Сви про­бле­ми се на­ла­зе ван ње­га!

***

Али као што ствар­ност по­ка­зу­је, спо­ља­шњи про­бле­ми и зла увек по­чи­њу од чо­ве­ко­ве уну­тра­шњо­сти ко­ја исто­вре­ме­но пред­ста­вља нај­ма­ње по­зна­ту стра­ну ње­го­вог жи­во­та. Јер са­мо­по­зна­ње ни­је то­ли­ко са­мо по се­би ра­зу­мљи­во, као што обич­но сви ми ми­сли­мо. Тре­ба да при­хва­ти­мо иде­ју да ми са­ми сво­је соп­ство по­зна­је­мо ма­ње од љу­ди око нас. Јунг је ов­де ве­о­ма ја­сан. „Тре­ба“, ка­же, „нај­пре да усво­ји­мо ми­шље­ње да чак и у нај­ин­тим­ни­јем на­шем ду­шев­ном жи­во­ту жи­ви­мо у јед­ној вр­сти ку­ће ко­ја има вра­та и про­зо­ре отво­ре­не ка све­ту…“¹⁰. То зна­чи да ак­тив­ност и де­ло­ва­ње не­све­сних, за њи­хо­вог но­си­о­ца, ду­шев­них сна­га, од­у­зи­ма пра­во би­ло ком чо­ве­ку да твр­ди да је у ста­њу да по­сма­тра сам се­бе, упра­во као сво­је ли­це у огле­да­лу. Мно­го ма­ње та­ко не­што мо­же да бра­ни его­цен­трич­но на­стро­јен чо­век. Јер чи­ње­ни­ца да има ве­о­ма ја­сан осе­ћај о сво­јим ин­ди­ви­ду­ал­ним осо­бе­но­сти­ма и рас­по­ло­же­њи­ма не по­твр­ђу­је ну­жно да тај чо­век по­се­ду­је ве­ли­ку спо­соб­ност са­мо­по­зна­ња или са­мо­по­сма­тра­ња. Јед­но­став­но, са­мо има мо­гућ­ност да гле­да оно што же­ли да ви­ди. Ов­де се на­ла­зи „пред­ност“ его­цен­трич­не са­мо­спо­зна­је. Да не­ко ви­ди не оно што за­и­ста (тј. „објек­тив­но“) је­сте, већ оно што же­ли да је. То по­но­во зна­чи, као што је ра­зу­мљи­во, дру­гу вр­сту зам­ке људ­ског ва­па­ја. Јер че­сто его­цен­трич­но за­ро­бљен чо­век ва­пи да би од­ба­цио и по­ре­као ствар­ног са­мог се­бе. Пра­во са­мо­по­зна­ње, по­глед на истин­ског се­бе, за­стра­шу­је га и он та­да… ва­пи. Ње­гов ва­пај је он­да ње­го­ва од­бра­на од се­бе са­мог, тј. ег­зи­стен­ци­јал­на не­га­ци­ја.

Упра­во на овом ме­сту мо­же се го­во­ри­ти о основ­ној ре­ак­ци­ји не­у­ро­тич­ног чо­ве­ка. Овај чо­век не ви­ди, ни­је у по­ло­жа­ју да ви­ди са­мог се­бе ка­кав ствар­но је­сте. Се­бе гле­да она­ко ка­кав би же­лео да бу­де. Основ­ни „су­коб“ из­ме­ђу не­у­ро­ти­ча­ра и пси­хо­а­на­ли­ти­ча­ра из­гле­да да ле­жи у ду­шев­ном от­по­ру ко­ји по­ка­зу­је не­у­ро­тик при по­ку­ша­ју ана­ли­ти­ча­ра да му ски­ци­ра ње­го­ву „ин­ди­ви­ду­ал­ну“ сли­ку. Че­сто, као што у слич­ним окол­но­сти­ма опи­су­ју пси­хо­а­на­ли­ти­ча­ри, не­у­ро­тик гнев­но ре­а­гу­је ка­да от­кри­је сво­је пра­во ја. Не при­зна­је га. Од­ба­цу­је га и мр­зи, јер ни­је оно што же­ли. Оно је на­рав­но, ње­го­ва „сен­ка“. Али упра­во то не же­ли да при­зна. Нај­а­у­тен­тич­ни­ји део ње­га са­мог: ње­го­ва „сен­ка“. Та­ко сли­ка ње­га са­мог, ко­ја је са­ста­вље­на од ма­те­ри­ја­ла ко­ји скла­па ана­ли­ти­чар, је­сте сли­ка не­при­хва­ће­на и омра­же­на од стра­не не­у­ро­тич­ног чо­ве­ка. Не же­ли да пре­по­зна сво­ју „сен­ку“, тј. са­мог се­бе! Због то­га ва­пипро­тив са­мог се­бе.

***

Упра­во овај при­мер по­ка­зу­је да што је чо­век его­цен­трич­ни­ји уто­ли­ко ис­кри­вље­ни­ју сли­ку ства­ра о се­би. Же­ли да увек има ви­со­ко ми­шље­ње о са­мом се­би. Чак иако је „скро­ман“ и не­ма не­ко ми­шље­ње о се­би, опет има не­ку „иде­ал­ну“ ин­ди­ви­ду­ал­ну са­мо­до­вољ­ност. Увек је за са­мог се­бе ски­ци­рао сли­ку ка­ква ње­му од­го­ва­ра!

Да за­кљу­чи­мо, што ви­ше чо­век са­мог се­бе осе­ћа ин­ди­ви­ду­ом, у сми­слу за­тво­ре­ног его­цен­трич­ног ве­зи­ва­ња, уто­ли­ко је не­спо­соб­ни­ји да при­хва­ти пра­ву сли­ку о са­мом се­би. Би­ло шта што ви­ди пред со­бом, као „ин­ди­ви­ду­ал­ну“ сли­ку, је­сте увек идол ко­ји пра­ви ин­ди­ви­ду­ал­на ње­го­ва са­мо­до­вољ­ност. У том слу­ча­ју са­мо­по­зна­ње је са­мо­об­ма­на. Са­мо­по­сма­тра­ње… нео­се­тљи­во сле­пи­ло! Окру­жен овим ег­зи­стен­ци­јал­ним огра­да­ма жи­во­та чо­век не мо­же да схва­ти ка­да и од ко­га је у опа­сно­сти! Си­гу­ран што сто­ји на бал­ко­ну ин­ди­ви­ду­ал­но­сти са ког мо­же да ви­ди сва­ку спољ­њу опа­сност, ни­је у по­ло­жа­ју да се истин­ски уз­не­ми­ри. На­рав­но, он има мо­гућ­ност да се за­бри­не, али као што ре­ко­смо, уз­не­ми­рен је ка­да ни­је за­и­ста у опа­сно­сти, а ми­ран у нај­кри­тич­ни­јем ча­су свог по­сто­ја­ња. Та­ко је ва­пај про­ма­шен! Пре­ћут­ку­је нај­кри­тич­ни­ји тре­ну­так. За­пли­ће се у его­цен­трич­ни ла­нац ин­ди­ви­ду­ал­но­сти и ви­ше ни­је мо­гућ­ност жи­во­та већ буч­ни па­ра­зит!

***

Да је чо­век мо­гао да уви­ди овај „крат­ки спој“ у сво­ме ва­па­ју, оно што би нај­пре учи­нио би­ло би да за­ва­пи про­тив… са­мог се­бе; по­што би му по­ста­ло ја­сно да је на пр­вом ме­сту у опа­сно­сти од са­мог се­бе!

3. РАЗ­ДВА­ЈА­ЊЕ СИ­ЈАМ­СКИХ БЛИ­ЗА­НА­ЦА

Јед­на од нео­бич­но­сти за­че­ћа и но­ше­ња људ­ског би­ћа је­сте и ра­ђа­ње си­јам­ских бли­за­на­ца. Ко зна ка­ква је то „гре­шка у ак­тив­но­сти си­сте­ма за­че­ћа“ ко­ја има за по­сле­ди­цу да пр­ви пут угле­да­ју све­тлост да­на два чо­ве­ка те­лом ме­ђу­соб­но при­ле­пље­ни. У овом слу­ча­ју не­ре­шен про­блем ко­ег­зи­стен­ци­је и сим­би­о­зе ових љу­ди је очи­гле­дан, ма ка­ко да је по­ве­за­на њи­хо­ва плот. По­што се ра­ди о две­ма одво­је­ним људ­ских је­дин­ка­ма ова те­ле­сна по­ве­за­ност је по сна­зи јед­на­ка смр­ти! Ако прет­по­ста­ви­мо да ови љу­ди мо­гу да се успе­шно су­о­че са ор­ган­ским про­бле­ми­ма ко­ег­зи­стен­ци­је, пре­о­ста­је мно­штво прак­тич­них пи­та­ња ко­је на кра­ју та­кву сим­би­о­зу чи­не не­мо­гу­ћом!

***

Его­цен­трич­ни оков ин­ди­ви­ду­ал­но­сти да­је нам пси­хо­ло­шку сли­ку си­јам­ских бли­за­на­ца. Чо­век је ве­зан за се­бе са­мог као што су си­јам­ски бли­зан­ци. Два не­раз­де­љи­ва, нео­дво­ји­ва и обич­но не­пре­глед­на „де­ла“ за­јед­но чи­не чо­ве­ков „его“. Да­кле, его­цен­трич­на „ве­за­ност“ при­чвр­шћу­је ор­ган­ски у пси­хо­ло­шком де­ло­ва­њу (не на­рав­но у пси­хич­ком по­сто­ја­њу) људ­ске ин­ди­ви­ду­ал­но­сти два… си­јам­ска бли­зан­ца. Чо­ве­ка и ње­го­вог „се­бе са­мог“!

Ова два бра­та за­и­ста осе­ћа­ју да су при­ле­пље­ни је­дан уз дру­гог. Је­дан осе­ћа или има илу­зи­ју о при­су­ству дру­гог. Ка­ко су спо­је­ни, тј. са ко­је „стра­не“ не мо­же­мо увек да зна­мо! Чи­ни се, ипак, да се у вр­ло рет­ким слу­ча­је­ви­ма је­дан осе­ћа на­спрам дру­гог – „ли­цем у ли­це“! Нај­че­шће чо­век осе­ћа се­бе са­мог иза сво­јих ле­ђа или по­ред се­бе, или бли­зу се­бе или… у се­би!

У свим овим си­ту­а­ци­ја­ма пси­хо­ло­шка („его­цен­трич­на“) ве­за­ност до­жи­вља­ва се ве­о­ма не­по­сред­но. Ор­ган­ска ве­за си­јам­ских бли­за­на­ца сна­жно при­ти­ска… бо­ко­ве или ле­ђа јед­ног или дру­гог. Чо­век зна да, куд год да иде, у се­би но­си са­мог се­бе. Ако за­и­ста има те­шко­ћа у жи­во­ту, осе­ћа (или зна) да му оте­жа­ва ње­го­во са­мо соп­ство. Сто­га у тре­ну­ци­ма умо­ра или „без­бри­жно­сти“ осе­ћа ка­ко на се­бе по­ди­же ве­ли­ки, не­из­др­жив те­рет: са­мог се­бе!

***

Али ако чо­век та­ко се­бе осе­ћа, то зна­чи да се на­ла­зи на до­бром ег­зи­стен­ци­јал­ном пу­ту. Та­ква ис­ку­ства те­ре­та или при­ти­ска од нас са­мих има­ју под од­ре­ђе­ним усло­ви­ма по­зи­тив­но зна­че­ње. Пред­ста­вља­ју дра­го­це­не при­ли­ке да чо­век схва­ти сво­ју его­цен­трич­ну за­пле­те­ност. Не­рас­ки­ди­ве ве­зе са са­мим со­бом. Још бо­ље: по­че­так при­хва­та­ња са­мог се­бе. Јер, исти­на је да ве­ли­ки број љу­ди (мо­жда ве­ћи­на?) скре­ћу на стран­пу­ти­цу его­цен­трич­но­сти и за­то гу­бе пер­спек­ти­ву или сли­ку о се­би са­ми­ма. Сва­ку те­шко­ћу са ко­јом се сре­ћу у жи­во­ту, при­пи­су­ју дру­ги­ма, вре­ме­ну, до­бу, не­ма­шти­ни, нов­цу и сл. Ни­ка­да, пак, се­би! Њи­хо­во соп­ство се из­гу­би­ло са хо­ри­зон­та те­шко­ћа по­сто­ја­ња. Ни за јед­ну те­шко­ћу не сно­си кри­ви­цу њи­хо­во соп­ство. За све што сре­ћу на свом пу­ту, кри­ви су дру­ги чи­ни­о­ци или „еле­мен­ти“ тог све­та!

Али ова пер­спек­ти­ва сна­гом се из­јед­на­ча­ва са смр­ћу њи­хо­вог соп­ства јер га са­хра­њу­ју та­ко бри­жљи­во у „дру­го­га“! Та­ко ли­че на си­јам­ца ко­ји но­си (ко­ли­ко ду­го?) уз се­бе „мр­твог“ бра­та!

***

Ако да­кле осе­ћа да је ве­о­ма при­ве­зан за са­мог се­бе, чо­век жу­ди да се осло­бо­ди од… се­бе! Же­ли да до­жи­ви уну­тра­шње осло­ба­ђа­ње (из­ба­вље­ње, спа­се­ње). Јед­но ду­бо­ко ду­шев­но олак­ша­ње! Да оста­не сам, без си­јам­ског бли­зан­ца, „сам сам­ци­јат“!

***

Ја­сно је да у то­ку по­сто­ја­ња чо­век ко­ји по­чи­ње јед­ним одва­ја­њем и осло­бо­ђе­њем (по­ро­ђа­јем) свог жи­во­та у дру­штве­ном окру­же­њу, од­мах не­по­сред­но ула­зи у ла­нац или ла­ви­ринт ве­за­но­сти (оба­ве­за). На­рав­но, не­ко ће би­ти оба­ве­зан да на овом ме­сту ис­так­не ну­жност од­ре­ђе­них оба­ве­за у ци­љу нор­мал­ног пси­хо­со­мат­ског раз­во­ја чо­ве­ка. Но­ви чо­век, за­и­ста, у пр­вим ко­ра­ци­ма жи­во­та тре­ба да бу­де под­у­прт из­ве­сном ве­за­но­шћу, о че­му смо већ го­во­ри­ли. Без по­мо­ћи, за­и­ста, нов чо­век не мо­же да од­ра­сте. Али сва­ка по­моћ са­др­жи и дру­гу стра­ну; пси­хо­ло­шку ве­за­ност ко­ја не­из­бе­жно оки­ва. Та­ко чо­век, же­ле­ћи то или не, иде да­ље на свом пу­ту по­сто­ја­ња уз ве­зи­ва­ња ко­ја га у уну­тра­шњо­сти при­те­шњу­ју. Јер ка­ко ова ве­зи­ва­ња пред­ста­вља­ју по­моћ она су да­кле, у слу­жби ње­го­вог соп­ства. Нај­по­зна­ти­ји при­мер ве­зи­ва­ња је­сте ве­за­ност за мај­ку, ма­те­рин­ска ве­за­ност!

***

Да­кле, не­за­ми­сли­во је да по­сто­ји нор­ма­лан пси­хо­со­мат­ски раз­вој но­вог чо­ве­ка без па­жње и емо­ци­о­нал­ног бо­гат­ства ко­је пру­жа мај­ка. Са дру­ге стра­не его­цен­трич­на ег­зи­стен­ци­јал­на ори­јен­та­ци­ја је­сте у при­ро­ди чо­ве­ка као нај­пле­ме­ни­ти­је и нај­све­ти­је (у ста­њу ње­го­вог де­ви­чан­ства)¹¹ жи­вот­но на­сле­ђе уоп­ште. Без ове ори­јен­та­ци­је ко­ја по­сто­ји „од по­стан­ка све­та“, чо­век не мо­же да осе­ћа, али ни да за­шти­ти се­бе са­мог од опа­сно­сти не­стан­ка. На­ро­чи­то у пр­вим да­ни­ма жи­во­та сна­жни его­цен­три­зам чо­ве­ка ‡ одој­че­та или де­те­та по­ка­зу­је дра­го­це­ни до­при­нос ја­ча­њу ин­ди­ви­ду­ал­но­сти у окви­ру ње­го­ве сре­ди­не. Чак и та­да, ка­да чо­век у пр­вим да­ни­ма го­то­во не ви­ди, не раз­у­ме, он је у ста­њу да зах­те­ва и да пре­тен­ду­је на сво­ја пра­ва но­во­ро­ђен­че­та. Тре­ба да при­хва­ти­мо да у сво­јим по­че­ци­ма жи­вот чо­ве­ка је­сте сна­жно его­цен­три­чан… у ње­го­вом ин­те­ре­су!

***

Овај его­цен­три­зам чо­ве­ков до­слов­но ула­зи „у брач­ну за­јед­ни­цу“ са мај­чин­ским осе­ћај­но­шћу и уоп­ште са мај­чин­ском пси­хо­ло­шком по­мо­ћи. Као што зна­мо, емо­ци­о­нал­на или пси­хо­ло­шка ве­за­ност мај­ке за де­те је то­ли­ко моћ­на и обич­но не­рас­ки­ди­ва, да ће у овој ве­зи чо­век увек гле­да­ти не­из­ре­ци­ву све­тост. „Све­ти­њу над све­ти­ња­ма“ људ­ске лич­но­сти!

Ти­ме се об­ја­шња­ва за­што се они ко­ји ула­зе у овај брач­ни про­стор раз­о­ча­ра­ва­ју и по­тре­са­ју. Му­дра­ци, пе­сни­ци, пи­сци, ар­хи­тек­те, ва­ја­ри, сли­ка­ри, пе­ва­чи, сва­ки ми­сли­лац, ства­ра­лац или ис­тра­жи­вач ко­ји ће за­ви­ри­ти са стра­хо­по­што­ва­њем и из­не­на­ђе­њем у ода­је брач­не пси­хо­ло­шке ве­за­но­сти мај­ке и де­те­та, из­ра­жа­ва­ће се што све­ти­је мо­же, ка­ко би пре­нео (увек бле­до) сво­је лич­но ис­ку­ство би­ло ка­квог свог „уче­ство­ва­ња“ у тој ве­зи. За де­те, и ка­сни­је за од­ра­слог чо­ве­ка, мај­ка ће увек пред­ста­вља­ти нај­све­ти­ју срод­нич­ку лич­ност! Из­вор љу­ба­ви и жр­тво­ва­ња! Али из тог раз­ло­га и нај­ду­бљи ду­шев­ни осло­нац чо­ве­ка у те­шким и од­сут­ним тре­ну­ци­ма ње­го­вог по­сто­ја­ња. Уко­ли­ко не­ма дру­гу све­ту „ве­зу“ да за­је­ца: „Бо­же мој“, или ако не „по­зна­је“ дру­гог „Бо­га“, си­гур­но ће за­ку­ка­ти у не­ком ча­су бо­ла или опа­сно­сти: „Мај­чи­це мо­ја“!

***

Пси­хо­ло­ги­ја је, има­ју­ћи у ви­ду све стра­не ове ве­зе, учи­ни­ла дра­го­це­на де­таљ­на ис­пи­ти­ва­ња нај­тај­но­ви­ти­јих ду­би­на лич­но­сти. На­рав­но, још пре не­ко­ли­ко де­це­ни­ја, људ­ска при­ро­да је при­хва­ти­ла јед­ну крај­ње нео­че­ки­ва­ну увре­ду од стра­не те­о­ри­је Фре­уд–а. Ње­го­во уче­ње о ве­за­но­сти мај­ке и си­на, ко­је се „кри­ста­ли­ше“ у „еди­по­вом ком­плек­су“ је­сте не­сум­њи­во из­раз бун­та про­тив људ­ског до­сто­јан­ства али и очи­гле­дан про­ма­шај на­у­ке. Очи Фре­уд–а ни­су јед­но­став­но за­ма­гље­не у по­гле­ду ма­те­рин­ске ве­за­но­сти.

Ви­де­ле су је из­о­па­че­но! Кроз јед­ну ве­о­ма за­пр­ља­ну при­зму.¹²

Али онај ко­ји је не­ка­ко за­ро­нио у во­де ове ве­зе у сва­ком слу­ча­ју је пси­хи­ја­тар и ци­ри­шки пси­хо­лог Карл Гу­став Јунг. Он је, на­рав­но, не ус­пев­ши да ка­же све или ко­нач­ну реч, из­ре­као са­свим до­вољ­но. Ње­гов пси­хо­ло­шки по­глед на мај­чин­ску ве­за­ност, ако не пру­жа ни­шта дру­го, у нај­ма­њу ру­ку ба­ца ак­це­нат на его­цен­трич­ну ве­за­ност лич­но­сти.

Мај­ка је за Јунг–а на пр­вом ме­сту сим­бол не­све­сног. Пси­хо­ло­шко, да­кле, ве­зи­ва­ње де­те­та уз мај­ку је за Јунг–а чо­ве­ко­во ве­зи­ва­ње за про­стор не­све­сног и ин­си­сти­ра­ње на ње­му. За­то, што је ви­ше де­те уз мај­ку, то­ли­ко ви­ше је и оно уду­бље­но у про­стор пси­хо­ло­шко не­све­сног. Да­кле, да би чо­век по­стао ду­шев­но сло­бод­на лич­ност, да би сле­дио пут ка „ин­ди­ви­ду­а­ци­ји“ (фор­ми­ра­њу лич­но­сти, Ин­ди­ви­ду­а­ти­он) успе­шно, тре­ба да се ко­ре­ни­то одво­ји од свог не­све­сног. Дру­гим ре­чи­ма, да уки­да по­сте­пе­но (уз по­моћ ис­ку­ста­ва ко­је му пру­жа жи­вот) по­и­сто­ве­ће­ност са са­мим со­бом. Да на­пре­ду­ју­ћи раз­лу­чу­је из­ме­ђу се­бе и објек­тив­ног (спољ­њег) све­та, на та­кав на­чин да сва­ки пут и све ја­сни­је осве­шћу­је соп­стве­ну ин­ди­ви­ду­ал­ност, сво­је ствар­но ја. То, пак, тре­ба да поч­не да се де­ша­ва ра­ди­кал­ним пре­ки­дом пси­хо­ло­шке пуп­ча­не врп­це ко­ја га емо­ци­о­нал­но ве­зу­је са мај­ком. Уло­га мај­ке, за Јунг–а, огра­ни­ча­ва се, у сми­слу по­ма­га­ња де­те­ту, у од­ре­ђе­ној фа­зи ње­го­вог пу­та ка пси­хо­ло­шкој зре­ло­сти и уну­тра­шњим осло­ба­ђа­њем. Тач­ни­је, су­штин­ски удео мај­ке је да по­мог­не де­те­ту да пси­хо­ло­шки од­ра­сте и исто­вре­ме­но да се уну­тра­шње осло­ба­ђа (из­ба­вљу­је, спа­са­ва). Јер, де­те са­мо кроз за­гр­љај мај­чин­ске осе­ћај­но­сти мо­же да се пра­вил­но вас­пи­та, ка­ко би сва­ки пут, уз нео­п­ход­ну уну­тра­шњу сло­бо­ду за­ко­рак­нуо у дру­штве­ни про­стор. Ако мај­ка зна са­мо да осе­ћај­но ве­зу­је сво­је де­те, она му не по­ма­же већ оте­жа­ва. Ако на­ста­вља са емо­ци­о­нал­ним ве­зи­ва­њем, све ви­ше га гу­ра у не­све­сни ду­шев­ни свет и ти­ме му олак­ша­ва да се све ви­ше из­јед­на­ча­ва са са­мим со­бом.

***

Зна­мо да ни­је ма­ли број оних ко­ји тр­пе од его­цен­трич­них ти­по­ва љу­ди, од­га­је­них ин­ди­ви­ду­а­ли­стич­ки у „из­о­би­љу“ мај­чин­ске љу­ба­ви. Због то­га, из­ме­ђу оста­лог, об­ре­ди на­ших пре­да­ка као и дру­гих ста­рих (или са­вре­ме­них) на­ро­да уво­ђе­ња де­те­та у жи­вот од­ра­слих и ула­ска у дру­штве­ни свет бе­ја­ху му­дри пси­хо­ло­шки чин! Они су по­ма­га­ли мла­дој осо­би (или де­те­ту) да стек­не свест о сво­ме одва­ја­њу од мај­чин­ске или очин­ске и уоп­ште по­ро­дич­не ве­за­но­сти. Јер, ја­сно је да не би са­мо мла­ди био у не­при­ли­ци при при­ла­го­ђа­ва­њу дру­штву. Ви­со­ку це­ну би пла­ћа­ли и љу­ди из ње­го­вог окру­же­ња без… ика­кве кри­ви­це!

Та­ко је по­тре­ба за по­сте­пе­ним осло­ба­ђа­њем но­вог чо­ве­ка од мај­чин­ске пси­хо­ло­шке емо­ци­о­нал­но­сти (али не од мај­чин­ске љу­ба­ви) исто­вре­ме­но про­блем ин­ди­ви­ду­ал­но­сти и дру­штве­не за­јед­ни­це. Онај ко­ји је роп­ски ве­зан ма­те­рин­ском ве­зом и сто­га уду­бљен у ха­ос не­све­сног, не мо­же да се са­жи­ви са сво­јим бли­жњим јер не мо­же да га ви­ди. Гле­да са­мо се­бе са­мог, тј. ми­сли ка­ко гле­да са­мог се­бе. Ве­за си­ја­ма­ца су­жа­ва дру­штве­ни хо­ри­зонт и огра­ни­ча­ва га у окви­ре ин­ди­ви­ду­ал­но­сти. Онај ко­ји оста­је из­јед­на­чен са сво­јим не­све­сним, за­то што је и ру­ка­ма и но­га­ма ве­зан мај­чин­ском пси­хо­ло­шком осе­ћај­но­шћу, не ви­ди по­ред се­бе ни­ког дру­гог осим са­мог се­бе. Уко­ли­ко на­рав­но, оно што гле­да је­сте за­и­ста он!

***

Под­ра­зу­ме­ва се, сва­ка­ко, да ни­ко не мо­же да ис­пи­та и про­у­чи у свој ду­би­ни и ши­ри­ни его­цен­трич­ну ве­за­ност чо­ве­ка са са­мим со­бом. Са­вре­ме­но на­уч­но–пси­хо­ло­шко по­сма­тра­ње раз­ви­ја зна­чај­ну ак­тив­ност у овој обла­сти и умно­го­ме нам по­ма­же да схва­ти­мо не­до­ку­чи­ве раз­ме­ре ове ве­зе, али и ње­не не­га­тив­не по­сле­ди­це у по­ро­дич­ном и ши­рем дру­штве­ном окви­ру. Ме­ђу­тим, ово по­сма­тра­ње по­што је упра­во „на­уч­но“, огра­ни­ча­ва се на да­то­сти ис­ку­ста­ва ко­ја се узи­ма­ју „ме­тод­ски“. Ипак, по­ред ме­тод­ске ак­тив­но­сти овог по­сма­тра­ња, ве­ћу сло­бо­ду кре­та­ња има ми­сао!

Као „ме­та­ло­гич­ка“ функ­ци­ја ова ду­хов­на ак­тив­ност чо­ве­ка, а пре све­га у обла­сти са­мо­по­сма­тра­ња, има про­сто­ра да се ви­не из­над гра­ни­ца „ло­гич­ног“ ис­пи­ти­ва­ња ре­зул­та­та пси­хо­ло­шког по­сма­тра­ња у је­дан про­стор не­до­сту­пан за ум ко­ји функ­ци­о­ни­ше на­уч­нич­ки. На овом ме­сту ми­сао се су­да­ра че­сто са пат­њом ко­ја леб­ди над не­рас­ки­ди­вом ве­зом си­јам­ских бли­за­на­ца. У овим при­ли­ка­ма по­ста­је ве­о­ма осет­на, уз ве­ћу не­по­сред­ност, по­тре­ба за раз­два­ја­њем бли­за­на­ца. Уко­ли­ко ми­сао де­лу­је без­бол­но, ре­ци­мо као не­ки по­ет­ски уз­лет или јед­но­став­но као емо­ци­о­нал­ни на­го­ве­штај, уто­ли­ко не­ко сво­је соп­ство осе­ћа као гле­да­лац… са­мог се­бе! Али ка­да ми­сао иза­зо­ве истин­ски плач и ва­пај ужа­са због смр­то­но­сне ве­зе си­јам­ских бли­за­на­ца, та­да је оно што се нај­не­по­сред­ни­је раз­у­ме – ну­жност опе­ра­ци­је! Да се „хи­рур­шким пу­тем“ одво­је ова два бра­та, по­што се њи­хо­ва ве­за­ност до­жи­вља­ва као смр­то­но­сна!

***

Али хи­рур­шки за­хват раз­два­ја­ња два си­јам­ска бра­та ни­је увек успе­шан. На­про­тив, он је го­то­во увек не­из­ве­сно ре­ше­ње про­бле­ма та­кве ко­ег­зи­стен­ци­је два људ­ска би­ћа.

Ана­ло­шки, пси­хо­ло­шко одва­ја­ње чо­ве­ка од са­мог се­бе ни­кад ни­је са­мо по се­би ра­зу­мљи­во и ла­ко, или у нај­ма­њу ру­ку без­о­па­сно ре­ше­ње. У сва­ком слу­ча­ју је јед­на „опе­ра­ци­ја“¹³. А опе­ра­ци­ја, би­ло ка­ко учи­ње­на, је­сте пси­хо­со­мат­ско ис­ку­ше­ње. Због то­га се, и ина­че, опе­ра­ци­ја обич­но по­сма­тра као нај­бол­ни­ја и нај­о­па­сни­ја те­ра­пи­ја ор­ган­ске бо­ле­сти. Јед­но­став­но ре­че­но, реч „опе­ра­ци­ја“ чи­ни да се чо­век на­је­жи. Ду­шев­но га уз­не­ми­ру­је, чак и кад се не ра­ди о ње­му са­мом!

Та­ко је не­при­јат­ност пој­ма опе­ра­ци­ја исто та­ко дра­стич­на и кад је у пи­та­њу пси­хо­ло­шко раз­два­ја­ње чо­ве­ка од ње­га са­мог. Хи­рур­шки рез ср­ца его­цен­трич­не ве­зе чо­ве­ка са са­мим со­бом узро­ку­је, не­сум­њи­во, нај­ду­бљи људ­ски бол. Бол ра­за­ра­ју­ћи и па­ра­ли­шу­ћи ко­ји се ег­зи­стен­ци­јал­но из­ра­жа­ва раз­ме­ра­ма људ­ског кри­ка. Јер ко­га бо­ли, тај ва­пи! И што га ви­ше бол му­чи, то­ли­ко гла­сни­је ви­че! И он­да ка­да се фи­ном оштри­цом ег­зи­стен­ци­јал­не спо­зна­је раз­дво­ји он сам од… са­мог се­бе, бол је не­за­ми­слив! Јер не бо­ли са­мо бол раз­два­ја­ња. Већ, глав­ним де­лом и у су­шти­ни, оно што ви­диш пред со­бом: не­га­тив фо­то­гра­фи­је са­мог се­бе! Та­да, за­и­ста, ва­пиш нај­ја­че!

4. „СА­МО­ХИ­РУРГ“

Стра­хо­та на­ро­чи­то озбиљ­не опе­ра­ци­је, у скла­ду са оним што смо ма­ло­пре ре­кли, па­ра­ли­шу­ће ути­че на оног ко­ји се опе­ри­ше! Онај на ко­ме се вр­ши опе­ра­ци­ја је оба­ве­зан да учи­ни јед­ну ствар – да се без­у­слов­но пре­да на ми­лост и не­ми­лост хи­рур­шкој ме­то­до­ло­ги­ји. То, у су­шти­ни, зна­чи да у се­би угу­ши сва­ку ре­ак­ци­ју на страх од опе­ра­ци­је. Упра­во из тог раз­ло­га да­ва­ње ане­сте­зи­је бо­ле­сни­ку ре­ша­ва и пси­хо­ло­шки про­блем ак­тив­не или па­сив­не ре­ак­ци­је у про­це­су опе­ра­ци­је. Та­ко је опе­ра­ци­ја чин ко­ји се оба­вља уз уче­шће мно­гих струч­ња­ка али без ак­тив­ног уче­шћа бо­ле­сни­ка!

***

Код пси­хо­ло­шког, пак, раз­два­ја­ња си­јам­ских бли­за­на­ца, тј. чо­ве­ка од са­мог се­бе, од­ре­ђе­на хи­рур­шка ме­то­до­ло­ги­ја у пот­пу­но­сти се од­ба­цу­је. Јер, у пр­вом ре­ду, основ­ни услов срећ­ног ис­хо­да опе­ра­ци­је, ни­је „нар­ко­за“ већ“ „буд­ност“. Успех те­ле­сне опе­ра­ци­је нај­пре се за­сни­ва на успе­шно­сти нар­ко­зе или ане­сте­зи­је. Без нар­ко­зе опе­ра­ци­ја је не­мо­гу­ћа. У пси­хо­ло­шкој, ме­ђу­тим, опе­ра­ци­ји ства­ри су крај­ње раз­ли­чи­те. Чо­век тре­ба да бу­де ве­о­ма бу­дан да би на се­би из­вр­шио бол­ни хи­рур­шки рез ко­ји ће му омо­гу­ћи­ти да ви­ди се­бе са­мог. На­рав­но, не­ко ће мо­жда ре­ћи, да је пр­ви осе­ћај по­тре­бе ко­је се ра­ђа у чо­ве­ку да при­па­зи на се­бе јед­но пре­до­пе­ра­циј­ско бу­ђе­ње ве­ли­ког зна­ча­ја. Оно је тре­зве­ност ко­је са­мо ако се на­ста­вља по­сте­пе­но и уз на­пре­до­ва­ње мо­же да пру­жи при­ли­ку за раз­два­ја­ње си­ја­ма­ца. Што је ви­ше чо­век бу­дан то­ли­ко ве­ће шан­се за успех има опе­ра­ци­ја ко­ју тре­ба да му из­вр­ше.

На­рав­но, про­блем са­мо­по­зна­ња ни­је од оних те­жих већ од оних ко­ји се мо­гу ре­ши­ти са­свим си­гур­но и ла­ко. Чи­та­во бо­гат­ство са­вре­ме­не пси­хо­ло­ги­је нам ука­зу­је да је са­мо­спо­зна­ја за­мр­ше­но и мно­го­стру­ко пи­та­ње. Ов­де не­ма­мо све те­даљ­но раз­мо­тре­но. У на­шем слу­ча­ју то зна­чи да буд­ност, опре­зност, у су­шти­ни мо­же да има исти пут као опе­ра­ци­ја. Ако се све по­сма­тра са ви­ше стра­на, би­ће ја­сно, да бу­ђе­ње (буд­ност) зна­чи и одва­ја­ње нас са­мих од на­шег ја! Пси­хо­ло­шки став, и чак (на ви­шем ступ­њу), „ду­хов­ни став“, го­то­во увек иду за­јед­но са јед­ним уну­тра­шњим раз–лу­чи­ва­њем, тј. са ре­за­њем ко­је чо­ве­ка до­во­ди у по­ло­жај „ли­цем у ли­це“!

***

Али ни­ко не тре­ба да сво­је соп­ство об­ма­њу­је ис­ку­стви­ма… тре­зве­ња! Уну­тра­шње по­сма­тра­ње или бу­ђе­ње (буд­ност) мо­же да за­ве­де оно­га ко­ји се по­сма­тра или „ко­ји се бу­ди“, уко­ли­ко се тај по­сао не од­ви­ја под од­ре­ђе­ним усло­ви­ма. Чи­ње­ни­ца да пси­хо­а­на­ли­ти­ча­ри или пси­хо­те­ра­пе­у­ти, или уоп­ште љу­ди у тој обла­сти об­у­че­ни, иако зна­ју до­ста о се­би са­ми­ма не „сти­чу“ ипак ни­шта од ове са­мо­спо­зна­је, по­ка­зу­је да чак и пси­хо­ло­шка опре­зност или буд­ност са­мо­по­зна­ње мо­же да… учи­ни ла­жним!

Отац пси­хо­а­на­ли­зе Фре­уд ни­ка­да ни­је при­хва­тио сво­је ком­плек­се и свој страх, ка­ко нас оба­ве­шта­ва Јунг. На дру­гом ме­сту смо та­ко­ђе на­гла­си­ли ко­ли­ко су­бјек­тив­но су ра­ди­ли, без из­у­зет­ка, сви за­чет­ни­ци пси­хо­ло­шких те­о­ри­ја¹⁴. Чо­ве­ка уоп­ште (или и по­себ­но) су ви­де­ли кроз при­зму соп­стве­ног ду­шев­ног ста­ња и мен­та­ли­те­та.¹⁵ Ап­со­лу­ти­зо­ва­ли су сво­ју пси­хич­ку су­бјек­тив­ност да би од­ре­ди­ли струк­ту­ру чо­ве­ко­ве лич­но­сти, али су исто­вре­ме­но од­би­ли да при­зна­ју ту су­бјек­тив­ност. Фре­уд ухва­ћен у мре­жу кри­ви­це не­за­ко­ни­те сек­су­ал­не ве­зе учи­нио је оп­штим на­че­ло хе­до­ни­зма. Ни­ка­да ме­ђу­тим ни­је хтео да при­зна, на осно­ва­ма сво­је соп­стве­не те­о­ри­је, да је пре­на­гла­ша­ва­ње овог прин­ци­па мо­гло да бу­де плод (по­сле­ди­ца) ње­го­ве по­ти­сну­те кри­ви­це.

Али чак и у дру­гим слу­ча­је­ви­ма где љу­ди не мо­гу да се­бе не пре­по­зна­ју као ду­хов­но све­сне, ви­ди­мо да са­мо­спо­зна­ја не до­но­си плод. „Фа­ри­сеј“, на при­мер, је­сте ду­хов­но „бу­дан“ чо­век. Има моћ ду­хов­ног гле­да­ња, и на не­ки на­чин по­сма­тра са­мог се­бе. Ме­ђу­тим, ње­го­ва вер­ска „ста­ти­сти­ка“ на кра­ју по­ка­зу­је да ње­го­ва са­мо­спо­зна­ја роп­ски слу­жи ње­го­вој его­цен­трич­ној ве­за­но­сти. Уме­сто да му по­мог­не да ви­ди сво­је ствар­но соп­ство, ко­је је за­тр­па­но ис­под ре­ли­ги­о­зних „укра­са“, утвр­ђу­је га у уве­ре­њу да су ти исти он сам. Мно­ги не­ве­ру­ју­ћи али и вер­ни­ци (због окол­но­сти) ка­да до­жи­ве ис­ку­ство са­мо­по­зна­ња, ма­кар и у усло­ви­ма ду­хов­ног жи­во­та, сти­чу ути­сак да су при­лич­но упо­зна­ли са­ми се­бе.

Ве­ру­ју да има­ју моћ да пре­по­зна­ју ко су. Упра­во ов­де ле­жи су­шти­на.

Јер, упра­во је то сте­пе­ни­ца фа­ри­сеј­ског раз­ми­шља­ња. Ако је не­ко зга­зи и ста­не на њу, она ће по­ста­ти те­мељ ње­го­ве фа­ри­сеј­ске ду­хов­но­сти (вер­ске и не­вер­ске) и та­да, на­рав­но, „Јао, на­ма фа­ри­се­ји­ма..!“ Ако пак смог­не сна­ге да је пре­ско­чи, јед­ним ду­бо­ким и опе­ра­тив­ним ре­зом у се­би, та­да ће да про­ду­жи у уну­тра­шњост јед­ног ха­о­са! Осе­ћа­ње ха­о­са ће би­ти пр­ви ути­сак ње­го­вог ствар­ног соп­ства! Али и по­вод да из сво­је утро­бе пу­сти нај­и­стин­ски­ји ва­пај: „Бо­же мој, шта др­жим у се­би!“

***

Дру­ги основ­ни услов опе­ра­ци­је си­јам­ских бли­за­на­ца је­сте да хи­рург тре­ба да бу­де сам бо­ле­сник, а не не­ко дру­ги. На­рав­но, мо­же да има са­рад­ни­ке или бар са­рад­ни­ка у свом опе­ра­циј­ском по­ду­хва­ту. Мо­же да бу­де об­у­чен од стра­не струч­ња­ка, јед­ног или ви­ше њих, у пи­та­њи­ма ка­ко би ус­пео да ста­не пред пра­вим со­бом. Али у его­цен­трич­ној ве­зи си­јам­ских бли­за­на­ца скал­пел пра­вог са­мо­по­зна­ња он сам тре­ба да за­ри­је. Јер, као што ре­ко­смо, ствар је у „ег­зи­стен­ци­јал­ном са­мо­по­зна­њу“ а не у не­ком „из­ви­ђач­ком“ са­мо­и­спи­ти­ва­њу. Та­ко, да­кле, уз све­тиљ­ку пси­хо­ло­шког ду­хов­ног ви­да у јед­ној ру­ци, и уз нож бол­ног али пра­вог са­мо­по­зна­ња у дру­гој, чо­век ће ус­пе­ти да ста­не пред са­мог се­бе. Он сам тре­ба да осве­тљу­је и да се­че. „Да се­че и да ши­је!“

И ов­де сва­ка­ко ле­жи срж про­бле­ма. Ко­ли­ко је да­кле ла­ко или ко­ли­ко те­шко се­ћи и ши­ти сво­је те­ло? Ко­ли­ко је ма­ло или ве­о­ма бол­но да се у се­би одво­ји ствар­на сли­ка се­бе?

„Скром­ност на ре­чи­ма“ је по­се­бан об­лик его­и­стич­не ма­ске ко­ја мо­же да се по­ја­ви као вешт ла­жни све­док у рас­пра­ви ко­ја ће има­ти за циљ да ис­тра­жи те­шко­ће пра­вог, да­кле, бол­ног са­мо­по­зна­ња. Ве­о­ма ла­ко чо­век мо­же да оп­ту­жи сам се­бе, ако за­тре­ба, да по­ка­же… сво­ју над­моћ! Циљ је да „по сва­ку це­ну“ его­и­стич­ки успе (по­ти­сне дру­ге). Чак и на те­рет… са­мог се­бе. И све док га не са­мо не ко­шта већ и „до­би­ја“ оп­ту­жу­ју­ћи сам се­бе, из­да­је се за скром­но­га! При­зна­је за се­бе са­мог нај­го­ре. (До­вољ­но је да то ка­же он сам, да му не го­во­ре дру­ги)¹⁶. О се­би са­мом од­лу­чу­је, не­ми­ло­срд­но осу­ђу­је, без тро­шко­ва… су­ђе­ња!

Али овај ме­тод ли­це­мер­ног раз­лу­чи­ва­ња нас са­мих од на­шег соп­ства је за­ста­рео и на не­ки на­чин пре­ва­зи­ђен. Та­ко сва­ко ко скром­но го­во­ри не уве­ра­ва да по­зна­је сам се­бе, већ да се, јед­но­став­но, чвр­шће др­жи сво­је его­цен­трич­не ве­за­но­сти. Ја­че сте­же кра­ва­ту свог его­и­зма!

***

Сто­га пра­во са­мо­по­зна­ње, као бо­лан рез, тре­ба да бу­де као вр­ло ду­бо­ко и у осно­ви као крај­ње не­при­мет­но, у пр­вој фа­зи, про­жи­вље­но ис­ку­ство. То опет зна­чи да је­ди­но онај ко­ји опе­ри­ше се­бе са­мог мо­же да зна ко­ли­ко бол­но оно мо­же би­ти. Онај ко­ји скром­но го­во­ри не бо­лу­је већ је за­до­во­љан. Ни­је при­кље­штен, већ ма­жен. Оста­је, да­кле, бол, као ме­ри­ло пра­вог са­мо­по­зна­ња. Сва­ко зна­ње о на­ма са­ми­ма ко­је иза­зи­ва бол, је­сте дра­го­це­на фа­за „хи­рур­шког са­мо­по­зна­ња“.

Али бол и ве­ли­ку те­го­бу пра­вог са­мо­по­зна­ња чо­век мо­же да упо­зна, до од­ре­ђе­не ме­ре, ако се уду­би у те­о­ри­ју Јунг–а, ко­ји го­во­ри о „сен­ци“ људ­ске лич­но­сти. Пре­ма Јунг–у са­мо­спо­зна­ја као и пси­хо­ло­шко из­јед­на­ча­ва­ње си­ла све­сног и не­све­сног, по­чи­ње при­хва­та­њем „сен­ке“. По ње­му, та­ко­ђе, да би се пра­вил­но раз­ви­ла ин­ди­ви­дуа нај­пре тре­ба да при­хва­ти сво­ју „сен­ку“, тј. не­га­тив­ну стра­ну сво­је лич­но­сти. У ње­ном не­све­сном де­лу по­сто­ји мно­штво пси­хич­ких са­др­жа­ја ко­ји се на­ла­зе у од­но­су про­тив­те­же пре­ма оно­ме што се про­жи­вља­ва све­сно. То мно­штво пси­хич­ких са­др­жа­ја са­сто­ји се, у нај­ве­ћој ме­ри, од по­ти­сну­тих ис­ку­ста­ва и сто­га за оно све­сно има не­га­тив­не по­сле­ди­це. Уко­ли­ко ин­ди­ви­дуа др­жи по­ти­сну­та ова ис­ку­ства у мра­ку не­све­сног (же­ље, те­жње, на­го­не, ис­ку­ства не­у­спе­ха, гор­чи­не и раз­о­ча­ра­ња, итд.) ње­го­ва уну­тра­шња пси­хич­ка рав­но­те­жа се ста­вља на про­бу и у мно­гим слу­ча­је­ви­ма је у опа­сно­сти. Ту чи­ње­ни­цу сва­ка­ко оспо­ра­ва ду­шев­на зре­лост ин­ди­ви­дуе. За­то осве­шћи­ва­ње сен­ке (свест о сен­ци) и од­го­ва­ра­ју­ће ко­ри­шће­ње тог осве­шћи­ва­ња, пре­ма Јунг–у је је­ди­но ре­ше­ње нор­мал­ног раз­вит­ка чо­ве­ка у лич­ност (Ин­ди­ви­ду­а­ти­он).

***

Ипак, тре­ба да до­да­мо да се пре­ма сен­ци чо­ве­ко­вој на та­кав на­чин не од­но­си са­мо Јунг. Чи­та­ва ду­бин­ска пси­хо­ло­ги­ја са­же­то нам пру­жа ве­о­ма жи­во­пи­сну сли­ку сен­ке уну­тра­шњег пси­хич­ког све­та чо­ве­ка. Са­вре­ме­на пси­хо­ло­шка ис­тра­жи­ва­ња углав­ном ра­де на по­љу сен­ке и има­ју за циљ да из­не­су на све­тлост сен­ку лич­но­сти чо­ве­ко­ве. Да­кле, и „на­уч­но“ се оправ­да­ва све­сност о сен­ци као по­чет­ку и осно­ви пра­вог са­мо­по­зна­ња. Да би тач­но и пра­вил­но упо­знао сам се­бе, чо­век тре­ба да по­гле­да сво­ју сен­ку. Не­га­тив са­мог се­бе. Али, упра­во тај ње­гов чин јед­нак је по сна­зи бол­ном уну­тра­шњем ре­зу.

Ако би за­и­ста, пред очи не­ке ле­по­ти­це ста­ви­ли не­га­тив ње­не фо­то­гра­фи­је и уве­ри­ли је да је то ствар­но она, или да тре­ба да при­хва­ти са­му се­бе као што је при­ка­зу­је не­га­тив, ка­ко би она ре­а­го­ва­ла? Или, ако би, као у бај­ка­ма, јед­на та­ква ле­пој­ка по­ста­ла ста­ри­ца, ко­ли­ко би се јад­но осе­ћа­ла?

Ако би­смо твр­ди­ли да се не­што исто­вет­но де­ша­ва у слу­ча­ју оног чо­ве­ка ко­ји се по­зи­ва да пре­по­зна сво­ју сен­ку и да је при­хва­ти као пра­вог се­бе, ни­је ни фан­та­стич­но ни уто­пи­стич­ки. Али, на­рав­но та­ко не­што за ње­га је не­мо­гу­ће. Са­мо под усло­ви­ма ко­је смо спо­ме­ну­ли, мо­же не­ко да по­ста­не хи­рург са­мог се­бе и из­ве­де уну­тра­шњи „злат­ни рез“!

***

Би­ло ка­ко би­ло, под од­ре­ђе­ним усло­ви­ма или не, чо­век сти­же до од­луч­ног ча­са кад ста­је пред сво­ју сен­ку, пред пра­во и аутен­тич­но сво­је ја, и оно што ће би­ти при­род­но да учи­ни је­сте да за­ва­пи! То ће учи­ни­ти не са­мо она ле­по­ти­ца за­је­цав­ши: „Бо­же мој“, или: „мај­чи­це мо­ја“, већ сва­ки онај ко бу­де учи­нио „злат­ни рез“! Јер, за­и­ста: „Ко ви­де сам се­бе и не упла­ши се“? Ме­ђу­тим, чо­век обич­но из­бе­га­ва та­кву вр­сту стра­ха. Пла­ши се¹⁷ да ста­не ис­пред са­мог се­бе. Због то­га не узи­ма ла­ко у сво­је ру­ке нож „злат­ног ре­за“. Не од­лу­чу­је без окле­ва­ња да раз­дво­ји си­јам­ске бли­зан­це. Ви­ше је окре­нут ла­жној емо­ци­о­нал­но­сти и са­мо­об­ма­ни!

Ипак, сум­ња по­сто­ји да од очи­ју… се­бе са­мог кри­је исти­ни­тог се­бе. И тој са­мо­об­ма­ни гра­ни­ца не­ма…! За­то, ка­да је спо­знаш, го­ни те да за­ва­пиш…!

5. МО­НО­ЛО­ШКИ ДИ­ЈА­ЛОГ…!

Ка­да чо­век раз­го­ва­ра сам са со­бом, ка­же­мо да др­жи мо­но­лог! Го­во­ри сам „за се­бе“, го­во­ри сам са со­бом!

Вр­ста овог мо­но­ло­га ни­је са­мо уоби­ча­јен об­лик уну­тра­шњег ди­ја­ло­га већ ду­шев­но и ду­хов­но де­ло­ва­ње чо­ве­ка ко­је се у нај­ве­ћој ме­ри под­ра­зу­ме­ва. Сва­ки чо­век го­во­ри сам са со­бом.

Јунг при­ме­ћу­је да: „Зна­мо ка­ко у прак­си го­то­во сви има­ју осо­бе­ност али та­ко­ђе и спо­соб­ност да раз­го­ва­ра­ју са­ми са со­бом. Сва­ки пут ка­да се на­ла­зи­мо у бес­по­моћ­ној си­ту­а­ци­ји пи­та­мо са­ми се­бе (или ко­га дру­гог?) „шта да чи­ним?“ или на­глас или не, ми (или не­ко дру­ги?) да­је­мо и од­го­вор“¹⁸. Та­ко се мо­но­лог ус­по­ста­вља исто­вре­ме­но као „уну­тра­шњи ди­ја­лог“ сва­ког чо­ве­ка ко­ји ми­сли и раз­лу­чу­је. Онај ко­ји др­жи мо­но­лог при­ча сам са со­бом. И та­ко­ђе онај ко раз­ми­шља „сам за се­бе“, др­жи мо­но­лог ди­ја­ло­шки.

Да­кле, мо­но­ло­шки ди­ја­лог је­сте оп­шта и све­људ­ска ду­шев­но–ду­хов­на функ­ци­ја. Али упра­во она уче­ству­је у фал­си­фи­ко­ва­њу… са­мо­по­зна­ња!

***

Кла­си­чан при­мер мо­но­ло­шког ди­ја­ло­га, нај­ве­ћег пред­став­ни­ка его­цен­трич­не ве­за­но­сти опи­са­ног у Је­ван­ђе­љу, је­сте мо­но­лог не­ра­зум­ног бо­га­та­ша. Да се под­се­ти­мо: „А ка­за им ово по­ре­ђе­ње… У јед­ног бо­га­тог чо­ве­ка до­бро ро­ди по­ље, и он раз­ми­шља­ше у се­би го­во­ре­ћи: шта да ра­дим, јер не­мам у што са­бра­ти ле­ти­не сво­је, па ре­че: ево шта ћу учи­ни­ти: по­ру­ши­ћу жит­ни­це сво­је и по­диг­ну­ћу ве­ће и он­де ћу са­бра­ти сва сво­ја жи­та и до­бро сво­је, и ре­ћи ћу ду­ши сво­јој: ду­шо, имаш мно­го има­ња спре­мље­на за мно­го го­ди­на. По­чи­вај, је­ди, пиј и ужи­вај“ (Лк. 12, 16–19).

Не­ра­зум­ни бо­га­таш, др­же­ћи мо­но­лог раз­го­ва­ра са са­мим со­бом. Мо­но­ло­шки ди­ја­лог, чак и у ср­цу нај­ја­че его­цен­трич­не ве­за­но­сти, ода­је ути­сак са­мо­по­зна­ња. Али са­мо… ути­сак. Јер, ствар­ност је дру­га­чи­ја. У при­ме­ру овог бо­га­та­ша чи­ни се да је про­блем са­мо­по­зна­ња ре­шен од­ре­ђе­ним ци­љем: од­мор, хра­на, пи­ће, ма­те­ри­јал­но ужи­ва­ње. По ми­шље­њу бо­га­тог, ње­го­во соп­ство има ове че­ти­ри „ма­те­ри­јал­не ди­мен­зи­је“. Ње­го­ва ег­зи­стен­ци­јал­на сли­ка ура­мље­на је са ове че­ти­ри стра­не жи­во­та! Од­мор, је­ло, пи­ће, и ужи­ва­ње је­су он сам – ње­го­ва ду­ша¹⁹.

Ипак, ње­го­ву за­блу­ду са­мо је­дан „по­трес“ от­кри­ва! Тач­ни­је је­дан хи­рур­шки рез нео­д­ре­ђе­не оштри­не: „Али му Бог ре­че: без­ум­ни­че, ову ноћ узе­ће се ду­ша тво­ја од те­бе; а што си спре­мио за ко­га ли ће би­ти?(ст. 20). Овај бо­жан­ски гром пу­штен усред ха­о­са ње­го­вог ег­зи­стен­ци­јал­ног…. не­по­сто­ја­ња, раз­два­ја си­јам­ске бли­зан­це. Не­ра­зум­ном бо­га­та­шу пру­жа при­ли­ку да бу­де све­стан пра­вог се­бе ‡ ег­зи­стен­ци­је мрач­ног бра­та!

***

Ова из­не­на­ђе­ност не­ра­зум­ног бо­га­та­ша по­ка­зу­је се и у пси­хо­а­на­ли­тич­кој и ши­ре, у пси­хо­те­ра­пиј­ској ме­то­до­ло­ги­ји. Јунг при­зна­је да ду­шев­ни пре­о­бра­жај, да­кле пра­во са­мо­по­зна­ње, по­чи­ње (тре­ба да по­чи­ње) од ис­ку­ства „ка­та­стро­фе“²⁰. Не­у­ро­ти­чан чо­век, ко­нач­но за­ро­бљен ме­ђу сво­јим ком­плек­си­ма и ко­ји на кра­ју не зна ни шта за­и­ста же­ли ни ко је, тре­ба да бу­де до­ве­ден до ис­ку­ства „ка­та­стро­фе“. Да до­жи­ви рас­пад свог не­у­ро­тич­ког ду­шев­ног све­та, ка­ко би за­по­чео, ода­тле на да­ље, ду­шев­но–ду­хов­ну по­нов­ну из­град­њу сво­је лич­но­сти. Из тог раз­ло­га пси­хо­те­ра­пиј­ска ме­то­до­ло­ги­ја има за циљ „ка­та­стро­фу“. Не­у­ро­тич­ног чо­ве­ка во­ди у ста­ње „рас­па­да­ња“ ње­го­вог уну­тра­шњег све­та. Не­у­ро­тик ко­ји успе да схва­ти ову ме­то­до­ло­ги­ју, спо­зна­је да је не­по­сред­но ис­ку­ство ње­го­вог ду­шев­ног „по­ни­шта­ва­ња“ крај јед­ног пу­та али и исто­вре­ме­но и по­че­так но­вог на­по­ра.²¹ Да­кле, ка­да до­спе до тач­ке да је уве­рен у свој мо­рал­но ду­хов­ни не­у­спех и, уоп­ште, „уза­луд­ност“ сво­јих ег­зи­стен­ци­јал­них ци­ље­ва, та­да по­чи­ње да ви­ди са­мог се­бе. Осе­ћа да је сту­пио на ши­ро­ку сте­пе­ни­цу пра­вог са­мо­по­зна­ња!

Али ка­та­стро­фа, би­ло осми­шље­на или не, је­сте увек ис­ку­ство пу­но опа­сно­сти. Јер онај ко је до­жи­вља­ва мо­же увек да се под те­ре­том ње­них пси­хо­ло­шких по­сле­ди­ца па­ра­ли­ше и сто­га да уз­не­мог­не да се ус­пра­ви. За­то је ве­ро­ват­но бо­ље да по­ку­ша да упо­зна пра­вог се­бе без ‘лук­су­зног’ по­сре­до­ва­ња ка­та­стро­фе. Мно­го је без­бол­ни­је да сам отво­ри онај про­зор­чић ко­ји ће му омо­гу­ћи­ти да ви­ди ли­це свог си­јам­ског бра­та, не­го да до­жи­ви из­не­на­ђе­ње не­ра­зум­ног бо­га­та­ша.

***

Јунг не ис­ти­че са­мо по­тре­бу за уну­тра­шњим ди­ја­ло­гом лич­но­сти већ пред­ла­же је­дан свој соп­стве­ни ме­тод за „раз­го­вор“ са дру­гом стра­ном.

Пре­ма швај­цар­ском пси­хи­ја­тру и пси­хо­ло­гу, „дру­га стра­на“ лич­но­сти ни­је не­ки ду­шев­ни са­др­жај или чак де­ло­ва­ње без по­себ­ног зна­ча­ја за ње­ну бит. На­про­тив, „дру­га стра­на“ (или, као што ре­ко­смо, ње­на сен­ка) игра пр­во­ра­зред­ну уло­гу у пси­хо­ло­шком раз­во­ју и са­зре­ва­њу ин­ди­ви­дуе, и сто­га у мо­ћи ње­ног при­ла­го­ђа­ва­ња усло­ви­ма жи­во­та. За­то, по Јунг–у, ду­шев­на зре­лост и уну­тра­шња сло­бо­да ин­ди­ви­дуе по­чи­ње од по­зна­ва­ња зна­че­ња „дру­ге стра­не“.

То пре­по­зна­ва­ње је­сте обич­но је­дан оштар про­блем, јер јед­но­став­но „дру­га стра­на“ ле­жи у мра­ку.²² Она ни­је све­сна али „жи­ви“ и „функ­ци­о­ни­ше“ у не­ви­дљи­вом де­лу лич­но­сти, у ду­би­ни не­све­сног, у обла­сти ње­не сен­ке!

Та чи­ње­ни­ца „нео­бра­ђе­ном“ све­сном уму ко­мот­но ства­ра ути­сак да је оно што ми­сли или раз­ма­тра ње­го­ва крај­ње соп­стве­на тво­ре­ви­на и да је он сам оно што осе­ћа да је­сте. Да­кле, у пот­пу­но­сти све­стан. „На­ви­кли смо се да се по­и­сто­ве­ћу­је­мо са ми­сли­ма ко­је нам до­ла­зе та­ко да чвр­сто при­зна­је­мо да смо их ми на­чи­ни­ли“, ка­же Јунг.²³ Ипак, до­да­је, ка­да је не­ко уна­пе­том емо­ци­о­нал­ном ста­њу го­во­ри ства­ри ко­је му се чи­не ве­о­ма чуд­ним и сме­лим. Али их за­бо­ра­вља бр­зо или их са­свим по­ри­че. „Овај ме­ха­ни­зам осу­ђи­ва­ња и не­ги­ра­ња“, на­ста­вља Јунг, „сва­ка­ко тре­ба про­у­чи­ти, уко­ли­ко не­ко же­ли да усво­ји објек­ти­ван став“.

Да­кле, чи­ње­ни­ца да у ста­њу емо­ци­о­нал­не раз­дра­же­но­сти чо­век го­во­ри ства­ри за ко­је се од­мах за­тим по­ка­је, или се жу­ри да их осу­ди и за­бо­ра­ви, ја­сно по­ка­зу­је да оно што го­во­ри не сми­шља он сам већ „дру­га стра­на“. Ако се бар ма­ло за­у­ста­ви на овом до­жи­вља­ју, раз­у­ме­ће да ње­го­ва лич­ност има упра­во јед­ну… „дру­гу стра­ну“. Јунг је че­сто на­зи­ва не­све­сно и че­сто пу­та „жен­ска ду­ша“. То зна­чи да „дру­гу стра­ну“ не под­ра­зу­ме­ва као не­ку рад­њу већ као не­што ви­ше од то­га. Сма­тра је за „лич­ност“²⁴. „Оно што је исти­ни­то за ма­ску и са­мим тим за све ком­плек­се уоп­ште, ва­жи та­ко­ђе за жен­ску пси­ху. И она је опет јед­на лич­ност…“²⁵. Са ста­но­ви­шта уну­тра­шњег ди­ја­ло­га то зна­чи да онај ко др­жи мо­но­лог исто­вре­ме­но мо­же да раз­го­ва­ра са „дру­гом стра­ном“ сво­је лич­но­сти, са „ани­мом“ (ани­ма). Тај раз­го­вор је, по Јунг–у, глав­ни пред­у­слов пра­ве са­мо­спо­зна­је чо­ве­ка и ти­ме мо­гућ­но­сти за нор­мал­ну пси­хо­ло­шку зре­лост и раз­вој. „По­што нас“, го­во­ри швај­цар­ски пси­хи­ја­тар и пси­хо­лог, „ства­ри из уну­тра­шњег све­та до­ти­чу ве­ћом сна­гом, упра­во за­то што су не­све­сне, за оно­га ко­ји же­ли да уз­на­пре­ду­је у са­мо­о­бра­зо­ва­њу (и зар сва­ки ци­ви­ли­за­тор­ски по­крет не по­чи­ње од ин­ди­ви­дуе?), нео­п­ход­но је да уста­ли као објек­тив­не ре­ак­ци­је жен­ске ду­ше и ка­сни­је по­ку­ша да раз­у­ме ко­ји се са­др­жај кри­је ис­под ових ре­ак­ци­ја.“²⁶

***

Али, као што већ ре­че Јунг, бо­љи при­мер уну­тра­шњег ди­ја­ло­га је­сте ста­ње емо­ци­о­нал­не раз­дра­же­но­сти. „Кре­ћу­ћи од чи­ње­ни­це да се у емо­ци­о­нал­ном ста­њу чо­век че­сто без сво­је во­ље при­кла­ња исти­на­ма дру­ге стра­не, зар не би би­ло згод­ни­је да то ис­ко­ри­сти та­ко да дру­гој стра­ни пру­жи при­ли­ку да го­во­ри? Исто би­смо мо­гли ре­ћи ка­ко би чо­век тре­ба­ло да не­гу­је ве­шти­ну раз­го­во­ра са са­мим со­бом у ста­њу емо­ци­о­нал­ног уз­бу­ђе­ња до­пу­шта­ју­ћи од стра­не сва­ког на­шег ра­ци­о­нал­ног су­да да то уз­бу­ђе­ње из­ра­жа­ва сло­бод­но. Све док емо­ци­о­нал­но ста­ње го­во­ри, про­су­ђи­ва­ње тре­ба да бу­де за­у­ста­вље­но. Али, он­да кад оно из­не­се сво­је, тре­ба да поч­не­мо са кри­ти­ком, са та­квом ду­бо­ком све­шћу као да је наш са­го­вор­ник ре­ал­но би­ће уско ве­за­но за нас. Та­ко­ђе не би тре­ба­ло ста­ти на ово­ме, већ на­до­ве­зи­ва­ти пи­та­ње и од­го­вор док рас­пра­ва не стиг­не до јед­ног за­до­во­ља­ва­ју­ћег свр­шет­ка. Су­бјек­тив­но осе­ћа­ње са­мо мо­же да од­лу­чи да ли је крај по­во­љан или не. Би­ло ка­ква за­блу­да је на­рав­но бес­ко­ри­сна. Нео­п­ход­ни пред­у­сло­ви ове ме­то­де за вас­пи­та­ње жен­ске ду­ше је­су ду­бо­ка искре­ност са са­мим со­бом и па­жљи­во пра­ће­ње оно­га што би дру­га стра­на има­ла да ка­же“²⁷.

Ја­сно је да, из­вор емо­ци­о­нал­ног уз­бу­ђе­ња, као по­ла­зи­шта уну­тра­шњег ди­ја­ло­га, има ко­ре­не у чи­ње­ни­ци да се на пу­ту овог ду­шев­ног ис­по­ља­ва­ња све­сни ум „по­вла­чи“ , „сла­би“ и да „дру­га стра­на“, „не­све­сно“, има при­ли­ку да се ја­сни­је из­ра­жа­ва. Емо­ци­о­нал­но уз­бу­ђе­ње отва­ра вра­та не­све­сног да би у про­стор све­сти ушле „сло­бод­не асо­ци­ја­ци­је“, тј. ре­чи, ми­сли, осе­ћа­ња, рас­по­ло­же­ња, ко­ја сва за­јед­но из­ра­жа­ва­ју „дру­гу стра­ну“, јер у ста­њу сми­ре­но­сти све­сни ум не би усту­пио ме­ста чи­та­вом овом „не­по­доб­ном“²⁸ ма­те­ри­ја­лу.

***

Али оно што је за­и­ста те­шко је­сте ускла­ди­ти емо­ци­о­нал­но уз­бу­ђе­ње и објек­тив­но рас­по­ло­же­ње²⁹, ка­ко би же­лео Јунг. Чо­век тре­ба да има пре­до­бра­зо­ва­ње у во­ђе­њу уну­тра­шњег ди­ја­ло­га ка­ко би исто­вре­ме­но мо­гао да има про­бу­ђен уну­тра­шњи свет (на­пе­то емо­ци­о­нал­но ста­ње) и објек­тив­но рас­по­ло­же­ње. Мо­жда је из тог раз­ло­га Јунг–ова те­о­ри­ја до­бра као… те­о­ри­ја. У прак­си, ме­ђу­тим, са­мо под од­ре­ђе­ним усло­ви­ма је мо­гу­ће да се оства­ри. Те усло­ве је, са дру­ге стра­не, та­ко те­шко обез­бе­ди­ти да је са­мо у ма­лом бро­ју слу­ча­је­ва мо­гу­ћа при­ме­на ове Јунг–ове те­о­ри­је. У сва­ком слу­ча­ју то је јед­на те­о­ри­ја ко­ја по­твр­ђу­је ства­р­ност мо­но­ло­шког ди­ја­ло­га уну­тра­шњег све­та лич­но­сти.

Она углав­ном под­вла­чи ви­ши сми­сао тог ди­ја­ло­га ко­ји не пред­ста­вља ис­пи­ти­ва­ње по­зна­тих, већ не­по­зна­тих чи­ни­ла­ца „дру­ге стра­не“ по­сма­тра­не лич­но­сти. „Свр­ха ди­ја­лек­тич­ког про­це­са је­сте да тај са­др­жај (не­све­сно) из­не­се на по­вр­ши­ну и са­мо ка­да се то из­вр­ши, и ка­да се све­сни ум до­вољ­но сро­дио са све­сним об­ра­да­ма ко­је се огле­да­ју у жен­ској пси­хи (тј. у не­све­сном), по­ста­ће жен­ска ду­ша осет­на као про­ста функ­ци­ја“³⁰. Мо­но­ло­шки ди­ја­лог во­ди до са­мо­по­зна­ња са­мо он­да ка­да успе­ва да осве­тли не­по­зна­те чи­ни­о­це ко­ји ути­чу на све­сни жи­вот лич­но­сти. Али у прак­си ствар ни­је та­ко ла­ка као у те­о­ри­ји.

Нај­ве­ћи да­кле, про­блем Јунг–ове те­о­ри­је је објек­тив­но рас­по­ло­же­ње, јер је оба­ве­зно и не­из­бе­жно као услов успе­ха мо­но­ло­шког ди­ја­ло­га,. Као што опет ре­че Јунг, искре­ност и од­су­ство пред­ра­су­да. Ко мо­же, за­и­ста, то­ком тра­ја­ња емо­ци­о­нал­ног бу­ђе­ња да бу­де исто­вре­ме­но „искрен“ и „објек­ти­ван“ по­сма­трач уну­тра­шњег про­сто­ра сво­је лич­но­сти? Емо­ци­о­нал­но уз­бу­ђе­ње је­сте уну­тра­шњи по­крет. Јед­на ре­ак­ци­ја ко­ја ду­бо­ко ути­че на де­ло­ва­ње људ­ске лич­но­сти. Ка­ко, да­кле, не­ко исто­вре­ме­но мо­же да бу­де уз­не­ми­рен и сми­рен? Сму­ћен и објек­ти­ван?

***

Од­го­вор (ко­ји та­ко­ђе зах­те­ва искре­ност и објек­тив­ност) ни­је та­ко лак ка­ко то мо­же да прет­по­ста­ви, из угла са­мо­по­зна­ња, нео­пи­тан ум. Јер, као што ре­ко­смо, пра­во са­мо­по­зна­ње ни­је пу­ко ис­пи­ти­ва­ње пи­та­го­реј­ског ти­па, већ бол­на ег­зи­стен­ци­јал­на аван­ту­ра.

То­ком раз­вит­ка мо­но­ло­шког ди­ја­ло­га чо­век тре­ба да осе­ти до­ста бо­ли и мно­го да ис­кр­ва­ри ка­ко би га до­жи­вео као фа­зу пра­вог са­мо­по­зна­ња. Да осе­ти у ср­жи свог би­ћа хи­рур­шки рез ко­ји раз­два­ја два чвр­сто ве­за­на си­јам­ска бра­та. Та­ко са­мо као… „ка­са­пље­ње“ мо­же да схва­ти раз­вој пра­вог са­мо­по­зна­ња. За­и­ста, ако ме не бо­ли и не ко­ље ути­сак ко­ји но­сим при по­гле­ду на са­мог се­бе, не за­ко­ра­чу­јем у про­стор пра­вог са­мо­по­зна­ња већ „ди­вље“ лу­там по про­сто­ру ла­жне скром­но­сти и ли­це­мер­ја!

Ако ми мо­но­ло­шки ди­ја­лог… ла­ска, он­да по­ка­зу­јем си­ро­ма­штво сво­га са­мо­по­зна­ња. Си­ро­ма­штво ко­је под­се­ћа на „си­ро­ма­штво“ без­ум­ног бо­га­та­ша. И та­да те­шко ме­ни!

У опа­сно­сти сам а да то­га ни­сам ни све­стан! И не ва­пим, јер… не осе­ћам бол! Али усред та­ме мо­је его­цен­трич­не но­ћи про­бу­ди­ће ме бо­жан­ски гром: „без­ум­ни­че…“! И кад бу­де од­већ ка­сно, ви­де­ћу ко сам…!

Та­да ће мој ва­пај за­мук­ну­ти усред па­ра­ли­шу­ћег од­је­ка бо­жан­ског гро­ма. Ва­пај мој ће да­кле, по­ста­ти уза­лу­дан…!

Мо­но­лог… ћу­та­ња и смр­ти!

6. У „КЛА­НИ­ЦИ“ ПОД­ВИ­ЖНИЧ­КОГ ДИ­ЈА­ЛО­ГА…!

Под­ви­жнич­ки жи­вот ота­ца пра­во­слав­не Цр­кве, као што зна­мо, од­ли­ку­је се по сво­јој су­ро­во­сти. Шта год да се де­ша­ва у окви­ру овог про­сто­ра, као ду­хов­но де­ло и на­сто­ја­ње, не­по­сред­но је ве­за­но за су­зе, бол, је­ца­је и, за­што да не, за крв ду­ше. Људ­ска при­ро­да се при­си­ља­ва на сва­ки на­чин ко­ји мо­же да јој по­мог­не да се вра­ти из оно­га што је „ми­мо при­ро­де“ у оно што је „по при­ро­ди“.

Су­ро­вост под­ви­жнич­ког жи­во­та на­ме­ће се чи­ње­ни­цом, што је та­ко­ђе по­зна­то, да је ду­хов­ни жи­вот пре­вас­ход­но уну­тра­шње пи­та­ње ду­ше: под­ви­жник или бо­рац мо­на­шког жи­вље­ња зна да: „Ни­шта спо­ља чо­ве­ку не мо­же да на­шко­ди осим ду­ха та­ме ко­ји жи­ви и де­лу­је и оби­та­ва у ср­цу.“³¹ Сто­га је ја­сно да ње­гов ду­хов­ни бој тре­ба да се од­ви­ја у усло­ви­ма су­ро­ве и не­ми­ло­срд­не го­то­во­сти. Са­мо под­ви­жник има осе­ћај да „игра на све или ни­шта“, тј. да у ње­му не­ма про­сто­ра за ком­про­ми­сне ве­зе са са­мим со­бом. Ка­да ви­ди да је у ње­му „скри­ве­на та­на­на си­ла мра­ка, у ср­цу сви­је­на“³², он сна­жно усме­ра­ва сву сво­ју бор­бе­ност ка овом без­да­ну уну­тра­шњег лу­кав­ства. Раз­у­ме да „нож“ под­ви­жни­штва тре­ба да бу­де за­ри­вен по­сред утро­бе ње­го­ве, ду­бо­ко ду­бо­ко…!

***

Све­ти Ма­ка­ри­је Еги­пат­ски да­је нам ја­сну сли­ку „ду­ха мра­ка“ ко­ји се гне­зди у утро­би чо­ве­ка. Чи­сто­том свог под­ви­жнич­ког ду­ха на свој­ствен на­чин кон­ци­пи­ра из­глед си­јам­ских бли­за­на­ца у на­сто­ја­њу да бли­же од­ре­ди ор­ган­ску ве­зу „ста­рог чо­ве­ка“ са оста­лом уну­тра­шњо­шћу ду­хов­ног бор­ца. Та­ко нам ка­же: „Јер кад го­во­ри Апо­стол: Ски­ни­те са се­бе ста­рог чо­ве­ка, у ства­ри ка­же, имај­те очи у очи, гла­ву пре­ма гла­ви, уши уз уши, ру­ке ка ру­ка­ма, но­ге пре­ма но­га­ма. Чи­та­вог чо­ве­ка ду­шу и те­ло за­тро­ва лу­ка­ви, и сло­ми и оба­ви чо­ве­ка, ста­рог и сквер­ног, не­чи­стог и бо­го­бор­ног, ко­ји се не пот­чи­ња­ва за­ко­ну Бож­јем, сам грех, да чо­век не гле­да ви­ше ка­ко же­ли, већ да гле­да под­му­кло, и под­му­кло слу­ша, те но­ге има ко­је жу­ре на зло­де­ла, и ру­ке да чи­не бе­за­ко­ње и ср­це ко­је лу­ка­во раз­ми­шља. Да­кле, за­мо­ли­мо и ми Бо­га да са нас сву­че ста­рог чо­ве­ка…“³³.

***

Ду­хов­ни бо­рац, да­кле, ни­је чо­век „сло­бо­дан“ ко­ји би­је бит­ку са спољ­њим не­при­ја­те­љи­ма. На пр­вом ме­сту је чо­век ко­ји се на­ла­зи у смрт­ном за­гр­ља­ју са сво­јим бра­том: „ста­рим чо­ве­ком“. У се­би има свог не­при­ја­те­ља и због то­га вас­це­ла сна­га ње­го­ве бор­бе­но­сти тре­ба да бу­де утро­ше­на на бит­ку са си­јам­ским бра­том. Тре­ба да се пор­ве са са­мим со­бом. „Јер, Го­спод зах­те­ва да се на­љу­тиш на са­мог се­бе и за­поч­неш бој са умом сво­јим; и да не при­ста­неш, ни­ти да се ра­ду­јеш не­ва­љал­стви­ма (не­чи­стим по­ми­сли­ма)“³⁴. Исти Го­спод зах­те­ва да чо­век по­ста­не не­при­ја­тељ са­мог се­бе. Он ће, пак, бо­га­то по­ну­ди­ти Сво­ју сна­гу ка­ко би се ис­ко­ре­нио грех и „зло ко­је уз то иде“. Али „на те­би је да се су­прот­ста­виш, да се бо­риш, уда­раш, ту­чеш се!“ За­су­кав­ши ру­ка­ве тре­ба да на­вик­неш да уда­раш и бу­деш уда­ран, да ту­чеш и бу­деш ту­чен, да ра­ња­ваш и бу­деш ра­ња­ван!

На­пе­тост бор­бе ду­хов­ног чо­ве­ка са ње­го­вим си­јам­ским бра­том до­ла­зи од чи­ње­ни­це да „ста­ри чо­век“ ни­је са­мо јед­на пре­пре­ка у ду­хов­ном жи­во­ту, већ под­јед­на­ко ва­жна бор­бе­на ре­ак­ци­ја. Све­ти Ма­ка­ри­је та­ко­ђе свој­стве­но пред­ста­вља ову ре­ак­ци­ју ка­да нам је оте­ло­тво­ру­је у сли­ци раз­бој­ни­ка:

„Ако ти је ло­пов у ку­ћи и да­ље те пот­кра­да, не до­пу­сти да си не­ма­ран, поч­ни и ти да уз­вра­ћаш удар­це, да се бо­риш и су­че­ља­ваш³⁵„. „Ста­ри чо­век“ под­се­ћа на не­ког раз­бој­ни­ка. И то на ак­тив­ног и не­у­мор­ног ко­ји „пот­кра­да“ ду­шу и у њој се по­на­ша као „го­спо­дар“. Та­ко ду­хов­ни вој­ник ду­бо­ко у се­би осе­ћа ре­ак­ци­ју си­јам­ског бли­зан­ца. Он не пу­ту­је за­јед­но с њим јед­но­став­но. По­ве­зан, и са њим че­сто у за­ва­ди, са ап­со­лут­но су­прот­ном на­ме­ром, за­и­ста де­лу­је да је у сва­ђи са са­мим со­бом. Сва­ка­ко се це­па на­дво­је. „Чо­век за­и­ста тре­ба да се­бе ра­се­че сво­је­вељ­но на­дво­је, да се пре­му­дром ми­шљу раз­де­ре, да истин­ски по­ста­не сам се­би не­по­мир­љив не­при­ја­тељ.“³⁵ Овај под­ви­жнич­ки рас­цеп је­сте нај­а­у­тен­тич­ни­ја опе­ра­ци­ја си­јам­ских бли­за­на­ца јер се од­ви­ја уз нај­са­вр­ше­ни­ји хи­рур­шки нож: „нож мо­ли­тве“. На­рав­но, не­пре­кид­не „ум­не мо­ли­тве“.

***

Све­ти Те­о­дор нам да­је јед­но од мно­гих ви­ђе­ња ове опе­ра­ци­је ко­ја ни­је не­ка ко­нач­на рад­ња – не де­ша­ва се са­мо је­дан­пут – већ је не­пре­кид­но деј­ство­ва­ње. Под­ви­жнич­ка опе­ра­ци­ја је не­пре­кид­на ду­хов­на ак­тив­ност ко­ја спон­та­но про­ис­ти­че из ду­ха буд­но­сти. Јер ум ко­ји бди „бес­пре­кид­но“, др­же­ћи мач мо­ли­тве, сна­жно и ди­рект­но уби­ја раз­бој­ни­ке ко­ји де­лу­ју ра­то­бор­но у „окру­же­њу ду­ше“. Пре­ма све­том Те­о­до­ру: „Ве­о­ма му­дру и ја­сну реч ка­за не­ко од ста­рих: осу­ђуј по­ми­сли на ула­ску у ср­це, би­ло да су на­ше, или од про­тив­ни­ка; на­ма срод­не и до­бре уво­ди у уну­тра­шњу скрив­ни­цу ду­ше, чу­ва­ју­ћи их у не­по­кра­ди­вом скро­ви­шту; а про­тив­нич­ке би­чем ра­зум­ног ра­су­ђи­ва­ња од­мах из­го­ни и не дај им по­ко­ја и ме­ста у су­сед­ству ду­ше, или их бо­ље са­свим од­се­цај ма­чем мо­ли­тве и бо­жан­ског уче­ња, да би се од та­квог ис­тре­бљи­ва­ња раз­бој­ни­ка упла­шио и сам њи­хов во­ђа. Знај да је ко та­ко бри­жљи­во ис­пи­ту­је по­ми­сли истин­ски љу­би­тељ за­по­ве­сти“³⁶.

Усред ових „кр­ва­вих“ сли­ка кла­ни­це под­ви­жнич­ког ди­ја­ло­га још ве­ћу па­жњу нам при­вла­чи ин­стру­мент ка­са­пље­ња: „нож мо­ли­тве“.

На­рав­но, на­шем не­ис­ку­сном, за под­ви­жнич­ке до­жи­вља­је, уму ова фра­за се чи­ни чуд­но­ва­том и, за­што да не, не­ра­зу­мљи­вом. Јер ми хри­шћа­ни „све­та“ већ има­мо у се­би из­гра­ђе­ну пред­ста­ву зна­че­ња мо­ли­тве ко­ја про­из­и­ла­зи из не­ког ка­ти­хет­ског уx­бе­ни­ка или не­ког дру­гог слич­ног уче­ња. Та­ко мо­ли­тву ви­ше раз­у­ме­мо као не­ки тих и спо­ко­јан ду­шев­но–ду­хов­ни чин. Као по­крет ду­ше ко­ји се из­ра­жа­ва уну­тар про­сто­ра ти­ши­не, кон­цен­тра­ци­је и уоп­ште „бе­стра­сног ми­ра“. Не­сум­њи­во, и ово је јед­но гле­да­ње на чин мо­ли­тве. Али сва­ка­ко је­дан утвр­ђен об­лик са ти­пич­но ди­ја­лек­тич­ким ка­рак­те­ром.

У под­ви­жнич­кој пак ствар­но­сти мо­ли­тва је за­и­ста „нож“³⁷. Ду­хов­на рад­ња не­пре­кид­не ак­тив­но­сти. Она се­че и „ки­да“. Осва­ја гла­ве „пр­во­ро­ђе­них Егип­ћа­на“, „од­но­сно лу­ка­ве по­ми­сли“ и ко­ље, без за­др­шке и ми­ло­сти сва­ка­кве кра­дљив­це ду­ше. Под­ви­жнич­ка мо­ли­тва је­сте ин­стру­мент уну­тра­шњег ди­ја­ло­га ко­ји раз­два­ја си­јам­ске бли­зан­це и ду­хов­ном бор­цу пру­жа мо­гућ­ност да ста­не пред са­мог се­бе. Пред ње­го­во пра­во и ствар­но Ја…!

Али онај ко мо­же да се при­хва­ти овог ди­на­мич­ког гле­да­ња на мо­ли­тву, та­ко­ђе мо­же да схва­ти рез „но­жа мо­ли­тве“. Јер сва­ка­ко овај рез од­ре­ђу­је сна­гу де­ло­ва­ња јед­ног „но­жа“.

Док чо­век сред кла­ни­це уну­тра­шњег ди­ја­ло­га пра­ти ка­ко па­да­ју гла­ве лу­ка­вих ми­сли, гре­шних се­ћа­ња и оста­лих кра­дљи­ва­ца ко­ји де­лу­ју „у окру­же­њу ду­ше“ за­ди­вљу­је га сјај оштри­це под­ви­жнич­ког „но­жа“. А тај сјај је: људ­ски ва­пај…!