Завршио је учитељску школу у Сомбору и био учитељ у српским школама на подручју данашње БиХ, послије чега је студирао права у Женеви и Паризу, гдје је дипломирао.
Од 1912. до 1941. био је дипломата краљевина Србије и Југославије и амбасадор у великим европским градовима. Заједно са писцима Алексом Шантићем и Светозаром Ћоровићем, у Мостару је покренуо књижевни лист „Зора“.
Већ првом песничком збирком „Песме“ 1901. представио се као надахнут лиричар обузет темама бола и усамљености, љубави и смрти.
У Другом светском рату је међу првима јавно указао на злочиначку природу усташке Независне Државе Хрватске и на геноцид над Србима.
Послератна званична књижевна критика проказала га је због тога као „четнички опредељеног“.
Пошто је Шпанија признала усташку Независну Државу Хрватску, прекинувши дипломатске односе са Југославијом, у јуну 1941. године Дучић се повукао у неутралну Португалију, у Лисабон, одакле је у августу исте године отишао у америчку савезну државу Индијану, у град Гери, код рођака Михајла.
Од тада до своје смрти водио је организацију у Илиноису, чији је оснивач Михајло Пупин 1914. године, а која представља српску дијаспору у Америци.
Осим песама, од којих су неке непролазне вредности, писао је прозу, путописе, есеје, студије.
Умро је 1943. у САД и његове кости су почивале у држави Индијана до 22. октобра 2000. године, када су пренесене у Требиње.
Срна
