Сутрадан опет стајаше Јован
и двојица од ученика његових.
И угледавши Исуса где иде, рече:
„Гле, Јагње Божије!”
И чуше га оба ученика кад говораше,
и отидоше за Исусом.
Јован 1:35-37
Јован Крститељ је гранична фигура између закона и пророка (Старог завета) који су до њега, и Еванђеља којим се од њега проповеда Царство Божије (Лк 16:16). Оваква позиција се одражава и његвом деловању. Несумњиво да је својом аскетском појавом подсећао на велике пророке древности и у том контексту је и представљен као Илија који долази пред Месијом (Мт 17:11-13), у складу са апокалиптичким очекивањима дела Јудејског народа са почетка хришћанске ере. Штавише,садржај његове проповеди одражава старозаветно-апокалиптичка схватања о Месији који долази стављајући секиру код корана дрвета: свако, дакле, дрво које не рађа добар род, сече се и у огањ баца (Мт 3:10; Лк 3:9).
Ово је доминантан приказ Јована и његове пророчке поруке, какатеристичан за синоптича еванђеља.
Јованово еванђеље, међутим, обликује донекле другачију слику Јована Крститеља. За разлику од синоптика који у Јовану препознају пре свега Кртитеља, онога који крштава Христа, четврти еванђелиста у њему препознаје пре свега сведока, и он се као такав представља још у самом прологу где читамо: би човек послан од Бога по имену Јован. Овај дође за сведочанство, да сведочи о светлости. Он не беше светлост, него да сведочи о светлости да сви верују кроз њега (Јн 1:6-8).
У овом кратком одељку Пролога јавља се више речи које су од изузетног значаја за Јованово еванђеље: светлост, вера, сведочење… Свака од њих се протеже од првих стихова пролога до последњих страница еванђеља које је, према речима аутора, написано: да верујете да Исус јесте Христос и да верујући имате живот…а ово је ученик који сведочи о овоме и написа ово и знамо да је истинито сведочанство његово (Јн 20:31; 21:24).
Не би се много погрешило када би се рекло да је Јованово еванђеље спис који сабира описе сведока (Писмо, Отац, ученици, знамења… ) који сведоче о Христу са циљем да пробуди развије веру у Христа као Сина Божијег.
Сваки од ових појамова је комплексан и захтева нарочито објашњење, али у овом тексту ћемо се посветити само једном од њих – појму сведока и садржају сведочанства.
У грчком изворнику израз сведок је martyr. У питању је вишезначан израз који начелно представља потврду истинитости неке стварности, без резерве и колебања, па чак и у ризику по сопствени живот. Није, стога, чудно што је та реч постала израз којим су се означавали ранохришћански мученици, они који су своје сведочанство потврдили и запечатили својом крвљу.
У том смислу Јован, који се поставља на сам почетак еванђеља, заиста и јесте идеални сведок, те стога његово сведочанство је и било учинковито. Управо о тој учинковитости говори еванђеоски текст који је основна тема овог размишљања. И чуше га оба ученика кад говораше, и отидоше за Исусом – бележи еванђелиста указујући на резултате Јованог сведочења.
У чему је била тајна учинковитости Јовановог сведочења?
У његовој личности свакако.
Али и у садржају његовог сведочења.
А ово је сведочанство Јованово су речи којима почиње шира целина којој припада и стих који смо навели (Јн 1:19).
И он признаде и не порече и признаде:
ја нисам Христос!
И питаше га:
Шта, дакле, јеси ли ти Илија?
И он рече:
Нисам.
Јеси ли ти пророк?
И одговори:
Не.
А они му рекоше:
Ко си?…Шта кажеш о самом себи?
Рече:
Ја сам глас вапијућег у пустињи: поравните пут Господњи …
Зашто, дакле, крштаваш кад ниси Христос, ни Илија, ни пророк. (Јн 1:20-24).
Занимљиво је да се према писању четвртог еванђелисте Јованово сведочанство састојало од три негације тј. одбијања да се идентифијује као Месија, као Илија и као (очекивани) пророк.
Другачије речено, садржај Јовановог сведочанства је био не ја, нисам ја битан. Ово се додатно нагшава у даљем дијалогу који бележи Јованове речи: Ја вас крштавам водом, а међу вама стоји кога ви не знате,… коме ја нисам достојан одрешити ремена на обући његовој (Јн 1:26-27).
Трострукој негацији, дакле, следи афирмација те би укупно Јованово сведочанство могло да се сажме у речима не ја, него он (Христос), да би потом рекао: гле јагње Божије које узима на себе грехе света, управо оно што је поновио покренувши своје ученике да крену са Христом (Јн 1:29.36).
Овај кратки исказ је набијен садржајем. Употребљена је снажна слика која асоцира на јеврејски култ унутар кога је јагње најчешћа жртвена животиња, специфично повезана са празником пасхе. Управо у односу на овај празник, у апокалиптичкој књижевности обликовано је схватање којим се концепт жртвеног јагњета допуњује концептом војујућег јагњета, јагњета које доноси слободу и победу.
Сажето, Јованкао сведок је био спреман да положи свој живот као потврду истинитости свог сведочанства чији је основни мотив не ја , него Христос.
Такво сведочанство се показало учинковитим.
А наше?
Да ли је проблем неунчиковитости сведонаства хришћана повеан са карактером сведока, или са садржајем њиховог сведочења?
Можда и није или-или.
Јован Благојевић
