Био је академик, омиљени професор, декан, истраживач и историчар архитектуре, пројектант, сликар, цртач, писац, хиландарац, пилот, један од 1300 каплара, логораш, био је шармантан, пристојан, радознао, волео је живот и тражио лепоту
Александра Дерока видела сам први пут на Архитектонском факултету средином седамдесетих година прошлог века. Био је већ у пензији, али је долазио на факултет. Мислим да је још предавао магистрантима и докторантима. Тек што сам се била уписала на београдски Архитектонски факултет. Све ми је било ново, монументално и не баш гостопримљиво. Александар Дероко седео је у једном од кабинета, врата су била отворена, неко нас је позвао и представио бруцоше. Био је љубазан, шармантан и приступачан. Ни мало страшан. Већ сам знала да је чувени професор народне и средњевековне архитектуре, да је одличан цртач – препознавала сам му цртеже, знала сам и за његове књиге о народном неимарству и средњовековним градовима. Била сам већ прочитала да „нису архитектура само Партенон и Аја Софија. Да и много примитивнији облици заслужују да се на њих обрати пажња и то не само са функционалне и конструктивне стране, већ и са естетске“. До нас су у, то време, његове књиге стизале прилично раскупусане и углавном са истргнутим најважнијим страницама. Како су тиражи били већ одавно распродати, могле су се наћи само у јавним библиотекама, а ни тамо их није било довољно за све.
Виђала сам га касније, повремено, из даљине, у ходницима факултета.
После сам сазнала да је са Богданом Несторовићем добио прву награду на конкурсу за Храм светог Саве, да су у конкуренцији били и добри модернистички пројекти који се нису свидели конзервативном жирију. Била је то 1926. година и нове генерације архитеката су модерни правац већ са одушевљењем почињале да практикују. Не и Александар Дероко. Те године је дипломирао. У дневном листу Време 12. фебруара 1926, објављена је вест о архитектонским испитима на Београдском универзитету. Писало је да су од десет кандидата испит положила четири, а међу њима је Александар Дероко, који је од 1000 могућих добио 966 поена, што је била највећа оцена на архитектури од после рата.
Припадао је генерацији која је ушла са огромним очекивањима и одушевљењем у двадесети век, а која је на својој кожи осетила све ужасе Првог, касније и Другог светског рата. Био је из добре породице, стекао је широко образовање, путовао је светом. Боравио је Паризу, као стипендиста француске владе, дружио се са прогресивним уметницима тог доба – Пикасом, Шумановићем, Ле Корбизијеом, Растком Петровићем… Био је космополита. И остао.
Фотографисање у стану
Имао је 17 година када је победио на такмичењу у препливавању реке Саве. Летење му је било, као и целој његовој генерацији страст и откривање једног новог света. Тако је и уписао Технички факултет. Не би ли постао конструктор авиона. Био је међу нашим првим војним пилотима. Студирао је технику у Риму, Прагу и Брну, али се у Београду ипак уписао на Архитектонски факултет: „Определио сам се некако за архитектуру јер ми је уметничка страна њена била привлачнија него рецимо право или медицина или шта друго за доцнији позив”.
Професор Брана Миленковић, иначе модерниста по опредељењу, о њему је писао да „није био ‘произвођач’ планова и кућа… али су неке његове грађевине заслужиле много боље место у описивањима архитектуре у Србији. Поједине спадају у успела предвиђања времена која ће тек наступити“.
Међу њима је интернат Богословског факултета у Београду (1938), цркве, посебно она у Сарајеву, надгробна обележја, виле и куће, а као врхунац његових градитељских вештина Миленковић спомиње кућу Дероковог оца на Дедињу која је била срушена јер „глуво доба за вредности, допушта да буде изгубљена заувек. Грађена 1936. са дословним поступцима народног мајстора (без виска) била је експеримент који далеко прелази сва наша искуства“.
Цео радни век провео је на Архитектонском факултету. У свим звањима. Предавао је занимљиво и пријемчиво, а то што је умео да црта доприносило је сочности и убедљивости његових исказа. У компликованом и сујетном свету архитектуре и уметности, оног прошлог и овог садашњег, он се кретао са изузетном лакоћом. Умео је са студентима и професорима. Волели су га и ценили и једни и други, различитих стилских и естетских опредељења.
И у високим годинама остао је у контакту са светом и променама које су се дешавале у архитектури. Импоновао је младим генерацијама.Тако је осамдесетих година прошлог века настала чувена фотографија на којој професори Александар Дероко и Богдан Богдановић седе за столом, а око њих стоје млади и перспективни чланови групе МЕЧ. Подсећа на оне снимане почетком двадесетог века у фотографским атељеима. Сви су помало уштогљени и свесни важности тренутка. Снимљена је за изложбу “Три генерације београдских градитеља (Однос према наслеђу)”, посвећену Александру Дероку. Одржана је 1984. у Изложбеном салону ЈНА у Загребу, па у Уметничкој галерији у Крушевцу, те у простору Синтум у београдској Карађорђевој улици. Снимила ју је историчарка уметности и тада фотографкиња у успону Горанка Матић: „Док сам студирала учила сам из Дерокових књига, а онда сам прочитала књигу Када је јероплан летео над Београдом и онда су ме момци из групе МЕЧ позвали да их фотографишем са Дероком и Богдановићем. Све се одиграло у стану госпође Иванке и Дерока. Стан су купили после Другог светског рата. Ништа нису променили, ни тапете ни штекере, само унели свој намештај и успомене“.
Са лакоћом је прескакао генерацијске баријере. У његовом стану окупљали су се људи разних професија и различитих годишта. Да разговарају. О свему, само не о политици.
Нераздвојно пријатељство
Борис Миљковић и Бранимир Димитријевић, 1987, режирали су свој, показаће се антологијски, телевизијски филм „Шумановић – комедија уметника“, по сценарију Бранка Вучићевића. Један од ликова је Растко Петровић, с којим је Дероко интензивно и блиско пријатељевао. Знајући то, Горанка Матић је предложила да се пројекција филма организује у Дероковом стану. Борис о томе пише у предговору за трећу књигу сабраних дела Бранка Вучићевића: “Он је био стар, чини ми се, преко деведесет година а веома је желео да види Растка Петровића, (којег је код нас играо Срђан Шапер), а којег је, Растка, Дероко добро познавао и дружио се са њим. Било је то, кажу, нераздвојно пријатељство Растка, Дерока и Иванке, Дерокове жене. Заједно су, у Паризу касних двадесетих, упознали и несретног Саву Шумановића, баш преко Растка и његових боемских кругова.
Врата нам је отворила Иванка… Људи су били дотерани, углавном мушкарци, и веома стари”.
После Шаперовог – Растковог монолога у јавној кући, окруженог гомилама голих женских тела, Иванка је рекла, Баш тако! Добро је рекао Растко… боже, како је давно било, а као да је сада…
Шапер лично, седео је поред ње. Са друге стране, Дероко.
Борис и Туцко имали су тада тридесетак година. Горанка је била нешто мало старија. Снимила је серију фотографија. И оне су постале антологијске. Александар Дероко умро је годину дана касније. 1988.
Био је академик, омиљени професор, декан, истраживач и историчар архитектуре, пројектант, сликар, цртач, писац, хиландарац, пилот, један од 1300 каплара, логораш, био је шармантан, пристојан, радознао, волео је живот и тражио лепоту. Најмање од свега био је архитекта градитељ. Рођен је пре сто тридесет година. Још има оних који га се сећају.
магазин политика
