Немамо стрпљења. Наша генерација нема стрпљења. Генерација наших родитеља није имала стрпљења. Од Адамовог пада до последњег човека на Земљи, сви правимо исту духовну грешку – не желимо да слушамо Бога и верујемо у свакојаке чудесне рецепте за спасење. Али нема брзог и лаког пута ка спасењу, нема инстант спасења, а последице нашег нестрпљења трају године или деценије да се излече.
Стрпљење је ваздух духовног живота – ништа од Царства не расте без њега. Адам је ово научио на тежи начин — посегнуо је да зграби своју пуну људскост пре него што је био спреман, веровао је у „тренутно чудо“ лукавства и изгубио је оно што би својевремено требало да буде његово.
Рад на стрпљењу заиста је исто што и рад на свим другим врлинама – свим стварима које заслужују и за које се вреди борити. У почетку се неко време осећамо добро јер нас задовољавају, чине да се осећамо као да радимо нешто добро за промену. У почетку је лако бити стрпљив, лако је опростити, волети. Али после неког времена стрпљење, и љубав, и праштање, и све што је добро; све за шта нас Христос учи да се држимо постаје неподношљиво тешко, ствари постају мрачне и тешке. Стрпљење је једини начин јер нас мења. Стрпљење покреће овај процес „трансформације“ изнова.
Само стрпљење је од суштинског значаја за било коју врсту раста или еволуције у духовном животу, јер у почетку заиста немамо никакве врлине, ништа стварно у себи. Можемо се претварати да волимо, можемо се претварати да смо стрпљиви, можемо се претварати да праштамо, али то нису праве животворне врлине. То су привидне, имагинарне врлине. Једина ствар коју имамо у овим раним годинама или раним деценијама нашег духовног живота је наша воља и способност, наш избор да користимо вољу да испољимо стрпљење у пракси свих других врлина, чак и када нам се чине мртве, чак и када ми осећамо их лажним или мислимо да њихов извор не постоји у нама.
Постоји директна веза између нашег стрпљења и нашег почетка (нашег порекла) – за оба лична почетка – за сваког од нас, за мене и за вас. О нашим почецима као људских бића створених по лику Христове Личности. Постоји и веза између стрпљења и наше еволуције, преобликовања наше праве природе као човечанства, створене по лику Божијем у Светој Тројици.
Запамтите да је стрпљење повезано са потчињавањем (послушношћу) на исти начин као што је нестрпљење повезано са непослушношћу. Адамово нестрпљење, Адамова непослушност довели су нас тамо где смо данас. А да бисмо исправили и излечили све погубне последице овог пада, морамо користити управо „супротну“ врлину. Морамо имати стрпљења да излечимо Адамово нестрпљење.
Тешко је бити стрпљив и ја то разумем. Јако ми је тешко, све ми је тешко. Немојте ме погрешно схватити, апсолутно ми је све тешко, али свестан сам да нема другог пута напред, нема другог пута у Царство, осим кроз крст. Стрпљење је тешко, али оно нас штити у процесу нашег преображаја, штити нас у овом процесу напуштања старог ја и прихватања нашег новог, истинског ја које је Христово. Не можемо разликовати глас лукавих од гласа сопствене савести, од гласа наше праве природе. Тако често бркамо глас лукавих са својим правим унутрашњим гласом, гласом наших срца.
И, опет, ово је стара вест, ништа ново за човечанство. Сетите се још једном почетка – како је Адам добио савет (глас лукавог) за савет (глас) од свог Творца. Како не би разликовао ово семе зла које је у њега посађено и оно што је у том тренутку требало да сматра добром спасоносном мишљу. Размислите какав би био Адамов живот и какав би био живот у свету човечанства да је Адам имао стрпљења да једноставно чека Христа, Бога да га води кроз његов процес трансформације. Због нетрпељивости, због непослушности, прерано се као дете родио на свет, уместо Христоликог човека да га је Бог замислио.
И нама се дешава исто што се њему десило. Чујемо толико гласова, толико оваплоћења злога, да не можемо разликовати његов глас од гласа Христовог који говори у нашим срцима. Стрпљење ће нас провести кроз овај процес. Стрпљење ће нас сачувати док не научимо да распознајемо, или, још боље, док нам Христос не да благодат да распознајемо.
Стрпљење нас топи – као сваки прелеп драгуљ, морамо бити растопљени да бисмо се ослободили старог себе и тада Христос може поново, због наше слободне воље и нашег учешћа, да нас преобрази, почне да нас поново ствара да бисмо могли да завршимо процес коју је Адам на брзину прекинуо својом непослушношћу и нестрпљењем, што га је просто бацило у свет као одојчета него као човека.
Извор: Блог Муллмонастери / христианство.бг
