Али шта ако вам неко други упути примедбу? Проблем је управо у овоме. Поставши парохијанин храма (манастира) и сазнавајући о општим стварима које као парохијанин може да зна, човек почиње да се сматра не само способним, већ и обавезним да друге поучава. Шта да урадите када се сретнете са таквим „учитељима“? За пример можемо да узмемо понашање Спаситеља, Који је говорио када су хтели да Га слушају (уп. Мт. 5-7), али је одлазио ћутећи када су га замолили да оде од њих (уп. Мт. 8, 34). Понекад је одговорио директно (уп. Мат. 26:63–64), али је могао одговорит и у алегорији (уп. Лука 7:40–43) или питањем на питање (уп. Мат. 21:24). Такође Га видимо како подржава локална правила и законе (уп. Мат. 17,24-27), али је у исто време био у стању да заустави незакоње у храму (уп. Јован 2,15) и позове на одговорност за неоправдане оптужбе (уп. Јован 18, 23).
Можемо и ми да чинимо исто тако. Наједноставније решење је да прећутно урадите оно што се од вас тражи. Ако вам је у неком храму (обично манастиру), на пример, речено да је ово мушка половина храма, онда би у већини случајева најбоље решење било да прећутно пређете на другу страну. Ако сте расположени, ако вам је у души милина, или сте просто по карактеру неконфликтни, онда је ова опција за вас најбоља. Шта више, сви знају да у сваком манастиру постоје правила која нису наша, и наметање својих је нешто лоше само по себи. Нисмо против поштовања локалних обичаја и правила ако нам се на њих тактично укаже.
Али постоје и друге ситуације када вас странац, на пример, не пушта ка икони или моштима. Овде, у принципу, можете исто да ћутке урадите како вам је речено. Међутим, можете исто тако да питате, да ли та особа има овлашћење да вам забрањује, а још више да вас повуче за руку. Слобода кретања је једно од законских права грађана. Ограничавање кретања могуће је само на законским основама. Стога би контрапитање у овој ситуацији било сасвим нормално: „Имате ли благослов да ме не пустите?“, или: „Ко вам је дао благослов да ми забраните да се поклоним моштима?“, или: „Да ли зна игуман шта ви радите?“ Ако је та особа реална и једноставно се мало заборавила и занела, онда је мало вероватно да ће вам поново сметати након овог питања. Али има и веома тешких случајева када „ревнитељи“ ни не обраћају пажњу на игуманове поуке. Ако наиђете на баш тако дрског „учитеља“, он ће највероватније игнорисати ваше питање и инсистирати на вашој послушности, на основу локалних обичаја и традиције.
Традиција је нарвно добра, али бих питао: да ли знате како да указујете на њу? Да ли сте добили дозволу да одвлачите људе од икона? Овим људима се ваше кршење традиције чини толико опасним, да ако прођете, на пример, иза аналоја (сточића са празничном иконом), онда ће се или купола храма одмах срушити, или ће почети нуклеарни рат. Претеривање у споредном и изостављање главног (љубав и пажња према ближњем) главна је одлика оваквих „ревнитеља“. Господ то назива „цеђењем комарца и гутањем камиле“ (Матеј 23:24). У овом случају, мирно поновите своје питање и сачекајте одговор. Највероватније неће бити одговора. Након овога, можете се вратити својој активности у којој су вас омели.
Нажалост, након оваквих ексцеса, многима је непријатно у души, јер се такве примедбе најчешће изнесу грубо и без поштовања. Овде само треба да останемо хладни и да имамо на уму да ће нас непријатељ напасти чак и у храму, чак и при причешћивању. Нажалост, он има арсенал оружја међу хришћанима који не знају шта раде. Чак и ако вас „ревнитељи“ мирним гласом укоре, они и даље остају болесне слуге своје страсти. То се лако открије када их одбијете, почну да се љуте и вређају вас. Искуством (нарочито искуством унутрашње молитве) човек стиче унутрашњи мир, а стресне ситуације се више не доживљавају тако оштро. Али за неофита, за човека који још није сазрео, који није скинуо ружичасте наочаре које гледају све лепо, свака нетактичност у храму, као што је горе већ речено, може постати разочарење за цео живот.
Објективности ради, треба рећи да смо за појаву оваквих „ревнитеља” често сами криви. Постављајући наше питање било коме, ми сами стварамо ове «стручњаке и саветнике». На пример, ако желите да целујете мошти и питате било кога ко стоји поред вас да ли можете то да урадите, тиме га изазивате да одговори, дајете му неку врсту благослова. Други пут, овакав човек више неће да сачека питање, већ ће почети да даје своје савете, који ће се временом претворити у препоруке, а потом и у захтеве. Дакле, ако желите да сазнате нешто у цркви, морате увек да узимате у обзир људско частољубље, које никоме од нас није страно, и питајте не само компетентне, већ специјално овлашћене људе. Најбоље је питати свештеника, ђакона или било ког клирика храма (олтарнике, појце, чтеце итд.), или представника већ поменуте парохијске службе. Коначно, можете питати и људе при цркви (рецимо особа која прима папире са именима живих и умрлих). После овога, ако вам неко нешто приговори, можете мирно да кажете како имате благослов да се поклоните икони или моштима.
Црква је живи организам. Састоји се не само и не толико од светих људи, колико од грешника, који се кају тј. људи који и даље теже светости. На овом путу има довољно тешкоћа, па стога нико не може ходати њиме без спотицања. Ово се мора узети у обзир када се суочите са таквим искушењима. У каквој год ситуацији да се нађемо, свему ћемо приступити са смиреноумљем. Истовремено, унутрашња молитва и ћутање уста биће једно од најбољих решења у сваком искушењу. Временом ћемо стећи искуство које ће нас, уз Божију помоћ, учинити неосвојивим за било какве таласе у овом олујном мору и научити нас да одвојимо грех од човека. Само одвајањем греха од самог човека научићемо да носимо бреме ближњег и моћи ћемо не само да прихватимо човека онаквог какав јесте, већ и да помогнемо да се исправи неко ко је привремено упао у ђавоље замке.
Са руског превела редакција Чудо
pravoslavie.ru
