Многи људи живе безбрижним животом, губећи везу са садашњошћу и заборављајући смисао живота и реалну човекову мисију у овом свету. Човек може викати да је он православни хришћанин, колико год жели, и споља испуњавати све заповести, али, ако он нема развијен однос љубави, милосрђе и самопожртвовање према своме ближњем, онда ће све његове речи бити само звук, који је проткан обманом и, у првом реду, самообманом. О томе пише апостол Павле: „И ако говорим језицима човечијим и анђеоским, а љубави немам, онда сам као звоно које звони и поклопац који звечи“ (1 Кор. 13, 1).
У нашем животу се тако догађа, да човек манипулишући својом свешћу, почиње да дели људе на десне и леве, на „своје“ и „туђе“, на црне или бијеле…
Обратио бих пажњу на речи апостола Павла: „А сад одбаците и ви то све: гнев, љутину, пакост, хуљење, срамотне речи из уста својих. Не лажите један на другог; свуците старог човека с делима његовим. И обуците новог, које се обнавља за познање по обличју Оног који га је саздао.“ (Кол. 3, 8-11). У тим речима видимо дубину и идеал, ка којем би требало да стремимо. Господ никада није носио разједињење, него је стремио да око себе сабере народ.
Ако се човек назива хришћанином, онда би он морао да се стара првенствено да створи мир у својој души, у својој породици. Управо је породица та ограда, у којој би требала о се развија и да се дарује љубав.
„Брини се не да на земљи оставиш децу, него да их узведеш на небо, не прилепљуј се ка супружанству телесном, већ стреми ка духовном, рађај душе и васпитавај децу духовно“ – говори свети Василије Велики.
На жалост, многи родитељи не дају значаја васпитању своје деце, уверавајући себе у то да је то посао педагога, учитеља, наставника и професора. Желим истаћи да као што позориште почиње од гардеробе, тако и васпитање креће из родитељског дома, зато и треба улагати максималан напор ради васпитавања сопствене деце, и прије свега тога, показивати пример сопственим животом.
Људска природа је загађена грехом и у њој происходи велика количина противречности што доказује да се човек непрестано бори са самим собом. „Овде се Бог са ђаволом бори, а поље битке су људска срца“- пише Ф. М. Достојевски.
Враћајући се ка животном избору, увек би требали себи поставити питање, колико је правилан овај или онај поступак који чинимо, и чему ће нас тај поступак даље одвести. Ако је наш поступак испуњен добрим намерама, онда нећемо имати никакве трзаје савести. Ако не губимо осећање љубави ка ближњима то значи да стојимо на правом путу који јесте неразрушив.
Ако се будемо старали да развијамо љубав, онда ћемо се и сједињавати у Христу и заједно са апостолом Павлом моћи ћемо говорити: „Јер знам поуздано да ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашње, ни будуће, Ни висина, ни дубина, ни друга каква твар не може нас раставити од љубави Божије, која је у Христу Исусу, Господу нашем“ (Рим. 8, 38-39).
Јеромонах Никита (Вулић)
