Дубоко у људској души усађена је тежња за вечним или бесмртним животом. Ту тежњу сам Бог ставио је у људско срце. Проповедник каже да је Бог ставио у нас „мисао о вечности“ (Проповедник 3,11 ).
Тежити за бесмртношћу и поседовати већ сад бесмртност није исто. Неки ипак тврде, вероватно из жеље за вечношћу, да већ поседују у себи један бесмртни елемент – бесмртну душу. У Светом писму нигде се не спомиње израз „бесмртна душа“, али се изричито спомиње да је једино Бог бесмртан. Као потврду овоме наводим речи апостола Павла. Он назива Бога ,“Цар над царевима и господар над господарима, који сам има бесмртност и живи у светлости којој се не може приступити“ (1. Тимотију 6,15.16). Први човек био је створен с могућношћу да постане бесмртан под условом да остане послушан Богу и испуни послушање које му је Бог био дао. По светим оцима, послушање је билу у посту и уздржању. Адаму је било речено да не једе са дрвета с познања добра и зла. Али пошто је преступио Божју изричиту заповест, изгубио је предност да једе род с ,,дрвета живота“ и удаљен је био из едемског врта (1. Мојсијева 3,22-24). Прекинувши неповерењем и непослушношћу везу са Богом, Извором живота, човек је постао смртан. ,,Зато као што кроз једнога човека дође на свет грех, и кроз грех смрт, и тако смрт уђе у све људе, јер сви сагрешише.“ (Римљанима 5,12)
У својој неизмерној љубави према човеку Бог је од вечних времена начинио план за спасење човека и поновно враћање свих предности човеку које је грехом изгубио.
Реализатор тог плана драговољно је постао Христос, Божји Син, који је узео на себе људску природу, постао наша Замјена, узео на себе наше грехе, да би сви који Га вером прихвате као свога Спаситеља имали у Њему опроштење греха, духовно обновљење и дар вечног живота. Дао нам је највећи и најдрагоценији залог, своје тијело и своју крв, јер кроз свету Евхаристију, хлеб и вино постају, реално тијело и крв Христова, сад је Христос дрво живота са којим се вјерујући сједињуји, а по речима самога Христа, Он је хлеб живота који је сишао са неба. Према извештају Божје речи, сврха Христовог доласка на овај свет била је многострука;
Да свету открије Бога (Јован 1,14.18; 17,6.26; 1. ТимотијуЗ.16).
Да откупи човека, узимајући на себе његове грехе (Јован 1,29; Јеврејима 9,28; 1. Петрова 2,24).
Да сједини Бога и човека (Матеј 1,23; Јован 1,51; 1. Петрова 3,18).
Да опет врати вечни живот смртном човеку (Јован 3,15.16; 4,14; 5,24; 10,28; 11,25.26; 14,19; 17,3).
Да уништи ђавола и разори његова дела (Јован 12,31; 16,33; Јеврејима 2,14; 1. Јованова 3,8; Римљанима 8,1-3)
Овде ћу се нарочито задржати на четвртој сврси Христовог доласка на овај свет: Он је дошао да опет врати вечни живот смртном човеку. Сам Исус сведочи о себи као Дародавцу вечног живота. За нас је врло важно да чујемо шта сам Христос као Богочовек сведочи о себи. Он је врховни ауторитет и Његово је сведочанство непогрешиво.
Љубљени Исусов ученик Јован нам је у свом Јеванђељу верно сачувао Христова сведочанства о самоме себи. Занимљиво је да апостол Јован у свом Јеванћељу често употребљава у вези с Исусом три кључне речи: живот, љубав и светлост. Реч »живот« (зое) појављује се у Јовановим списима 36 пута; глагол »љубити« (агапао) 37 пута, а именица »светлост« (пхос) 23 пута. Значи, Христос је као вечни хлеб, вечни живот и светлост, дошо да нас уздигне и врати у првобитну љепоту и достојанство које је човек имао пре пада. Зато само, кроз Христа и у Христу човек може бити вечан, бесмртан и непролазан. А то нам сведоче многи светитељи Православне Цркве, које је Бог прославио и пројавио, најљепши и најдивнији сведоци вечности и миомир Духа Светога.
