У приказу догађаја у прва три дана Страсне седмице црквене службе се заснивају на Матејевом Јеванђељу, по коме је Господ Исус Христос, ушавши у Јерусалим, отишао директно у Храм и одатле истјерао све продавце који су у храму продавали. Потом се вратио у Витанију, град у коме ће преноћити три ноћи, све до хапшења. Сјутрадан, у понедељак ујутру, на путу за Јерусалим, Господ је учинио чудо са смоквом (Мт 21, 18-22), након чега је отишао у Храм и поучавао народ. (Мт 21, 23). И у понедељак ће му прићи садукеји и старешине народа, постављајући му провокативна и изазовна питања у вези са његовом влашћу (Мт 21, 23-27). Као одговор, Господ их је изобличио са три приче, параболама о два сина, о винограду и свадби (Мт 21,28 – 22,14). Следећи на списку кушача, који су се нашли су фарисеји који су решили да му „верују на ријеч“ (Мт 22,15) и послали су му неке од својих ученика, заједно са Иродовцима, који су (под маском искрених заинтересованих) поставили Господу замку питањем о данаку ћесару. Такође у понедељак, Садукеји су „они који говоре да нема васкрсења“ приступили Исусу (Мт. 22:23). Они су Га искушавали питањем о васкрсењу мртвих по закону левита. Даље, Матеј каже да су фарисеји, „чувши да је Исус затворио уста садукејима“ поново дошли к Њему и поставили Му још једно изазовно питање о највећој заповијести (Мт. 22. 15-40). На крају, Исус их пита шта мисле о Месији, „чији је он Син?“ (Мт. 22,42) Смутивши се у свом одговору, непријатељи Исусови се од тога дана нису усуђивали да Га питају ништа (Мт. 22,46). Дугачка опомена упућена фарисејима и књижевницима слиједи након што се Исус, заједно са својим ученицима, повлачи на Маслинску гору. Одатле се отвара најљепши поглед на Јерусалим. Гледајући са болом, Господ ће говорити ученицима о рушењу Храма и светог града. Извештај у 24. поглављу Матеја назива се „мала апокалипса“. Она је сажета у две параболе: Парабола о десет Дјевица и Парабола о пет талената. Затим Исус наставља са описом Последњег суда (Мт 25, 31-46). Ове ријечи су вјероватно изговорене у уторак, јер се следећа прича о Христовом помазању драгоцјеним миром, у Витанији, у кући Симона губавог, догодила већ у сриједу увече, када је Јуда одлучио да изда Христа (Мт 26,3- 16).
Друга пјесма специфична за прва три дана Страсне недеље је Луминанда на крају Јутрења: -„Твоју одају, Спаситељу, видим украшену, и немам одеће да уђем у њу. Обасјај хаљину душе моје, даваоче светлости, и спаси ме“-. Ова посебна пјесма открива прелијепу литургијску слику дубоког односа између Спаситеља Христа и душе човјекове, као односа Женика и невјесте. Духовни брак људске душе са Христом остварује се кроз тајанствено сједињење Бога и човјека у вјечности, у Царству Небеском, али које почиње још у овом животу. Православни хришћанин очима душе види ону небеску „свадбену собу“, коју је Исус припремио за оне који верују у Њега, али свјестан сопствене недостојности, плаче да нема „свадбену одежду“, тј. , недостају му плодови Духа: љубав, радост, мир, дуготрпљење, доброта, чињење добра, вјера, благост, самосавладавање, чистота (Гал. 5, 22-23). Душа се моли да се очисти од нечистоте и обуче у свјетлост која је силно излила из светлоносног Гроба Васкрслог Христа.
