Кад би ме неко питао, шта је то добро, ја би највјероватније одговорио, да је добро, кад учиниш некоме нешто корисно а за то не очекујеш ништа за узврат. Али добро је много више од тога. А сада ћу подијелити вечерашњи догађај који је мене дирнуо дубоко у срце и натјерао ме да размишљам суштински о томе шта је то добро.
Вечерас, у пред вечерњим сатима, прије но што се ноћ спустила, и покрила својом тмином, Аргентинско село Маћагај, седећи у својој соби, нешто ме вукло да пођем до продавнице да купим нешто, али ни сам нисам знао шта, пошто све имам. Иначе, продавница ми је на ћошку цркве, па ми није потребно ни три минута да стигнем до ње. Оклевајући, размишљајући, шта ме спопало да идем у продавницу, а да конкретно не знам зашто идем, на крају сам преломио, поћи ћу, купићу барем једно енергетско пиће, ако не ништа друго. Устао сам, навукао на ноге кућне папуче, и упутио се у продавницу. Ушао сам унутра, узе малу флашицу ред була, упутио се према каси да платим и да се вратим у своју собу. Чекајући тако у реду, полако сам се приближавао каси, да платим и да се што прије изгубим из гужве која је била прилично велика унутар продавнице. Мало по мало, ред се смањивао, и тако сам ја стао други по реду до касе. Испред мене је била једна госпођа старија, са двоје дјеце, једно дете можда 15 година има, а друго врло мало по мојој процјени ни три године није имало.
Док сам чекао иза њих, дјевојчица је плакала и хтјела да јој купе чоколадицу која је стојала у излог касе, док су јој мајка и сестра браниле, почео сам да их осуђујем у својим мислима, како им није жао, како могу да не купе дјетету ту једну чеколадицу, ко да је то Бог зна шта. Али кад су требале да плате, оно што су купиле нису имале, довољно новца да покрију трошак узетих намирница. Жена је почела да одваја намирнице које не може да плати, и да их враћа, узвикнуо сам, дај те јој све, ја ћу ту разлику да платим. Молим вас, реко сам продавачици, откуцајте на мој рачун и дајте госпођи.
Госпођа се захвалила док сам јој видео сузе у очима. Ја сам платио свој ред-бул и оно што госпођа није могла да плати, а затим сам дограбио чоколадицу са пулта и реко молим вас наплатите ово брзо да ми не оде она жена и дјеца. Кад сам изашо, да сам дјевојчици чеколадицу, која је плакала у сестрином наручју, чим је добила своју чоколадицу плач је одмах престао, а мајка ми се још једном топло захвалила, и благосиљала, Бог нек ти да добро и нек те увек благослови. Враћајући се пут своје собе, размишљао сам, Бог ме послао тамо са разлогом, то није било случајно, требао сам све да платим јер сам имао новца, али ја сам само половину онога што је Бог од мене очекивао урадио.
