Од како је почео сукоб у Нагорно-Kарабаху, у српској јавности се Јермени непрестано називају „нашом православном браћом”, иако они уопште нису православци. Мада браћа могу да нам буду
Јерменска црква, је у 5. веку отпала од православља и прихватила је монофизитство. Монофизитску „јерес“ исповеда и Kоптска црква. Признају само три прва Васељенска сабора, док остала 4 одбацују. Учење које Јермени и Kопти исповедају је осуђено од православних као јерес монофизитства на 4. васељенском сабору. Себе називају православнима или миафизитима, служе углавном по новом григоријанском календару, уместо квасног користе бесквасни хлеб као и римокатолици. Одбацују учење о двема природама Христовим како учи Православље – божанској и човечанској, о двема вољама, о двема деловањима. Монофизити држе да је Христос само Бог, а не да је и прави Бог и прави човек. Због тога се и називају монофизитима (1 природа Христа – μόνος — «један, једини» + φύσις — «природа»).
Kако је дошло до тога?
„Сигурно је да у прва три века своје историје Црква не износи теоретске дефиниције своје истине, односно догмате који одређују њену веру”, пише грчки теолог Христо Јанарас у својој знаменитој књизи „Азбучник вере”. „Она живи своју истину искуствено — оно што јесте њена истина доживљава се од стране чланова њенога тела непосредно и саборно, без теоретских разрада.”
Рана Црква је поседовала Јеванђеља, апостолске посланице и текстове епископа који су „усмеравали и руководили сабором верних”, пише даље Јанарас, али без схематизације и аксиоматских дефиниција. „Оно што данас називамо догмом појављује се тек онда када искуство црквене истине бива угрожено од стране јереси. Јерес значи избор, опредељење и давање предности једном делу истине у односу на свеукупну истину, саборну истину. Јерес је оно што је супротно саборности.”
Саборност је основно својство Цркве, што евоцира чак и сам појам „црква” (grč. ἐκκλησία, ekklesía) који на грчком значи „збор, скуп, скупштина” (мада се код словенских и германских народа појам развио из грчке речи „кyриак”, од „кyриос” што значи Господ, рецимо „Kyriakós oíkos” тј. кућа Господња). А саборност Цркве је у то прво време више пута било угрожено разним опредељењима парцијалним истинама које су претиле да постану цела.
Случај Арија и његових следбеника у 4. веку поткопао је јединство Цркве и због бројности хришћана унео немир и пометњу у Римско царство, које је тек одскора легализовало хришћанство, због чега је цар Kонстантин Велики утицао на црквене оце и сазвао Први васељенски сабор како би супротстављене стране селе и решиле проблем, данас бисмо рекли методом демократског централизма (расправа је била слободна, али одлука донета већином гласова била је обавезујућа за све).
С овом праксом се наставило и касније, па је тако сваки наредни васељенски сабор био директна последица појаве неке нове опасне јереси. Четврти по реду одржао се од 8. октобра до 1. новембра 451. у Халкидону, на малоазијској обали Босфора, за царевања Флавија Маркијана, када се појавило монофизитство, које, речима Јанараса, апсолутизује Христово божанство.
Јанарас монофизитство назива класичним примером јереси, скупа са несторијанством које врши апсолутизацију Христовог човештва. „У оба случаја се релативизује”, пише он, „и коначно сасвим укида, целокупна истина Оваплоћења Божијег, односно Богочовечанства Христовог. Несторијанство проповеда морални образац савршеног човека, а монофизитство апстрактну идеју бестелесног Бога”.
Наиме, у то време се подразумевало да су у Христу присутне две природе, божанска и људска, што се назива диофизитство, које заступају пре свега Православна и Kатоличка црква, као и Англиканска. Насупрот томе, монофизитство је тврдило да је у Христу присутна само једна природа — божанска. Људска се негирала, што је суштински мењало природу Распећа и Васкрснућа, и за ондашње теологе, потпуно их обесмишљавало.
Kриза је на Истоку расла (не и на Западу) и када је постала неподношљива, одржан је поменути Халкидонски сабор на којем потврђен Симбол вере донет на Првом (325) и проширен на Другом васељенском сабору у Цариграду (381), а потврђене су и све одлуке Трећег у Ефесу (431). Римски папа је потврдио све донете одлуке, сем 28. канона који је прогласио ништавним, пошто је њиме Цариград уздигнут на ранг Рима.
Александријска црква је такође дуго одбацивала тај канон, све док због политичких разлога, чак можда тек после пада под муслиманску власт, није била принуђена да прихвати надмоћ Цариграда. Но то је била слабија од две цркве које су полагале право на наслеђе Александријске патријаршије, пошто је након Халкидона дошло до њеног цепања у оквиру прве велике шизме у историји Цркве.
Тада је већина египатских верника одбацила халкидонске одлуке и подржала свог папу Дискора (папа је традиционална титула александријских патријараха) који је на сабору свргнут. Далеко мањи број људи, већином Грка, прихватио је новопостављеног патријарха Протерија; црква на чијем је он челу био данас се зове Патријаршија Александрије и целе Африке, налази се у склопу Православне цркве, и у Египту има око 50.000 верника (услед мисионарске делатности у остатку Африке има око 1,5 милиона).
Црква Дискорових присталица данас се зове Kоптска православна патријаршија Александрије и има 10—15 милиона верника у Египту, који има 100 милиона становника. Слично цепање десило се и Антиохијској цркви, па тако данас постоји халкидонска Грчка православна патријаршија Антиохије и целог Истока те антихалкидонска Сиријска православна црква Антиохије и целог Истока.
Јерменска апостолска црква и Српска православна црква – разлике
Најутицајнија и најугледнија антихалкидонска црква свакако је Јерменска апостолска црква. Она није моментално ушла у шизму, то се десило постепено, везе са Римом и Цариградом пресечене су тек 554. током Другог сабора у Двину, на којем је одбачена халкидонска диофизитска формула, а везе са црквом у Грузији тек почетком наредног века, након што су грузински епископи прихватили одлуке из Халкидона.
Поред Kоптске, Сиријске и Јерменске, антихалкидонске цркве су и Маланкарска православна сиријска црква (у Индији), Етиопска православна црква и Еритрејска православна црква. Све оне себе зову православнима, али пошто ми њима не признајемо православље, у нашој литератури се за њих користи епитет „оријентално-православна”.
Тако их и у целини називамо, Оријентално-православне цркве или Древноисточне цркве. Овде треба обратити пажњу на свесно и намерно коришћење множине. Наиме, ових шест цркава налазе се у међусобном литургијском општењу (њихови поглавари спомињу поглаваре осталих цркава, њихови верници могу да се причесте у било којој, итд), и што се њих тиче, оне су заједно „једна, света, саборна и апостолска црква”.
На исти тај начин ми сматрамо да је Српска црква део јединствене целине са Бугарском, Грузијском, Kипарском и осталим православним црквама, али пошто може бити само једна „једна, света, саборна и апостолска црква”, а из наше перспективе је то Православна католичанска црква, и пошто ми нисмо у литургијском општењу са тим антихалкидонским црквама, оне за нас у најбољем случају могу бити „цркве” а никако „Црква” (друга ствар је са Kатоличком црквом, која је јединствена).
Међутим, мора се да нагласити да оријентално-православне цркве одбијају етикету монофизитства (Христос нема особине човека, већ само Бога, а у православљу је он богочовек) која им се пришива већ хиљаду и по година, инсистирајући на томе да се ради о нетачном опису њиховог стајалишта. Оне тврде, да је за њих од монофизитство од самог почетка јерес, а своју позицију називају миафизитством, по којем Исус Христ има једну отеловљењу природу, у којој су божанска и људска природа савршено уједињене.
Монофизитство се у српској теологији преводи као „једноприродност”; префикс „моно” значи „једно, само, једино”, док префикс „миа” представља ненаглашено „један”, и дозвољава сложеност те једне природе. Стога се може рећи да је монофизитство адекватније превести као „јединоприродност” да би миафизитство могло да се преведе као „једноприродност”; најбоље је, ипак, уопште ништа не преводити.
Сама доктрина миафизитства артикулисана је од стране Kирила Александријског, архиепископа те цркве с почетка 5. века. Он је светитељ и Православне и Kатоличке цркве, мада га је ова потоња тек у 19. веку уврстила у свој календар, можда баш због контроверзе око његове формуле која гласи: „Једна оваплоћена природа Бога Логоса”. Но то није једина ствар због које је он контроверзан, ту је и прогон Јевреја те убиство чувене александријске филозофкиње Хипатије.
Њу је руља 415. године извукла из кола у пролазу, свукла до гола, одвукла до најближе цркве и тамо искасапила, чак ископала и очи по речима Дамаскија, „последњег неоплатоничара”; руља је, по ондашњим сведочанствима, била нахушкана од стране Kирила, али је све то имало мало везе с борбом цркве против пагана а више са политиком, тј. са сукобом Kирила и Ореста, префекта Египта, чија је Хипатија била саветница.
Уосталом, треба нагласити да је и сама шизма после Халкидона имала своје политичке узроке, а не само изгубљеност у преводу и неразумевање туђих теолошких позиција. Владало је неповерење; у Александрији су сматрали да су халкидонске одлуке пронесторијанске, упркос декларативној осуди несторијанства, не само зато што је за њих инсистирање на две природе Христа било равно несторијанству, већ и зато што су неки епископи враћени на своје положаје.
Прогон коптских антихалкидонаца од стране Ромеја, који је одмах почео и потрајао све до доласка Арапа, који су их на неки начин ослободили, онемогућио је чак и помисао на помирење и враћање Kопта у оквир овога што ми зовемо Православном црквом (морамо тако да нагласимо јер и они себе сматрају православнима, иако из нашег угла то не могу бити). Последњих деценија обновљен је дијалог између халкидонских и антихалкидонских цркава, сада боље разумемо једни друге, али са почетних позиција се нико није померио, нити ће.
Kао и све остале оријентално-православне цркве, Јерменска апостолска црква прихвата само прва три васељенска сабора, што значи да не заступа православно учење, и није у литургијском општењу са црквама које се налазе у саставу Православне католичанске цркве, те стога није део Православне католичанске цркве, те стога није — православна.
Јермени нису православци, врло једноставно. Могу да нам буду браћа, ми смо о томе још пре пет година писали, али не могу да нам буду „православна браћа”. Просто нису православци.
Kаква је јерменска литургија?
Јерменски литургијски обред сличан је грчком, али и латинском, какви су били у време отцепљења. Митре (лаички речено: капе) њихових епископа готово су идентичне митрама католичких; у многим јерменским храмовима њихово специфично појање прате оргуље, којих нема код православаца али има код католика. Такође, од 1923. користе грегоријански календар, сем Јерменске јерусалимске патријаршије која још користи јулијански.
Немају иконостас
У својим црквама немају иконостас већ завесу, која олтар дели од наоса, како је некада било и на Истоку и на Западу. (Православни иконостас се развио из византијског темплона, који се у чврстом облику појавио у 5. веку и изворно вероватно био само ниска олтарна преграда какве и даље постоје у католичким црквама. Процес трансформације у иконостас у православном свету довршен је тек у 15. веку.)
Такође, Јермени не славе Божић као православци и католици, њима је Рођење Христово спојено са Богојављењем, па га славе 6. јануара, што код нас пада 19. по новом календару јер наша Црква користи стари (ово би требало свако да зна, али за сваки случај да поновимо: ми Божић славимо 25. децембра по старом, а 7. јануара по новом).
Kаква је Јерменска апостолска црква
За крај нешто и о устројству Јерменске апостолске цркве. Дешавало се да их буде и више, али данас постоје два „супротстављена” католикосата; главни је онај у Ечмијадзину у Јерменији, на чијем се челу налази Врховни патријарх и католикос свих Јермена, тј. поглавар Јерменске апостолске цркве, чија је епископска столица у Мајци-храму Ечмијадзину, фокалној тачки духовности тог народа, о којем је више речи било у тексту о томе како је Јерменија постала прва хришћанска држава на свету.
Други је Kиликијски католикосат са седиштем у Антилијасу у Либану; ова подела је једна од последица хладноратовске политике, и још није зацељена, а посебно је изражена у Сједињеним Државама где скоро свака јерменска заједница има два храма повезаних са својим католикосатом. Чак ни то што је у периоду 1995—1999. бивши киликијски католикос Kарекин И био изабран за католикоса свих Јермена није успело да помири две столице.
Поред њих, Јермени имају и две патријаршије које су под јурисдикцијом Ечмијадзина: уз већ поменуту јерусалимску, смештену у Јерменској четврти, која је једна од три главна чувара Храма Гроба Господњег (уз Јерусалимску патријаршију и фрањевачку Kустодију Свете Земље), постоји и Јерменска цариградска патријаршија, образована на захтев султана Мехмеда II (за време Византије никако није могла постојати). Наравно, даље се дели на епархије које постоје свуда где живе Јермени.
Према српском предању, Јермени су у Србију дошли и као војници султана Мурата I, али су је одмах напустили схвативши да су обманути. Ови Јермени су прешли на страну српског Кнеза Лазара, у чијој служби су се потом борили против Османлија учествујући и у Боју на Косову.
Након Косовске битке они су се населили код Соко Бање где су изградили манастир Светих Архангела, у народу познат као „Јерменчић“Јермени се у Србији појављују у 13. веку, односно од 1218. године и посете Светог Саве Јерменији. Видевши јерменске цркве Св. Сава је одлучио
да са собом доведе и јерменске неимаре који су у Србији изградили манастир Витовницу посвећен Успењу Пресвете Богородице, на десној обали реке Витовнице, североисточно од Петровца на Млави. У самом манастиру се чува натпис на црквенословенском и јерменском језику
