Пре него што било шта кажем на тему Православља и Реформације, желео бих да подсетим све нас како су саме поделе унутар Хришћанства, готово увек, биле политички инспирисане. Да није тако, данас не би постојали Монофизити, Несторијанци. Ипак, они постоје, јер се Персија тада желела дистанцирати од Византије. Свакако, да не би ни постојала Велика шизма, да је Рим и даље био под влашћу једне државе. Али, како није, и како је сам имао државност, још од Пипина Малог, тако се направио конфликт, подела, која је заправо већ постојала. Англиканци, свакако да не би искорачили на религиозну позорницу, да краљу Хенрију IV није дојадио утицај који Рим има на Енглеску. И када већина његових политичких противника не би била Римокатоличка. То је заправо учврстило Протестантизам у Енглеској. То што је Шпанија била ултра католичка и што је била велики непријатељ Енглеске. Никако не доктрина, или лепота англиганске догматике. Такође, и сам Мартин Лутер би вероватно прошао као и Јан Хус, да га није подржало немачко племство, на концу, и сам цар. Што нас заправо може вратити основаном питању – колико је заиста цар Теодосије Велики учинио Цркви услугу тиме што ју је прогласио званичном религијом царства. Но, то би била нека друга тема, али ипак згодан увод у оно што вам имам рећи поводом поменутог односа Православља и Реформације.

Такође бих желео да подсетим све нас, како Господ и Спаситељ наш Исус Христос, није донео са собом никакву доктрину, као што није ни прогласио „победника“ у исправности учења унутар јеврејске религије, која је била знатно већа, говорим о разлици, него ли што је између нас данас. Ипак, ту се радило о фундаменталним стварима. О питању Васкрсења! Односно, о питању живота после смрти. Има ли га? Једни (фарисеји) су говорили, и учили, да га има; други (садукеји) да га нема. Исус није ниједнима ни другима дао за право. Проклео их је заједно, као лицемере, који „комарца цеде а камилу прождиру“ (Мт 23:24)! Дакле, Христос је пре свега донео једно социјално учење, подсећајући јеврејски народ на Старозаветно начело – љуби Бога и љуби ближњег – које као да се заборавило тада у круговима религиозних званичника. Како фарисеја тако и садукеја. Опет, Сам Христос говори, да о те две заповести зависе сав Закон и Пророци! И на крају, Сам Христос се моли Оцу за јединство свих (Јн. 17.) Његових ученика, а да је љубав квалитет по којем ће сав свет знати да смо Његови ученици. И, сада, реално, и сасвим искрено, запитајте себе – колико ту љубав регистрјете у данашњим међуденоминационалним односима? Колико је ломача, или Крсташки рат, заиста средство за остваривање поменуте максиме хришћанског односа? Или, тотална незаинтересованост за проналажење Христовог царства у нашим личним, свакодневним околностима? Данашњи односи, и приступи, „великој Тајни побожности“, као да су избацили Самог Христа, као да су заборавили да је Христос жив, и да Црква постоји! Више или мање, сви смо заузели став Великог инквизитора, о којем је Достојевски тако пророчки писао. Да, није нама потребан Христос у одржавању Хришћанства! Је ли заиста тако?

Мартин Лутер није мислио тако! Ипак, био је свестан да Христос живи већ 16. векова, и да није он тај који има донети нешто што Христос није Собом донео, или направити нешто што већ није постојало. Не, он није желео да прави неку нову цркву, он је једноставно желео да се Црква врати Јеванђељу. Слично као и Јан Хус некада, тако и он сада, креће да актуализује Јеванђеље. Оно што га разликује од Јан Хуса није била доктрина, или већа надареност, већ немачко племство, којем је дојадио порез Светој столици. Апсурдно, зар не? Још је Тертулијан то нагласио, изјавивши – Верујем, јер је апсурдно! Дакле, Бог има Свој план. Ми, Православни, га именујемо као – Промисао. У сваком случају, Реформација се изродила у Протестантизам, тада именован као Лутеранство, а та млада црква је потражила своју везу са кореном. На том месту проналазимо први сусрет са Православљем. Пре или касније, морало се десити да протестантске цркве, негодујући против римске аутократије, покушају да пронађу Цркву која је протествовала на сличан начин, али далеко раније. Лутерово интересовање за Источну Цркву је базирано на веровању (које је делио са многим протестантским савременицима, и са многим Грцима пре самог пада Константинопоља) да је крај света близу и да је турски султан антихрист, мада је имао алтернативног кандидата у лику римског Папе. Међутим, две ствари су „кочиле“ успостављање односа. Прва је сам Лутеров став, по којем је он сагледавао Источну Цркву слично као Римокатоличку Цркву, те је стим увиду адресовао своје жеље Васељенском патријарху, мислећи ваљда да он, као и римски Папа, представља целокупно Православље. Додуше, обратио се он и Грузијској цркви, али до дана данашњег се не зна је ли тај контакт икада стигао до Грузије. Друга околност јесте политичка. Проблем је постојао у проналажењу путева како успоставити контакт са Грцима. Европске силе које су имале дипломатске односе са Отоманским Царством су биле католичке: Венеција, Француска и Хабсбурговци. Веровало се да би кроз Венецију, у којој је постојала колонија грчких теолога, могло доћи до контакта, и то кроз неког од тих теолога који је евентуално имао везе са Истоком, а није прешао у католицизам. Међутим, појавио се Димитрије из Црне Горе, ђакон, којем се ни дан данас не може ући у траг. Лутерани су мислили да је он Богом дани контакт са Православљем. Како би Православни били правилно информисани о вери Реформатора, Confession of Augsburg (објашњење протестантске вере припремљен за излагање у парламенту Немачке), је преведено на грчки језик од стране ученог гркофила Paul Dolscius-a, и једна копија је предата Димитрију да је однесе патрјарху заједно са писмом, које се једва дотицало доктрина, али је сугерисало како Лутеранска црква и Православна Црква имају много тога заједничког. Одговор Патријарха је било – ћутање. Опробани источњачки метод дипломатије. Петнаестак година касније, стање се поправило за протестанте. Хабсбурговци су запослили одређени број Лутерана, и 1570. године империјални амбасадор – протестант David von Ungnad је стигао у Константинопољ. Са собом је довео и познатог Лутеровог теолога Stephen Gerlach-a, који је тесно сарађивао са Лутеран универзитетима у Немачкој. Он се убрзо спријатељио са Протобележником Православне Цркве, Теодором Зигомаласом, који га је упознао са Патријархом Јеремијом II, у његовом првом мандату Патријарха. Преко Зигомаласа, Краус је започео преписку са Патријархом Јеремијом, којег је дубоко поштовао. Након успостављања пријатељских односа, било је природно да Лутерани поново покушају да успоставе ближе црквене односе са Православном Црквом. Године 1574. Ungnad је на иницијативу Gerlach-a затражио из Немачке нове копије Конфесије Аугсбурга. Као одговор стигло је шест копија. Копија на Грузијском је послата касније, и била је намењена Православној Цркви Грузије. Патријарховој копији је придодато и писмо у коме је писало да због раздаљина између двеју земаља има неких разлика у церемонијама, али да је очигледно да никакве новине нису уведене у основама доктрине о спасењу, и да је сачувано оригинално учење Апостола, Пророка и Светих Отаца надахнутих Светим Духом. Какво су мишљење Грузијци имали о Конфесији Аугсбурга, уколико је копија икада стигла на одредиште, није познато. Грцима је она била у истој мери разочаравајућа, као и 15 година раније. Али, Патријарх Јеремија није могао да је игнорише као што је то претходни Патријарх Јоасаф урадио. Von Ungnad и Gerlach су били ту и вршили су притисак да се добије одговор. Патријарх Јеремија је написао уљудно писмо захвалнице обећавајући да ће изјава о доктринама стићи мало касније. Оваква тактика одуговлачења је била узалудна јер је Gerlach наставио да врши притисак да се добије одговор. На крају, после консултовања са Светим Синодом, Патријарх је уз помоћ Зигомаласа и његовог оца Јована, саставио комплетан одговор, 15 маја 1576. године. Са неким тачкама се Патријарх сложио са неким није, али Лутерани су инсистирали на контакту наводећи да је у питању терминолошка разлика али не и суштинска. Ипак, Патријарх је био неумољив. На крају, група Лутерана међу којима су били и Crusius, Andreae, Osiander и Gerlach, састала се у Wurttemberg-у да припреме одговор, који је послат у јуну 1580. године. Тон је био веома мирољубив. Не попуштајући ни у једној тачки, покушали су да објасне да доктриналне разлике по питањима оправдавања вером, слободне воље и промене у елементима Евхаристије, су само питање терминологије, а да се друге разлике могу третирати као разлике у ритуалима. Немци су морали да чекају на одговор. Патријарх Јеремија је био склоњен са дужности у новембру 1579. године, и није се вратио на дужност све до септембра 1580. године. Неколико месеци је прошло док се није организовао како би могао да припреми одговор. На крају, у лето 1581. године, одговор је отишао за Немачку. Укратко су поновљене тачке неслагања, и на крају је замољено да преписка престане. “Идите својим путем, и не шаљите нам поново писма на тему доктрина, него само писма на тему пријатељства.”, писао је Патријарх. Без обзира на ово, група Лутерана је послала још једно писмо, скоро идентично са претходним. Патријарх на њега није одговорио…

Зашто сам вам све ово испричао? Да ли само ја осећам да у овим историјским податцима нема Христове љубави? А, како да је и има, када говоримо о функији, а не више о браћи у Христу? Када говоримо о Патријарху, који је у Инстамбулу, и који не жели да провоцира Султана, сарадњом са његовим непријатељима, а још мање своје католичке савезнике сарадњом са њиховим „отпадницима“. Дакле, оно што вам данас желим рећи, јесте оно што је Христос већ одавно рекао – Дух дише где хоће – док Он сам није униформисан, и није конфесионалан. Погледајте, и размислите добро о Јн. 3:8, са свешћу да је Бог жив. И, присутан. Ми се мењамо, Он не. Мислим да је то порука Реформације, и да смо је чули. Сви ми! И Римокатолици, и Православни, и све фракције унутар протестантизма.

Међутим, остаје питање – шта ћемо урадити поводом тога?

 

Јереј др Угрин Поповић

 

Текст преставља искључиво став и мишљење аутора и не мора нужно одражавати ставове и мишљења портала ЧУДО

1 KOMENTAR

  1. Остаје питање шта ћемо урадити са римокатолицима, протестантима и другим религијским групацијама пита се Угриновић: ништа!
    Служити Богу , исповедати и постити у молитви , веровати и имати љубави хришћанске, а не само наглабати да се нешто зна, него деловати духовно и остати на висини достојанства православне вере…која све види и све разуме…снажи ближњега и моли се за непријатеља, итд…Светосавље треба упознати, много више него што се чини…овим текстом Угриновића ништа није речено…ово треба прихватити а не оно прво

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име