Софију сам упознала нешто мало пре пандемије, преко некадашњег заједничког пријатеља. И од првог тренутка, када смо се „знале“ преко телефона, започеле смо сјајну сарадњу. За мене је била „Софи“ ја за њу „Јеца“. Софи је била уредник, каквог аутор и писац текстова може само да пожели.

Неко ко је ту да те усмери, да Ти укаже шта би требало да се измени или скрати, али никада да прекори, никада да замери. Само да благошћу подучи.
Давала ми је слободу да пишем текстове о нашој историји, о важним женама које су својим постојањем обележиле векове нашег трајања, да радим интервјуе са људима који су важни за нашу земљу.

Увек блага, увек насмејана, увек позитивна. Први пут смо се уживо сусреле, када је њено вољено чедо, портал „Чудо“ прослављао своју крсну славу. То сећање на њен ведри, расположени лик, на духовитост и отвореност да све нас окупи, пригрли, повежи, памтићу, када год је будем помињала. Читавог јучерашњег дана размишљала сам шта бих могла да напишем. Вест о њеном прераном одласку затекла ме је. Потпуно.

Нисам знала како да прикупим речи којима ћу се последњи пут поздравити са Њом. Захвална сам Софији на свему што ме је научила, на свим дивним људима које сам упознала захваљујући њој и „Чуду“.

Драга моја Софи, путуј са анђелима, знам да ћемо се једнога дана поново срести.

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име