Чувена збирка велике српске песникиње Десанке Максимовић,“Тражим помиловање“, искључена је из програма за четврти, а њен избор поезије из трећег разред гимназије. Комисија сматра да се збирка Десанке Максимовић не уклапа у „оквир епохе“. Штуро и хладно објашњење групе људе без имена, која није смела да јавно, под именом и презименом, овај став изнесе пред љубитеље српске поезије, пред сву ону, некадашњу децу која су волела Десанку и коју је Десанка безусловно волела.
Не, ја данас не тражим помиловање за Десанку Максимовић. Њој то није потребно. Тражим поштовање. Тражим поштовање за највећу југословенску и српску песникињу, уз чије су песме одрастале генерације, које смо рецитовали на разним смотрама и приредбама, којој можемо да захвалимо, што свако од нас у срцу носи бар трачак љубави према поезији. За то је неоспорно „крива“, и за то заслужује наше највеће поштовање.
А ко је у ствари Десанка Максимовић?
Десанка Максимовић рођена је у Рабровици (Дивци) код Ваљева, 16. маја 1898, а преминула је у Београду 11. фебруара 1993.
Била је српска песникиња, професорка књижевности и чланица Српске академије наука и уметности. Десанка Максимовић је била најстарије дете оца Михаила, учитеља, и мајке Драгиње. Одмах после њеног рођења, Михаило Максимовић је добио премештај, те се породица одселила у Бранковину. У Бранковини је провела детињство, а у Ваљеву је завршила гимназију. Почетком августа 1933. године удала се за Сергеја Сластикова. Није имала деце. Студирала је на одељењу за светску књижевност, општу историју и историју уметности Филозофског факултета у Београду. Након дипломирања, Десанка Максимовић је најпре радила у Обреновачкој гимназији, а затим као суплент у Трећој женској гимназији у Београду. У Паризу је провела годину дана на усавршавању као стипендиста француске владе. Након што је од 3. септембра 1925. године радила око годину дана у учитељској школи у Дубровнику, прешла је поново у Београд где је радила у Првој женској реалној гимназији (а данашњој Петој београдској гимназији). Једна од њених ученица била је и Мира Алечковић, која је такође постала песникиња и блиска пријатељица Десанке Максимовић. Почетком Другог светског рата је отишла у пензију, али се у службу вратила 1944. и у истој школи остала до коначног пензионисања, 1953. Путовала је широм тадашње Југославије и имала велики број пријатеља међу писцима и песницима; у њих су спадали и Милош Црњански, Иво Андрић, Густав Крклец, Исидора Секулић, Бранко Ћопић и многи други. Дана 17. децембра 1959. изабрана је за дописног члана Српске академије наука и уметности, а 16. децембра 1965. за редовног члана. У четвртак, 11. фебруара 1993. године, у својој 95. години, у Београду је преминула Десанка Максимовић. Сахрањена је у Бранковини код Ваљева.
Књижевна дела
Десанка Максимовић је била песник, приповедач, романсијер, писац за децу, а повремено се бавила и превођењем, махом поезије, са руског, словеначког, бугарског и француског језика. Објавила је око педесет књига поезије, песама и прозе за децу и омладину, приповедачке, романсијерске и путописне прозе. Своје прве песме је објавила 1920. године у часопису „Мисао“. Њена поезија је и љубавна и родољубива, и полетна, и младалачка, и озбиљна и осећајна. Неке од њених најпопуларнијих песама су: „Предосећање“, „Стрепња“, „Пролећна песма“, „Опомена“, „На бури“, „Тражим помиловање“ и „Покошена ливада“. Чувши за стрељање ђака у Крагујевцу 21. октобра 1941, песникиња је написала једну од својих најпознатијих песама „Крвава бајка“ – песму која сведочи о терору окупатора над недужним народом у Другом светском рату. Песма је објављена тек после рата.
А ми јој данас враћамо тако што њену најлепшу збирку поезије „Тражим помиловање“, препуну моралних подука, лепоте и љубави, онако, како је само Десанка знала, из срца да напише, избацујемо из лектире. Једноставно смо је избрисали, и прецртали.
„Ванвременост збирке превазилази оквир епохе“, каже се у објашњењу комисије. Можда је то и тачно. Јер, ванвременост збирке „Тражим помиловање“ свакако превазилази оквир епохе. Не само оне којој припада, већ свих. Зато и јесте ванвремена збирка најдивнијих стихова, нанизаних попут перли на најлепшој ниски бисера наше књижевности и поезије. И место јој у школама, и мето јој у читанкама, и на рецитаторским смотрама, шта год нека комисија рекла или одлучила, и нека се не боје, нико јој неће умањити значај нити је подсенити, сем њих, који су то управо учинили.
И тачно је, не уклапа се у данашњи систем вредности, како је то лепо срочила г.ђа Бранкица Дамјановић, јер у њему нема места за „Десанке“, друге се ту вредности промовишу, али се зато у наш систем савршено уклапала и увек ће се уклапати, и у систем и у срца.
Зато ја данас, за велику, за највећу, за Десанку Максимовић не тражим помиловање. Тражим поштовање. Толико јој дугујемо. Због система у коме се уклапала, заједно са нама, у коме је она одрастала са нама, и ми са Њом.
И да још једном цитирам Бранкицу Дамјановић : „Она се не уклапа у данашњи систем вредности, и истина је то. И то није њена срамота, наша је“.
Јелена Недељковић
