У прадавна времена, када је Пандора отворила кутију из које су у свет журно, да га својим задахом запрљају, покуљали греси, болести и сва, људском уму до тада незамислива зла, живели су Словенски Богови који су оно божанско, сакрили од људи, подељених између себе и у себи, створили Тајну. Ону из које је, много пре еденске јабуке свезнања све постало, све настало и све проистекло, и дали је на чување Човеку.
И тада се све променило, постало другачије, тако познато, а измењено.
Тајна, Мудрост, Вукови и Сенке, постали су клетвеници, они којима је у генетском коду уписано да самим рођењем и првим плачем постају, јесу и остају древни чувари неугасле ватре, пламена који остаје да светли, да обасјава људски род, који је угушен, који пати, и мучи се, и који ће се из греховности подићи, Васкрснути попут древног Феникса из пепела, и својим жаром осветлити рађање новог доба.
Доба које је је било, јесте и биће, доба борбе. Доба сагледавања и беспоштедног зарањања у кошмаре, суочавањa са хиљадама најружнијих лица сопствене греховности. Греховност, која има безброј искежених чељусти, које су попут ‘ала из ‘Ада зинуле, да Вука, Чувара, Анђела, распопа, пашу, да Човека, растргну.
Јер, „када се греси нагомилају, пут ка искупљењу постаје неиздржив“ и увек води у Студенац, на летњег Светог Николу, када се небеса раскриле, а пакао и рај сударе. Али где је тај пут? И где је Студенац? Постоји ли место, у коме се небеса отварају и сваки пут, свака стаза, води до пакла.
Или је то био само језовити вртлог снова, који попут вортекса увлачи, усисава у себе, и води у неку другу стварност, у неки микрокосмос у коме се у човеку, у лице смеју и по њему немилосрдно шибају сви они греси, нагомилани од пра времена, наслеђени од аскурђела, до времена пре његовог сопственог рођења. И то је кључ који све разрешава и који отвара добро забрављена врата душе. Да свако сагрешење има своје праштање. А, пре Новог рађања, долази пад.
“ Сваком човеку недостаје неки део срца. Неком онај у којем се налази храброст, неком део где станује љубав. Појединима фали доброта, а другима оданост. И човек живи без тих делова. Тешко, али живи. Зна он да без целог срца није потпун. И онда… наиђе час када се појави део који недостаје. И то баш у тренутку када је најпотребнији.“ („Сузе Светог Николе“)
Јер људи увек желе више од онога што имају и због тога никада нису срећни нити задовољни. Такви смо. Грешни. Несмирени. У вечитом трагању и лутању за срећом, за љубављу, за смирењем. И баш то, за чиме толико жудимо, баш то што тако очајнички тражимо, то нам бежи.
Бежимо од растрзаности, хрлимо ка храбрости, суочењу са сопственом природом, о свим нашим потрагама, о ономе што нам бежи, о ономе што нас прогања, а што видимо у сопственим очима, што слушамо када склизне са сопствених усана, док тежимо огледању са вуковима, сенкама, гвозденим облацима који се надвијају над нама, загледани у хучање ветрова зла који прете да ће нас одувати. А којима, ипак, храбро и постојано одолевамо, мисли окупираних оноземаљским, и Анђелима као моћним, невидљивим чуварима, под чијим крилом спавамо безбрижно, попут детета, невиног и наивног, ушушканог у мајчино наручје.
Док Анђели над нама бдију, плачу и пате. Пате, јер је битка за небеса завршена, поражени анђели збачени су, протерани да постану злокобне сенке, утваре, пали духови поднебесја, јер су се побунили против Оца, и својом исквареном природом маме, гоне људе у пороке, у униније, у смрт душе.
И зато су кажњени. Или награђени?
Јер, како у свету препуном лепоте оцртане у детињем образу који се румени од сна, или на уснама још непољубљене девојке, распознати казну од награде? И где је та танка нит, та линија која дели казну од Усуда и коначни Суд од Судбине, уцртане на длану старе гатаре.
Да. Анђели живе у нама, сишли су на земљу и живе међу нама, грешницима, да у њима, као у огледалу препознамо све своје мане, слабости и недостатке. Сакривени међу нама, уживамо у њиховом артизму и сопственом незнању, док ходају по танкој жици наше душе, савијају се као да су начињени од савитљиве гуме наше савести , или нас посматрају вештаственим очима, гледајући у само њима знане дубине наших сагрешења, док ми њих посматрамо као наказе, не знајући да су се попут тајних судија и поротника сакрили у чувеном циркусу „Фелићита“.
А ми? Опрости нам, Оче, знамо ли шта чинимо?
Имамо ли права да било кога тако олако посматрамо, просуђујемо и оцењујемо, несвесни да све око нас има много веће значење и своју дубину, које грешни и заробљени у сопственој таштини нисмо свесни.
А ипак, они су ту, да нас разумеју, схвате и прихвате пре него што се врате на капије вечног живота, да нам суде, када дође наше време. Могу ли они то? Је ли заиста њихова анђеоска природа довољно јака да се суочи са свим нашим гресима, које свакодневно чинимо, јачајући оно људско, чулно, а бежећи од божанског у нама, питајући се : „Да ли је све то вредно?“
„Вреди ли све ово, Сине Божји?“
„Људи ће и даље чинити исте ствари и грех ће их поново обележити.“
„Чему онда сав тај бол и муке?“ –
„Шанса за оне малобројне. Да барем неко у будућности схвати ову жртву и докопа се раја.“ („Последњи Циркус на свету“)
А лице греховности најчешће има обрисе и облине жене. Јер, жена је највећа слабост и највећа Тајна. Коју је најтеже открити јер је подигнута високо, на пиједестал, налик Божанству. Чак и онда када њеном природом завлада инстинкт предатора и почини грех. Чак и онда када су јој путеви замршени, препуни болних и тешких искушења када њима корача боса, раскрвављених колена и стопала.
- “Нису чудни само Божји путеви, већ и наши. А твоји су путеви постали блатњави и непроходни” – („Пета жица“)
Али, никако неопростиви. За сваки женски грех постоји самилост, постоји оправдање и опроштај. Јер, жена је средиште Универзума. Тајанствена, предивна, лепа, грешна, пожртвована, снажна и храбра, препуна оне исконске, паганске, потпуне женствености и урођене љупкости. Све је то жена. Једна од оних које свакодневно срећемо: мајка, супруга, сестра, љубавница, у чију душу само мушкарац, продире тако лако и руши стереотипе о жени као вечитој тајни коју мушки ум не може да разуме, да схвати а понекад и прихвати.
Жене, којима се тако лако прашта њихова путена, земаљска природу и учињена сагрешења. Али, ко прашта? Ко има ту моћ и то свезнање, да види сву суштаственост те греховности? Ко прашта?
Отац Тадеј, или можда Јеврем Утвић, истражитељ, распоп, несрећник и грешник, мушкарац, ко?
Сви помало, и у томе је исказана неограничена моћ мушкарца, да продре у танану женску психу и дотакне душу жене и осети љубав. Јер, кроз све што жена ради, када чини, кроз све провејава – ЉУБАВ.
Љубав према сестри, која је светиња. И све што главна јунакиња ове приче ради је за љубав, и због љубави. Јер све патње, све тескобе, сва унутрашња борба, све жеље да се оне које су немоћне заштите и одбране, све се слило у ту једну, једину реч, а у ствари у ону универзалну силу која чини да се свет окреће и покреће, која чини да сва искушења нестану као ноћне море после спасоносног буђења – ЉУБАВ.
„Ја сам Теодора Калуђеровић. Моја сестра се зове Софија. Ми немамо родитеље. Само једна другу. Ако је неко пипне- убићу га.“ („Пета жица“)
Јер, љубав се некада брани, и некада може да се одбрани само, и једино грехом. Оним најтежим, а онда је и цена којом се грех искупљује огромна, плаћа се и окајава читавог живота, баш како је на то пристао да плати Јеврем Утвић.
Јер женски принцип, не може да постоји без мушког. Јин и Јанг. Два комплементарна принципа која се прате, траже и допуњују. Две моћне природе које се сударају. Оно што је Софија као Јин, то је Јеврем као Јанг. Црно и бело. Два лица греха и искупљења. Два лица љубави.
Јеврем, распоп, приватни истражитељ, човек леп као грех који носи на својој души оживели кип грчког бога, ходајући ерос и човек са многим тајнама. Бунтовник.
А клупко је све замршеније, интриге се плету, старе тајне оживљавају, чак су се и духови одавно умрлих узнемирили, и сви траже одговоре које само Јеврем може да им пружи.
Али, има ли и он снаге, да се избори са сабластима и утварама мрака и прошлости који плешу око њега и стално га подсећају да се у овом животу и свету све враћа и све плаћа.
Може ли он, такав какав јесте, растрзан, растављен на најситније атоме своје душе, и савести која га прогони, да плати цену за своје грехе, и колика је уопште цена за нешто што се, можда и не може платити новцем, али, то ће морати да открије он сам, разапет попут Господа, у кога је почео да сумња, на крсту сачињеног од чврстих греда масонерије, српске тајне полиције и праве љубави коју је једном осетио и коју је, већ једном, давно, скупо платио.
Може ли, и могу ли се стари дугови намирити, или ће он, нестрпљив, залутан у свет духова, утвара које му говоре, које се јадају, њему, неутешном, морати да сачекати неко друго време, да спаси себе, да спаси своју напаћену и несмирену душу, која немртва а нежива лута светом, и тражи обрисе једне, дивне, забрањене жене, чију је сласт окусио, и због које је жртвовао све.
Себе, службу Богу, све своје земаљско, али, не духовно, не оно што носи у себи, своју суштаственост и суштину, дубину и сва неземаљска пространства своје љубави, по којима хода, туђа и далека, везана и спутана оковима завета, дужности према роду и породици, а ипак само његова, топла, дивља и блиска – Савка Обреновић, чију крв, чије срце и поглед у коме је његов дом, његова отаџбина и гроб у коме ће се једном смирити, никада неће опростити.
И када једном буде нестао, биће то само тренутак у коме ће се вук повући у пећину, да презими дугу зиму бола, самоће и патње, да олиже ране, и да се потом врати, и наплати, намири све што му дугују.
Све сем љубави, јер она се не наплаћује, за њу се живи, гине и свети. А он је на то спреман.
Чак и онда, када се над његовом главом поново надвију облаци, тешки, гвоздени, који никада не доносе само кишу, већ и олују. Олују која овога пута прети да ће га разнети на најситније комаде. И њега и све оне у његовој близини.
У харему чувеног турског паше, силника, мегданџије и крвника Зекерија- паше, неко убија жене. А харем, као и сваки харем, иза својих дебелих зидова, под меким, шуштавим саговима и у плаветнилу хамамске воде, крије многе тајне.
И грехе и туге сакривене кроз пашину преписку са заповедником Лесковца, Узун- Хајдар Агом, човеком који и сам крије многе тајне, а у средишту свих две највеће – љубав према породици, и љубав према жени.
У тим редовима који изазивају језу, од којих срце трне, преплићу се мржња, љубав, дивљење, и злочин, чије умршено клупко може да одмрси само један човек – Јеврем Утвић.
У тим писмима је све, и живот, и издаја, и грех и мржња, само не оно једино вредно – опроштај. И питања. И кајања. И прихватање, и к’смет, и стара мржња, и бол, и кривица, све то попут реке коју бујични ток измешаних осећања претвара у захуктали водопад који сатире стара непријатељства, меље душе оковане и заслепљене својим унутрашњим борбама, у којима се муче, увијају и пате, прогоњене прошлошћу.
„Узун Хајдар – аго,
Црни облаци нису нешто што ме узнемирава, већ љути, јер не волим кишу. Некада сам их сматрао изазовом и радовао сам им се – обећавали су борбу и промене. Сада ми само зацрне поглед и већ видим блато на чизмама. А ти тамни облаци никада не долазе сами – прате их ветрови, громови и сенке. Ветрови причају, громови вичу, а сенке шапућу. Свашта шапућу, аго. Чујем и шта не желим да чујем. Сенки се треба плашити.“
„Зекерија- пашо, славо и части својих предака,
Понекад, само понекад, помислим да се дописујем са неким другим, али,опрости ми на томе, јер од тебе чух само увреде и претње, па ми ово очинско писање не слути на добро….
Остаћемо занавек двојица људи што никада један другоме добро нису помислили, али, зарад политике и Порте, нисмо убили један другог. И то заједничко што помињемо, као да ћемо га тако вратити, а одлично знамо да се нико још није вратио са онога света, колико год кристијани причали о Исусу, донело нам је већу мржњу и подлост, па због тог гнева у беса као да затиремо ту успомену.“ – („Гвоздени облаци“)
Али, могу ли непријатељи постати пријатељи, и јесу ли они за које мислимо да су нам пријатељи, увек и заиста уз нас, или је све то само вешта варка, игра мачке и миша, великих, сурових и моћних који су се са свих страна света слили у Ниш, не би ли се попут гвоздених облака сручили на душу и главу Јеврема Утвића, само, нису знали да Јеврем има другачији договор и са Свевишњим а и са гвозденим облацима.
„Када је кренуо на пут, једино су га облаци пратили, јер, сунце за Јевремом никада није ишло. Облаци тешки као гвожђе“.
(„Гвоздени облаци“)
И то је човек, са свим својим манама и врлинама. Са ситним греховима и дубоким падовим, са тек понеком победом, у којој се, као у огледалу, у коме поред сопственог лика видимо и оно што је у нама, све наше жеље, хтења, ма колико пусте и проклете биле.
У том се огледалу виде сва наша трагања и лутања, све борбе које су оставиле трага на нашим лицима и одсјају очију, у којима можда још постоји пламичак светлости који нас гура даље, у нове борбе, и нове победе. Јер, највећа је победа када победимо себе, своју гордост, и када после сваког пада, устанемо јачи, и када на старим фотографијама, баш као у малој фотографској радњи у Студенцу, са наших лица и тела, нестану оне злокобне мрље наших грехова, сакривених негде дубоко у нама, између магије и реализма, између стварности и маште.
Или је све ипак измаштана стварност?
Аутор : Јелена Недељковић
