Када је на београдском пристаништу јула 1859. године пристала богато украшена лађа, са собом је донела необичног госта. После шест година брака, по први пут је ногом на српску земљу ступила њена нова кнегиња, лепа и горда Јулија Хуњади-Зичи Обреновић.
Славно порекло
Иако странкиња одгојем, а донекле и пореклом, Јулија Хуњади Обреновић, била је помало и староседелац. Славна породица Хуњади имала је кроз векове замршених династијских и политичких бракова везе са породицом самог оснивача српске државе, великим жупаном Стефаном Немањом. Наиме, потомци Немањиног сина Вукана су преко Лазара Хребљановића и кроз бракове са хрватским племством, које је, надаље, везало своју судбину за угарске грофове, изродили лозу која је готово на самом свом крају имала Јулију.
Јулија Хуњади Обреновић рођена је 1831. године у Бечу. Њен отац био је мађарски гроф Ференц Хуњади де Кетељи, док је мајка Илонка Зичи де Зич ет Васонка, била словачког порекла.
Поред Јулије, Ференц и Илонка имали су још три сина. Од ране младости словила је за лепушкасту девојку, углађених дворских манира, иако су јој често пребацивали размаженост која се граничила са охолошћу. Шушкало се да је због тога и „запала“ за око самом Фрањи Јосифу, последњем аустро-угарском цару, чија је повремена љубавница била. Ове као и многе друге приче данас је тешко проверити, али су се одржале у овом или оном облику, обилато подржаване и ширене од стране противника и поборника династије Обреновић.
Историја каже да се судбоносни сусрет сањивог кнеза Михаила и заводљиве Јулије одиграо управо на царевом бечком двору. Неки иду дотле да тврде да је Јулија била гурнута у кнежево наручје како би се ојачао аустријски утицај на српском двору. Други су у њиховом сусрету видели покушај Јулијиног оца да попуни џепове, пошто је иако дворски коморник и славног порекла, био на ивици банкрота.
Било како било, лако заљубљиви кнез још брже је заборавио Марију Бергхаус са којом је имао сина и пао на Јулијине чари. Испоставиће се да ни Јулија није била имуна на високог, углађеног кнеза. Малобројни сведоци кажу да је била искрено и бескрајно заљубљена у њега. Бар у тим првим годинама њиховог брака.
Из Беча у Београд
Брак између кнеза Михаила Обреновића и кнегиње Јулије Хуњади, склопљен је 1853. године у руској капели у Бечу, упркос противљењу кнеза Милоша. Прве године заједничког живота провешће између Михаиловог бечког стана и имања „Иванка“ које се налазило у близини Братиславе, на самој обали Дунава.
Из тих првих година брака, остао је и запис како да је приликом прве посете имању, кнез Јулији поклонио свечану српску народну ношњу од свиле и кадифе, коју је она са одушевљењем понела.
Живот је бар на тренутак изгледао идилично, али су се над потпуном срећом младог брачног пара ускоро почели да надвијају облаци сумње. Године су пролазиле, а порода није било. Нешто из незадовољства старог кнеза Милоша, нешто из дворских прича, почиње да се распреда о узроцима кнегињине неплодности. Сви су, овако или онако, водили ка њеном наводном раскалашеном животу на бечком двору.
У међувремену, коло династијске среће се окреће и после 20 година изгнанства, Обреновићи се враћају у Србију. Прво кнез Милош, а потом и Михаило. Кнегиња ће у Београд стићи неких шест месеци после повратка мужа, 4. јула 1859. године. Хроничари су забележили да је у њену част био приређен велики дочек, а турски топови са Калемегдана испалили су почасни плотун.
Не може се рећи да је кнегиња била посебно импресионирана Београдом. Прву ноћ провела је у сузама, жалећи се брату на смештај и турску касабу у којој је завршила.
Уместо раскошног двора, дочекала ју је тек мало већа, иако укусно уређена Симићева кућа на ободу вароши, која је служила за смештај престолонаследника. Дочекали су је и неповерљиви дворани који су пратили сваки њен корак, међу којима се посебно истицала Анка Обреновић, Михаилова блиска рођака и, бивша љубав која никада није престала да се нада да ће удајом за свог рођака постати српска кнегиња, уместо „умишљене Латинке“.
Све ово је утицало на то да Јулија по први пут напусти Србију пар месеци по доласку. Наредних месеци путује по европским бањама о трошку супруга, где је и затиче свекрова смрт, септембра 1859. године. Ово је и почетак отворених брачних невоља владајућег пара. Патријархална београдска јавност замера јој што се по пријему писма о Милошевој смрти није одмах упутила у Београд да буде уз Михаила, већ наставља своје даље путовање. Сломљени кнез у свом дневнику јадикује о несрећној љубави, и почиње да изражава сумње у намере своје супруге. Било како било, Михаиловим ступањем на престо, Јулија постаје невољни сувладар.
Треба рећи да српски записи из каснијих времена граде јако невопољну слику о кнегињи. Замерали су јој размаженост, високе захтеве, охолост, чињеницу да никада није научила добро да говори српски језик. Замерали су је што удајом није прешла у православље, већ је остала верна католичанству.
Са своје стране, она је преузела улогу неформалног дипломате путујући по европским дворовима где је износила сасвим другачију причу од оних које су се провлачиле по новинама и сликале Србију у изузетно негативном светлу. Прихватила је и бринула се о кнежевом ванбрачном сину, Велимиру, неки тврде чак и више од Михаила. Бавила се превођењем и писањем, као и хуманитарним радом.
Поред низа добровољних организација и школа које је помагала, са кнезом је организовала и чувени бал у Српској круни на коме су прикупљена средства за изградњу Варошке болнице.
Краљ љубави
У позадини ове идиличне слике владарске породице, ваљао се скандал. Кнежев пријатељ, сапутник и управник двора, фотограф Анастас Јовановић, пресреће писмо које је кнегиња Јулија упутила аустријском грофу Карлу Аренбергу. Иако дискретно, писмо садржи присећање на њихов сентиментални сусрет који се догодио 1856. године у Бечу, још на самом почетку кнежевског брака, као и договор о поновном сусрету у будућности.
Разочаран, раздражен и потпириван од стране Јовановића и рођаке Анке, кнез се сукобљава са кнегињом, која одлази из Београда.
Уследиће преговори са њеном породицом како би се одбегла кнегиња вратила и како би супружници покушали да се измире. Кнегиња се ипак враћа у Србију почетком 1865. године, а министар Гарашанин бележи да том приликом кнез Јулији није ни пружио руку приликом силаска из кочије. Својим рођацима Јулија пише да је кнез и даље воли, али не жели више.
Неподношљива атмосфера која је владала на двору разрешена је у средином 1865. године Јулијиним одласком из Београда. Ово ће бити и последњи пут да су се некада лудо заљубљени видели. Иако брак никада званично није разведен, 18. новембра исте године, Михаило потписује споразум по коме су раздвајају „од постеље и стола“. У њему стоји да је Јулија добијала издашну апанажу од 5000 дуката и право да користи титулу кнегиње Обреновић.
Михаилова смрт у Кошутњаку затећи ће Јулију у загрљају грофа Аренберга, са којим ступа у брак 1876. године. Овом удајом постаје војвоткиња од Аренберга и принцеза од Реклингхаузена, али ни у овом браку није имала деце.
Трагична српска кнегиња Јулија Хуњади, заувек обележена као грешница и прељубница, наџивела је оба супруга, царевину бившег љубавника, породицу Обреновић и умрла у Бечу у дубокој старости, 1919. године.
Јелена Недељковић
Извори :
https://www.blic.rs/kneginja-julija-hunjadi-obrenovic
https://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:680587-Klopka-za-melanholicnog-kneza
