Мало је жена, чак и владарки светородне лозе Немањића за које се може рећи да је персонофикација саме Србије, као што се то може рећи за Милицу Хребељановић. Рођена је 1335. године као један од последњих потомака бочне линије династије Немањић. Њен отац, жупан Вратко, потомак је, односно праунук жупана Вукана Немањић, а унук Димитрија Немањића, који је у повести Срба остао упамћен као монах Давид, који је сазидао манастир Давидовицу на Лиму. Ни жупана Вратка српска историја и народно предање нису заборавили.
Његова храброст и мудрост, доброта и племенитост остали су упамћени и у народним песмама. А од народа је добио и име по коме је остао зпамћен – Југ Богдан.
Југ Богдан био је угледни жупан и веома цењени витез на двору цара Душана, а Милица је са родитељима често боравила на двору који је био средиште свих важних дешавања, саборовања и скупова властеле. Од раног доба васпитавана је по византијском протоколу, а Југ Богдан је придавао великог значаја о образовању своје кћери, па су код њега често долазили светогорски и грчки монаси, учитељи, филозофи и мислиоци којима је поверио Миличино васпитање.
Када је имала петнаест година, царица Јелена је Југ Богдану послала позив да Милица дође на двор и постане ученица царске школе за потомке најугледнијих племићких породица.
Поред вештина веза златном жицом по свили, што се сматрало изузетном вештином, музике, плеса и јахања, девојке су морале да савладају грчки и латински језик, да знају житије светородне лозе Немањића, и биле су подучаване вештинама дипломатије, како би биле спремне за удају по налогу Цара Душана и захтеву политичких прилика које би се у том тренутку указале.
На двору је упознала царевог двородржицу, Лазара Хребељновића, чији је отац био велики Логотет, односно, чувар дворског печата, и између двоје младих развила се љубав. 1353. године, Лазар је од цара Душана и Југ Богдана затражио и добио благослов да се ожени Милицом, након чега су се и венчали. Две године касније, цар Душан изненада умире, а Србију захвата олујни вртлог бурних времена.
Царевић Урош, као једини наследник царске круне, ни уз сву подршку малог броја великаша, који су остали верни владалачком дому, није могао да се одбрани од узурпатора, свог некадашњег намесника и венчаног кума – Вукашина Мрњавчевића, који се прогласио најпре за Урошевог савладара, а потом и за владара Србије.
Царица Јелена се са главног двора повукла у Сер и преузела управу над придобијеним грчким земљама, а са њом је отишла и Миличина рођака и најдража пријатељица Јелена Војиновић, кћерка још једног царевог рођака, великог севастократора града Драме – ћесара Војихне, коју је народ у свом предању и историји запамтио као Јефимију.
Желећи да заштити интересе свог сина и да сачува остатке Србије коју су великаши, након Душанове смрти распарчали царица Јелена удаје Јефимију, коју је сматрала својом кћерком, за деспота Угљешу Мрњавчвића. Јефимија је покушала да заштити Урошеве интересе покушавајући да спречи Угљешу да следи брата у намери да се прогласи за владара Србије, али, није успела.
Царица Јелена и Јефимија су се замонашиле и у монаштву их је и затекла вест о маричкој пропасти, а након смрти царице, Јефимија се враћа у Крушевац, престони град Лазареве и Миличине кнежевине.
Након што га је Вукашин збацио са престола и преотео његове територије, цар Урош предаје поседе око трију Морава на управу свом најоданијем сараднику, саветнику и рођаку – Лазару Хребељановићу, кога 1365. године проглашава за кнеза.
Милица и Лазар стварају снажну кнежевину, која расте, развија се, успоставља трговачке везе са Дубровником и Млецима, ствара снажну војску, и развија привреду и економију.
Чувајући традицију коју су наследили од Немањића, кнез и кнегиња су створили велику библиотеку, били су ктитори многих манастира, од којих је најзначајнији сигурно Хиландар, али и кнежева задужбина Раваница, као и манастир чији је главни ктитор била управо кнегиња Милица – Љубостиња. У Крушевац су долазили, склањали се и уживали заштиту кнежевског пара, монаси који су избегли из Бугарске, Византије и крајева које су похарали Турци.
Кнез и кнегиња су живели у складном браку, окренути одгајању деце, вери, и бризи за народ. Помагали су најсиромашније слојеве, а Крушевац је, по угледу на друге престоне градове Немањића имао хлебодарнице, у којима су се хранили просјаци, као и прве центре за бригу о људима који су имали менталне проблеме.
Кнегиња је у браку са кнезом родила пет кћери : Мару, Теодору, Драгану, Јелену-Јелу и Оливеру, као и синове : Стефана, Вука и Добривоја, који је преминуо одмах након рођења.
Најтежи кнегињин пораз по доласку у Крушевац био је рађање женске деце. Она је била брижна мајка, која је волела своје кћери, бринула се о њиховом одрстању и васпитању, али је зарад очувања династије прижељкивала сина. Тада се, након пет кћери, родио дуго жељени наследник престола Стефан а затим и Вук.
Међутим, прилике у Србији, без обзира на све што су кнез и кнегиња чинили никада нису биле лаке.
Кнез је најпре морао да се сукоби са великашем Николом Алтомановићем, кога је победио у савезу са својим најстаријим зетом, Вуком Бранковићем, за кога је удао своју прворођену кћер Мару.
Након те победе, кнез је чинио све, да прошири и ојача своје територије, а да би у томе успео морао је да створи јак савезплемића који ће му бити одани. Зато је своје кћери удавао вођен политичким и геостратешким интересима.
Мару је, као што је горе написано удао за великаша из једне од најстаријих и најугледнијих породица. Вук је био унук војводе Младена, великаша на двору краља Милутина, а син севастократора Бранка, који се након раздора између Стефана Дечанског и Душана Силног, и постао један од најоданијих Душанових витезова.
Драгану је удао у Трновску Бугарску за Јована Александра, сина бугарског цара Шишмана. Теодору је удао за мачванског палатина, па хрватско-далматинског бана Николу Горјанског, а Јелену –Јелу Балшић, најумнију, и од свих кћери најсклонију уметности и филозофији удао је у Зету за Ђурађа II Страцимировића Балшића.
Тако је створио снажан породични савез коме је био челник и на који је могао да се ослони у одбарни приликом најезде Турака, који су тих година непрекидно нападали Балкан.
Кнегиња Милица била је, попут свих умних, образовних и васпитаних жена високог рода, најбољи саветник, одана супруга и потпуно окренута заштити интереса свога мужа и народа којим су владали. Заправо, Милица и Јефимија Мрњавчевић биле су велика потпора и изузетно важне дипломате, које су из сенке потпомагале и подржавале Лазареве циљеве и борбу за очување Србије.
Лазареви противници су то често користили, и говорили да кнегиња уместо кнеза влада Србијом, као и да се никада није одрекла Немањићке гордости и господског порекла. Нападајући кнегињу, Лазареви бројни политички противници, предвођени Николом Зоићем, господаром града Островица, покушавали су да унесу раздор и несклад међу владарски пар и ослабе Лазарев утицај и снагу.
То им није успело, бар не у годинама непосредно пред Косовски бој.
Кнез Лазар се два пута сукобио са моћном војском султана Мурата – 1386. године када је турска војска под опсадом држала Пирот и Ниш, а сукоб се завршио у сливу Топлице, у боју на Плочнику, када је кнез потукао Мурата.
1388. године, војвода Влатко Вуковић, који је командовао четама босанског краља Твртка, заједно са кнезом Лазаром поразио је султана Мурата код Билеће.
Док је кнез био на ратним походима, у владарским и државним пословима, замењивала га је кнегиња Милица, коју је сам кнез прогласио за регента.
Тако је било и када је српска војска кренула на Косово.
На сабору пре поласка у бој, кнез је симболе државности, круну, царски печат и скиптар предао кнегињи Милици, прогласивши је и формално владарком Србије у његовом одсуству.
Био је то, заправо, почетак борбе за очување српске државе, државности, за очување цркве и српског народа. …
(Наставиће се)
