Након што су се 1196. године повукли из световног живота, велики жупан Стефан Немања и жупаница Ана су на престолу Србије оставили, мимо свих правила и очекивања свог млађег сина – Стефана Немањића, који је у то време био ожењен једном од жена које ће касније постати симбол жртве несрећног брака – прелепом византијском принцезом Евдокијом Анђел.
Евдокија Анђел била је синовица византијског цара Исака II Анђела и ћерка његовог наследника, Алексија III Анђела. Жена принца Стефана Немањића постала је као део договора њеног стрица и великог жупана Стефана Немање и тако постала прва страна принцеза на српском двору.
За младу и прелепу принцезу, ону за коју се причало да у свакога јутра обасјава сунцем Византију, била је огромна разлика када је са двора државе називане и „центром света“ дошла у егзотичну, али дивљу и „варватску“ Србију, земљу која се тек борила за своју самосталност и идентитет.
Као и већини владарки тог, за жене можда и најтежег историјског периода, ни Евдокији није било лако да се прилагоди другим и другачијим обичајима, на које није навикла, и који су се косили са византијским дворским протоколом и васпитањем племкиње највишег рода.
Док је Немања владао државом, Евдокија је била скоро неприметна. Није се мешала у политику, мудро је стајала по страни и посветила се подизању и васпитању деце – са Стефаном их имала је четворо – Радослава, Предислава, Владислава и Комнену.
Управо је она одиграла кључну улогу у васпитању деце, а посебно снажан утицај имала је на најстаријег сина Радослава, који је одрастао у човека који се осећао више као Грк него као Србин.
Све се променило када је Стефан Немања свог средњег сина и Евдокијиног мужа решио да именује за наследнка. Принцеза је тиме добила титулу велике жупанке, а сматрала је да јој по праву и пореклу припада и део власти.
Својом жељом да, коначно завлада Србијом и култивише је по својој жељи и васпитању које је у Србију донела са византијског двора, окренуће своје поданике против себе и створити омразу у народу и према себи, али и према Стефану. Народ се неће лако мирити са амбицијом једне жене да постане равноправни сувладар на престолу.
Неће дуго проћи, а Евдокија ће понети и неке мање лепе епитете. Непомирљиви, патријахални Срби, прозваће је “грешна”, “непослушна”, “шугава”, а њен брак ће имати сраман крај, а византијска лепотица постаће и прва принцеза протерана из Србије и то све за само једну деценију.
У наредним годинама брак Евдокије и Стефана Немањића постајао је све нестабилнији. разлог за то, можда би се могао као недостатак љубави, али и у чињеници да је Велики жупан Стефан Немањић био је склон неверствима и имао је велики број “дружбеница”. Евдокија му је, такође оштро замерала да је запоставља и превише пије.
Са друге стране, у Стефановим очима, Евдокија је превише привлачила мушку пажњу и понашала се како не приличи супрузи српског владара. Неминовно – дошло је до краха брака иако се историчари не слажу око разлога.
Неки историчари тврде да је Стефан Евдокију ухватио у неверству, па наредио да јој се скину хаљине, и да се нага пешке протера из земље.
Да у причи о Евдокијином неверству има делова истине сведочи и запис охридског архиепископа Хоматијан који је забележио да је Стефан данима дубоко патио због “срамоте коју му је Евдекија нанела”.
– Часна жена у дому мужа свога дража је од свакога бисера и драгога камена – записао је касније први српски краљ Стефан Немањић. То се, наравно, односило на лоше искуство његовог сина у браку са Евдокијом.
Други наводе да је принцеза оболела од шуге, па ју је српски владар отерао да се и сам не би заразио. Они рационалнији ипак ће рећи да је до развода дошло у склопу окретања Србије ка Западу и покушаја Стефана Немањића да на двору Латина пронађе нову жену уз коју би, од папе, добио и краљевску круну.
Тужна суштина и епилог били су исти – Евдокија је постала прва владарка Србије која је протерана из земље. Њен и Стефанов брак , дуг десет година, поништила је црква, и обоје су били слободни да потраже друге животне сапутнике.
Деца су, наравно, остала на српском двору, али су и упркос покушају Стефана Немањића да на њих утиче и окрене их против мајке, у томе није успео. Синови, а посебно Радослав, који ће се, када буде преузео власт, потписивати као Радослав Дука Анђел, остаће привржени мајци.
Након што се вратила у Византију Евдокија није дуго самовала. Прво је постала љубавница Алексија Дуке Мурзуфла, који је почетком 1204. произведен у цара у време када су се крсташи, захваљујући скретању Четвртог крсташког похода, умешали у унутрашње сукобе у Византији. Свеже разведена принцеза се и удала за свог љубавника, али је он недуго после ослепљен и то од стране Евдокијиног оца, прогнаног цара Алексија III. Ослепљеног Алексија V су затим заробили крсташи који су га погубили 1205. године. Евдокија је била очајна и бесна, док је отац на њене увреде одговарао да је бестидна и да треба да се стиди својих раскалашних љубави. Евдокија се удала и трећи пут и то за Лава Згура, византијског великаша који је владао Коринтом, али ни ту није пронашла срећу. Згур је 1208. извршио самоубиство након што су га Латини опсели у коринтској тврђави.
Након толико несрећних љубави Евдокија је отишла у Малу Азију својој сестри Ани и тако нестала са историјске сцене. Зна се да је преминула око 1211. године.
Неоспорна је и чињеница да је лепа византијска принцеза била превише за традицији и патријахарту окренут српски двор, који је у њој видео изузетно јаког и опасног непријатеља, који би могао да попут куге прошири идеју о женском сувладарству, па се са њом изборио тако што ју је протерао.
Јелена Недељковић
www.istorijskizabavnik.rs/blog
