Сваки пут ми ноге зароби
Београдска киша.
Тешка је.
Нарочито тамо, у Ресавској улици,
где натопи моје кораке,
тек пристигле у престоницу.
Празник је остао необележен
у Цркви Светог Марка.
Само смо краљица Драга и ја шапутале,
сакривене у мраку крипте,
Уз чај чији се мирис ширио из стаклених шоља.
Празник није био у Твом погледу,
из кога се расипао мрак.
Празник је када се у штиклама
залетим у твоје крило,
низ поплочани Трг за који
замишљам да личи на Трг Светог Марка у Венецији
која се већ вековима дави у Јадрану.
Празник је када се ушушкам у Твојој руци
која израња из једног од седам брежуљака Рима
Празник је када плешемо на киши,
Тамо где је некада давно Марко Агрипа
причао о суштини живота,
и где су се љубили Он и Она.
А ми, заправо,
Никад нисмо ни стали под исти кишобран
под оловним београдским небом,
и нисмо се никад пољубили под
вечно будним оком Победника.
Нисам обележила празник у Београду,
Заробљен кошавом и кишом која ми је
Оковала стопала.
Празник је остао негде у Паризу,
у коме ветар мрси косу,
док се, као у лошем,
петпарачком роману љубимо
негде подно Ајфелове куле.
Знала сам да је чаролија
једном морала да нестане, онако,
у поноћ, када се кочије
претворе у бундеву,
коњи у мишеве, а ја
у Пепељугу,
са нешто килограма више,
коју је београдска киша испратила
у провинцију.
Тамо, на обали реке,
уместо са Чаробним Принцем,
последњи плес плешем
са отрцаном метлом.
