Јуче смо се усудили први пут да прошетамо сами мало даље од куће. Ми смо то и пре чинили, али овог пута ја сам била иницијатор да одемо што даље од пошто је било лепо и сунчано зимско поподне без снега, баш онако како ми је одувек одговарало за шетњу. Негде око петнает часова обукли смо се топло и пошли на путешествије, како ми зовемо наше шетње.
Ека, не могу да ти дам руку, вучеш ме. Ја ћу ићи поред тебе ! – саопштио ми је мој петогодишњи сетрић . Паметни дечак , племенитог срца и помало плаховите нарави.
Добро сине. Разумем те, само иди крајем пута и ако буду пролазила кола стани. – Објасних му, а он је климнуо главом и пошли смо. Боже колико га волим! Колико је паметан , надарен , и већ сада свој. Мали да би баш у потпуности разумео моје стање, ипак толико разуман да зна колико је потребно .
Еко, ти ходаш к’о лудак ! – Рекао је док смо ходали стрмом ливадом . – Смеј се Ека слободно. Али ти ход ! – Тако ме опушта и радује мој дечак ! Онда је причао да је у вртић долазио Свети Сава. А он познаје и воли Светог Николу !
Где су они Еко ?
На небу Ниџо ! Светитељима је званично пребивалиште на небу. Ипак врло радо и неретко станују у срцима људи који их воле и молитвено позивају.
Ко живи у мом срцу Ека?
Рекла бих Свети Сава, с обзиром да га тако често помињеш ! – Рекох уверена да наш вољени Светитељ прихата дечакова безалена помињања као најузвишеније молитве. И да га воли и чува. Шетали смо све даље, али хладан период и мировање у кући у току зиме учинили су своје. Моји кораци брзо посташе тешки. Задихана и знојава замолих Николу да одморимо. Нисмо били далеко од дворишта, можда стотинак метара. Али за нас то је била права пустоловина !
Идем ја тамо Ека !
– Показао је на други сеоски пут који је нама био слабо познат. Ту пролазе аутомобили јер је у близини фирма, која прави опруге. Чика Веса власник фирме је увек љубазан према мени али не толико близак, да ме добро познаје. Моја појава на том путу, посебно са малим дететом би га узнемирила. А пут је узан да би ауто могло брзо да закочи.
Немој Ниџо ! Врати се ! – Он је ипак отишо, а ја сам дрхтала и већ чула маму и сестру како вичу на нас.
Никола ! – дозивах га и покушавајући да трчим пала сам на леђа. Али дик сам устала требало ми је пет шест минута, он је брзо дотрчао преко ливаде.
– Еко! Јеси се изгубила ? Нисам те више чуо да ме зовеш ! – Питао је видно уплашен
Нисам Ниџо, само сам пала. Немам овде где да се изгубим не бој се!
Само си пала ?! А јел ти Свети Сава помогао да устанеш ?
Молим ? – питах збуњено
Ја сам мислио да си се изгубила, па сам му рекао да ти не можеш лепо да ходаш, и замолио га да те нађе и помогне ти да се вратиш ! Ајмо кући, дошла је тетка Аца да пијемо капућино!
Да да… Јесте животе. Свети Сава ми је помогао да устанем ! Идемо !
Како је велика и искрена вера чистог срца ! Задивљена, срећна и дирнута испричала сам тати и чика Бранку шта се догодило. Никола је наш Анђео!
