Ноћ је. Свитање и вече подједнако су далеки и непознати. Часови протекле вечери брзо ће избледети у сећању. А јутро је непознато. Будим се и неки тегобан осећај сече ми груди.
Поглед ми паде на поклон који сам добила од тебе Мила моја! Икона Мајке Божије Млекопутеводитељке, стајала је поред мог рачунара. Нешто твоје увек мора бити близу мене .
Књига
Андријићеве приче. Платнена торбица у којој држим свеске, бојце, и оловке. Дар од тебе.
Плакала сам.
Ко сам ја да судим ?
Зар не чинимо сви свакодневно много грехова мислима, помислима, речима ? И нису ли они много већи и тежи од оних за које оптужујемо своје ближње ? Богомдароване. Од Бога изабране да буду наши а ми их одбацујемо и осзуђујемо? Како смемо ?
Зар је могуће да те заиста више не волим ?
Не. Тражила сам од маме да ми дода иконицу, зсгрлила је у постељи као да тебе грлим и ушушкавам . Тихо сам јој шапутала.
Опрости ми Мила моја гнев. И љутњу.
Ружне речи и осећања. Ја не знам разлоге зашто се неко понаша како мени не одговара. Ко сам ја да судим ?
У ово време немира. Разних чуда која од нас траже да будемо што бољи. Да се стално утркујемо и такмичимо норамално сто семе зависти, и горности залута у наша срца. Али они који познају Христа, знају да то морају очистити. Изчупати. Овде смо да радујемо а не жалостимо једни друге.
Ако опростимо једни другима добићемо више љубави. Постаћемо ближе Господу.
Помози ми Богомајко.
Твоја љубав и молитве нека ме окрепе, јер сам слаба.
Позови молим те све Твоје свете да ми0 помогну.
Сама не могу да се борим !
