– Где су ти крила Анђеле мој?! Где ти је она кроткост, скромност , свемудрост, стрпљење , смиреност , марљивост, оданост, радост … ?! Какав ми то долазиш прљав, рањав, смрдљив ? Како изгуби сва она блага са којим сам те на земљу послао?!
А уз то ништа, баш ниједан задатак са којим те тамо послах ниси испунио! Какав си ти то анђео ?! – викао је Господ у гневу Своме толико да су се те ноћи сва небеса тресла, а на земљи дувала страшна мећава која је рушила све пред собом, чупала дрвеће из корена и питке воде смрзавала, те су људи остајали без крова над главама, хране и воде и грмело је иако је Бадњи Дан да су муње палиле стаје и сена, па крепала стока, те наста лелек и плач по целој области.
– Ти си био мој најдивнији анђео. У тебе имадох највише поверења, зато те и послах у ту породицу са свим оним благом, јер си им био потребан да их спасеш, јер су пропадали , кад они са тобом пропадоше још више! Како то? Што си ме издао?
Анђео је само ћутао и без речи плакао. Речи није било.
– Жао ми је Господе, што сам те издао, ослабио сам и нисам имао снаге да испуним Твоју вољу у целости. Ипак бескрајно Те волим, опрости ми молим Те, јер ја друго до Тебе немам! Без Твоје љубави не могу живети, пропао сам. Немој ме одбацити у гневу Твоме. Потребан си ми- горко је јецао оборене главе мој несретни Анћео.
– Добро, добро – брижно и благо рече Бог, забринут за свог вољеног Анђела, јер није желео да он још више пати толико повређен. – Смири се, мили мој, те ми молим те лепо испричај шта ти се тамо десило, да могу да те очистим и спасем. Слушам .
Анђео поче говорити:
– Тачно је да си Ти мени много дао, и превише и захвалан сам Ти, само ја немадох довољно снаге да то носим како треба, па скоро све испустх на земљу и претворих у прах по којем се гази. Извни. Пут од Тебе до њих беше ми угодан и испуњен радошћу и смехом, јер бејах чист, обучен у Твоје рухо. Али долазак ми би мукотрпан и болан, пун плача и муке. Изгубих ноге, нешто од руку и нешто очњег вида, те замало да Ти се вратим натраг, ал` ме нека сила вукла напред и остах са њима, ево до ноћас. Прве године живота са њима биле су лепе. Био сам вољен од свих и маже. Учен од дивних, Тебиугоних учитеља који ми дадоше и љубав и знање, па постах полетан, пун наде да ћу ипак, иако убог, постати нешто Теби на радост, а родитељима, деди и учитељу на понос. Али кад посдигох то, нешто мало као младић и хтедох позвати свог вољеног учитеља да му се похвалим и да га видим, тутори се моји разјарише на мени, па углас повикаше :
– Који учитељ?! Шта ће ти, он се тебе ни не сећа! Само га још једном помени, па ћеш видети! Ко се још дружи са простим, сеоским учитељима ?! Требају ти отмени и фини пријатељи, као што смо то управо ми! – Тад , први пут почех тамнити. Паде ми одједном сто србрних пера са крила пред њих и ја осетих такав бес који ми до тада би потпуно непознат. Пожелех да их озледим.
А једино што сам могао јесте да од бола урличем и скачем по своме кревету . Са тим болом и бесом ноћас ево и Теби дођох, јер је школа била моја велика нада и утеха, а благочестиви учитељ једини пријатељ иако ми нису дали да га виђам. У гневу је тешко живети. Сакупих своја окрзана пера, опростих им, па пођох даље. Хтеле су ме школа и књига. Добро ми је ишло учење, па уписах велики и озбиљан факултет.
Учењем и трудом својим постизао сам сјајне успехе, па су моји најближи били презадовољни и пресрећни. Поносили су се мноме пред свима .
Кад прође мало времена ја се опустих. Изласци ме никада нису привлачили толико али лепе девојке, по Твом допуштењу и вољи, јесу. Моји се забринуше и из најбоље намере и родитељске љубави позваше учене из села да се саветују шта ће и како ће са мном, иначе ћу пропасти!
Тада моји тутори поново почеше да ме саветују и критикују, да ме контролишу, те од њихове душебржности изгубих сваку вољу. Не сетих се да Тебе позовем у помоћ, па ми учење огади толико да више нисам имао вољу ни учити, ни у школу ићи, а срце ми је тамнело и тежало. Да сам могао, зубима бих кидао оне људе, ал` не могах ништа.
Вратих се кући , па почех штрикати патофне.
Тај посао је мене радовао и испуњавао и они који су наручивали од мене чарапе и долазили ми посташе моји пријатељи, кућа ми би пуна смеха и песме, а и зарађивао сам добро, посебно зими, па сам добро живео. Али они “учени“ почеше ме критиковати како ништа друго не радим, него ето само седим и ту скупљам “булументу“, а ништа кући не приврђујем. Престах то радити, што због мира што из ината, а гнев је растао, јер ми није било јасно што им смета моја срећа кад ја у њихову не дирам.
Онда сам открио да умем да поправљам кућне уређаје, па сам неко време радио као сеоски електричар, али они опет рекоше да ја то не знам. Да ћу све запалити и сам погинути, јер “нисам кфаликован”, па где умем без школе радити тако озбиљан посао и доводити људске животе у опасност?! Ја од бола због толиког понижења и увреда почех плакати! Бацих унимер и алат, па престах и то радити. Сав рањав од гнева што њима не могу ништа, а Тебе се Боже не сетих, те ме бес тресао.
И девојку сам стекао, лепу, црнокосу са зеленим очима. Љупку, која је лепо и паметно увек говорила. Много сам је волео, а и она мене. Почесмо тако да градимо планове за будућност и заједнички живот. Ал` свезналице јој нађоше хиљаду мрља из прошлости. Нађоше да за мене овако финог и доброг она није, па је отераше од мене на најсвирепији и најнижи начин, а мени из града доведоше некакву намигушу, светску жену са којом нисам имао ни шта да причам, нити сам могао да је гледам, ни да је слушам док је чаврљала.
Није она мученица мени ништа крива. Баш као и ја доведена је била на то славље да “упозна прилику“. Мене је љутио начин и потреба “великих људи “ да управљају туђим животима, јер они, тобож, знају шта је за нас најбоље.
Неки гнев и сећање на моју љубав и лепе тренутке проведене са њом помутише ми разум, па умало да зграбим нож са стола и убијем прво “проводаџију“, па
домаћина што је дозволио да ми се овај циркус приреди, па редом
све оне око мене што се кикоћу и ликују, док причају како ће ми на свадби играти.
У тој пометњи угледах једне јуродиве и ружне очи које ме подсетише да Ти све видиш и да нећеш дозволити да се нешто рђаво деси, те да уз веру и Твоју помоћ могу повратити своју љубав, ако се само мало потрудим. Тада се са гостима поздравих, на велико разочарење проводаџије, и напустиих гозбу. Више нисам могао да издржим, али било је касно. Моја љубав је отишла у други град. Срце ми више није било тамно него црно. Мрзео сам све!
Кад сам мало залечо ране, почех да пишем поезију. И то би диван осећај! Ти ми посла по промисли Својој дивне пријатеље који ме упутише Твоме дому. Бејах срећан, док читају моје песме. Док шетам са њима. Кад певамо. Али “велики“ рекоше да моје песме не ваљају ничему, а толико сам се трудио и волео, слеп у веровању да ћу их
убедити да могу нешто сам да створим. А они неумољиво тврдише да сам незрео, малоуман и прост. Побеснех још више. Моји пријатељи осетише мој гнев који нисам умео да им објасним, па одоше у уверењу да сам горд. Моје црно и бесно срце више није могло издржати, те ноћас се, уочи Твог рођендана, коначно вратих Теби.
Господ обриса сузе, јер је за време исповести горко плакао, па рече:
-Знам ја за све то што си ми изпричао. Све сам видео, познато ми је твоје страдање. На земљи, на крају, ја сам и допустио да ти се све то деси, само ти се Мене никад ниси сетио као што и сам кажеш. Тек пред крај. чекао Сам да ми се обратиш за помоћ, а ти си сам водио своје битке, па сам се удаљио, јер сам схватио да ти нисам потребан.
– Опрости … – зајеца анђео.
– Чедо моје љубљено, ништа ти ја не замерам. Тешка је борба коју си водио, само мач је Мој преоштар и претежак ниси се смео њега дохватати, док ме не замолиш за снагу и помоћ. За пакао ниси, борио си се против неправде коју су наносили теби и драгима, али из поштовања према мојим белим и чистим анђелима и праведним светим душама у рај те не могу тако сивог и рањавог пустити. Стајаћеш овде у сенци рајске баште, грејаће те рајско сунце, гледаћеш и слушати моје беле анђеле и праведнике како се веселе али се са њима не смеш мешати. Него се ревносно моли и кај се за твоје на земљи, за оне који су ти сломили крила, па ако се будеш трудио, можда временом задобијеш милост Мог Оца и Моју да и ти уђеш у рајски врт.
