Његови доласци у наш дом имали су за цињ молитву, и духовно окрепљење, житеља моје породице. Одмах , приликом првог сустрета сви смо га много заволели, а највише ја. Ваљда то тако, наша душа осети да ће јој неко бити толико важан кроз цео настојећи живот.
Сваки наш нови сусрет ишчекивала сам са великом радошћу . У почетку он ми се обраћао и разговарао са мном као са малим дететом. Али то му нисам замерала јер он је већ имао велико и важно место у мом срцу. Одувек сам желела да имам млађег брата. Временом наши сусрети су постали учестали. После операције у Русији почела сам самосталније да ходам па сам чешће одлазила у цркву. Касније разговори су постали све дубљи и озбиљнији.
Приметила сам да ми разговор са неким људима одузимају енергију, после сам цео дан плачљива и уморна.
Људи су слаби и трошни као и ми. Сви имају неки терет и муку , и ми их врло често несвесно и ненамерно оптеретимо додатно својим причама. Зато је најбоље да послушамо Господа , и тај терет који носимо не расипамо и не затрпавамо друге, него да га дамо Њему и да пустимо да све , баш све буде воља Његова !
Разговори са мојим свештеником били су лековити и богоугодни. Мада прилично млађи од мене , увек је умео попут брижног оца својим мудрим причама и поукама да ме смири и утеши. Тада сам одлучила да му покажем своје песме. И да испричам колико волим да читам.
А кад је у парохиски дом у нашој цркви у Бабиној Луци , стигла витрина за књиге, имала сам дозволу да уђем са својом сестром Јелицом уђем и погледам наслове.
Највише сам волела његове беседе после Богослужења, праћење гугутањем и лармом његове три лепе девојчице, које сам ја као што то чини свака матора тетка увек гњавила и цмакала . Па су баке и мама пар пута морале да нас упозоравају да будемо тише. Било је пуно весеља и радости тих година.
Тада сам прочитала највише књига.
Пливала до боа у Сутомору .
На свакој Литургији стајала сам сама.
Никад ме није изоловао из свог окрижења. Па чак ни онда кад му дођу важни гости. Мада када знамо да смо вољени и прихваћени свеједно нам је да ли седимо у првом челу или у дворишту под липом.
На Преображеније Господње 2014, год. рекли су ми да одлази од нас. Бол коју сам осећала не могу исказати и још чувам нашу преписку коју ми је сестра изштанпала.
Прошла је већ деценија откада је мој свештеник отишао у град.
И мада знам да увек могу да му се обратим много често ми недостаје, посебно о великим празницима кад се ложи Бадњак, за Васкрс , и славу.
Неки формулари и документи кажу да он али ја нешто то и не признајем много.
У ствари, ако мало шире погледамо он ће увек бити наш. Ту се родио и крсио. Ту је је направио своје прве кораке. Ми смо му први парохијани, и док постоји црква у Бранковини , биће уписано поред осталих и његово име. Тако да ће то заувек бити наш, односно мој свештеник. Мој мили брат, моје парче неба саткано од молитве и поезије изнад Бранковине и Русије.
У нашој кући, он и његова породица су потпуно исто прихваћени и добродоли попут моје две сестре Маја и Јелица, мог зета Марка и дечака.
