У соби је прохладно. Ватра се гаси, а они не могу да је
подложе. На столу у дневној соби стоји даљински, празне или напола
празне чаше, једна флаша, пепељара и тањир са воћем, који је поред
кандила што гори пред иконом. Можда, једини детаљ у просторији
који подсећа на племенитост и личи на лепоту. Телевизор брбља у
празно, вероватно неки ријалити програм, али га нико не прати. Он
ћути и гледа у зид. Стоји већ сатима и ћути. Јуче је изашао са Б
оделеља, изашао или побегао није важно, овде је и само ћути.
,,Хладно је. Почела је већ јесен, дани су краћи. Сада је вероватно у
Москви пао снег! Волиш ли Русију? Чувам ти књиге. Која је на тебе
оставила најлепши утисак ?”, синовица покушава да га разговори и да
сазна како се осећа, боли ли га нешто.
Хрома је , бледа , и стално кашљуца. Он ћути. Пропутовао је
много и зна много. Војни пилот, који би требао бити досад у пензији,
да није било ружних деведесетих, криминала и зла које сви памтимо.
,,Пре двадесет и пет година сам седео у Метрополу у Беграду, пио
шампањац, служиле ме најлепше контесе, а сада сам овде… Овакав…”
Девојка не одговори ништа. Само га нежно помилова по
ућебалој и масној коси и уздахну, а он се измаче.
,,Немој ми кварити фризуру!”
,,Нећу, чича, извини! Хоћеш да легнеш ?”
,,Не! Чекам позив из Њујорка, у вези неког посла. Ти иди да легнеш,
није за твоје уши !”, готово строго изговори наредбу.
,,Добро. Лаку ноћ!”
Знала је да нема телефон, ни новца, а пријатљи су га одавно
напустили. Она пође да легне, а бледи лик светитеља, обасјан
светошћу кандила, строго је посматрао. Једино он је знао зашто им се
све ово десило.
