У соби је прохладно. Ватра се гаси, а они не могу да је подложе. На столу у дневној соби стоји даљински, празне или напола празне чаше, једна флаша, пиксла и тањир са воћем који је поред кандила које гори пред иконом, можда једини детаљ у просторији који подсећа на племенитост и личи на лепоту. Телевизор брбља у празно, вероватно неки ријалити програм, али га нико не прати. Он ћути и гледа у зид. Стоји већ сатима и ћути. Јуче је изашао са Б одељења, изашао ил` побегао, није важно овде је и само ћути.
Хладно је. Почела је већ јесен, дани су краћи. Сада је вероватно у Москви пао снег! Волиш ли Русију? Чувам ти књиге. Која је на тебе оставила најлепши утисак? – синовица покушава да га разговори и да сазна како се осећа, боли ли га нешто. Хрома је, бледа и стално кашљуца. Он ћути. Пропутовао је много и зна много. Војни пилот који би требало да је досад у пензији да није било ружних деведесетих, криминала и зла које сви памтимо.
Пре двајес пет година сам седео у “Метрополу“ у Београду, пио шампањац, служиле ме најлепше контесе, а сада сам овде… Овакав… Девојка не одговори ништа. Само га нежно помилова по ућебалој и масној коси и уздахну, а он се измаче.
Немој ми кварити фризуру!
Нећу, чича, извини. Хоћеш да легнеш?
Не! Чекам позив из Њујорка у вези са неким послом. Ти иди да легнеш, није за твоје уши! – готово строго изговори наредбу.
Добро. Лаку ноћ. – Знала је да нема телефон, ни новца, а пријатљи су га одавно напустили. Она пође да легне, а бледи лик светитеља обасјан светошћу кандила строго је посматрао. Једино он је знао зашто им се све ово десило.
