Било је то пред крај прошлог лета. Негде тамо док још увек
трајао Госпојински пост, између Преображенија и Велике
Госпојине , у једно топло предвечерје један је човек седео
у своме дворишту и одмарао се после напорног дана на
послу. И таман кад је помишљао да је време да уђе у куђу и
вечера из мисли га је тргао један необичан крик. Крик је
личио на плач малог детета, био је тужан као вапај и позив
за помоћ.
Човек је ослушну још који минут, а кад се онај необични
звук поново зачу устао је и пошао у правцу из којег је крик
дпирао. За њим је у стопу ишао његов, велики пас ,
маборане коже, и боје чоколаде ишао је испред њега и
опрезно њушио пут пред њима. Спустили су се низ њиву
према Багрењаку , кад е поново зачо онај тужни крик. Овај
пут је био ближи и јаснији, долазио је са дна њиве па су
домаћин и његов пас пожурили у том правцу.
Тамо, у трави , уз саму комшиску ограду лежало је
преплашено мало лане, и болно дрхтало као да јеца. Нога
му се била заплела у жицу, домаћин се тада сетио да је
управо тог поподнева кад се вратио са посла видео срну и
два ланета како су прешли пут према шуми. Изгледа да је
ово лане покушало да прескочи ограду и оде за својима али
то је учинило неспретно, заплело се и пало:
– Имам два зета, ловца. Могао би их сада позвати да
дођу, па за вечеру да спремамо срнећи гулаш ! – у
тренутку помисли домаћин али му одмах постаде жао:
– Нећу. Зашто бисмо ми лишавали живота овако љупко и
мило створење кад му је дато да живи . Нека иде
својим путем ! – Рекао је он сам за себе, па поправи
качкет и сагну се да ослободи заробњену животињу.
Лане се тргнуло и још више уплашило :
– Стани бре ! Нећу ти ништа лудаче, хоћу да ти
помогнем…! – Стаде нежно да му тепа и шапуће док је
пажљиво одпитао жицу да не би повредио . – Не бој се,
наћи ћеш ти твоју мајку , ту је она близу тражи те и
чека. Мора да си и жедан и гладан . Да сам знао да ћу
теби наћи понео бих ти шаку мекиња и воду. Ајде
устани, одвезао сам те . Леп си ! Ех ! Да те видео мој
мали унук он би мислио да си јаре ! Ха ха ! Мали је ,
леп, и блесав баш као и ти ! Ајд сад иди ! Ето !
Слободан си ! – Али лане није хтело одмах да оде.
Стајало је пар секунди , и гледало домаћина право у очи
као да му се захваљује:
– Е баш си луд ! Иди, тражи мајку и браћу ! – Кад је он
подигао руку лане је хитро скочило и отрчало у
Багрењак.
– Најлепши поклон који можемо дати јесте управо
слобода! Закључио је он док је улазио у своје
двориште.
