У соби је било хладно и мрачно јер кад сам стигла, већ је био мрак.
Зимске вечери у планинским местима рано почињу. Према сивој и штурој
светлости, која је продирала са прозора кроз завесу, видло се згужвано карирано
ћебе на каучу, на сточићу поред била је отворена књига и наочаре. Препознала
сам да је то ,,Антологија српске љубавне поезије” поклон од мене за неки од
прошлих Божића.
Поезија, зима, празници и ми. Шта се променило? Постао је
далек, понекад чак непријатан и груб, а то никада пре није било тако.
Укључила сам лампу , само нисам намеравала да скинем капут јер је за
мене ипак било хладно. Тек тада сам видела остаке хране на столу у кухињи,
пуну судоперу и препуну канту за ђубре. А онда сам на прозору угледала
предраги лик, а то није могло да ми не измами осмех.
,, Добро вече!”, рекао је кад је ушао у кућу и нехајно прошао поред мене са
нарамком дрва, које је спустио поред камина, као да сам ваздух, део намештаја
који је стално ту . И као да нисам прошла стотинак километара да га нађем у овом
завејаном смрзнутом селу .
,, Добро вече!”, одговорих тихо .
Био је уредан. Лепо обучен, неговане браде и лица. Једном сам му написала
да је тако најлепши. Ни трага ономе како ми је описан .
,,Откуд овде ? Најмање сам тебе очекивао.”
,,Па, ето! Два месеца се нисмо видели ни чули. Дошла сам да видим како си, а и
волим ово место. Рекла сам ти да нам кућа није само тамо где нам стижу рачуни и
писма. Кућа је тамо, где је души пријатно. Ако је тако онда је ово моја кућа.
Дошла сам и по неке књиге, које бих прочитала ове зиме. Ако могу да их узмем?”
Нисам рекла да су ми рекли да је лоше. Да не спава, лоше се храни и да је
поново почео да пуши. Да сам забринута и да бих волела коначно да сазнам шта
није у реду. Док сам говорила, гледао ме у очи и ћутао.
,,У реду је. Само, ја очекујем неког. Узми књиге које желиш, и молим те да ти
позовем такси. Није у реду да будеш овде. Разумеш ?”, скренуо је поглед, а у гласу
му је било нешто што није могло да се поднесе мирно и објасни.
Занемарио је неред у кући у каквом се не примају гости и непроходност завејаног
планинског пута.
,,Да … Свакако…”, узела сам прве три књиге из библиотеке, не знам ни које су
биле и ставила у ранац.
,, Ја идем сад . Извини што сам дошла кад не треба . Ја увек тако.”, покушала сам
да се насмејем али нисам могла.
,,Да. Реци ми, онај за кога си ми причала да га много волиш, да те једини разуме
и подржава. Воли ли поезију ? Прати ли да ухвати најлепши залазак сунца, да ти
фотографише и пошаље ?!”
Из њега је говорио болни очај, који ми је кидао срце.
,,Нисам тако мислила.”
,, Не знам ја шта си мислила. Много година ја пазим на сваку своју реч и поступак,
да не би случајно повредио твоја осећања, а ти тако к'о из рукава. Устаје ли ноћу
да отвори прозор, кад не можеш да заспиш ? “
Ћутала сам.
,, А знаш шта? Не зна ни ова особа, коју очекојем вечерас, ништа о мојим биљкама
и о бунару, који маштам годинама да направим испред куће. И брате, некако је
једноставнија. Уопшта не тражи да јој се чита или прича. Е, и не слика! “, заћутао
је.
,,Не знају они ништа о нама, мила моја! И немају ништа наше, само ето,
подсећају на нас. Ова љубав је велика и несхватљива. Не уклапа се у обична
схватања, зато је многи не разумеју и погрешно престављају. Али то више није
ништа важно. Сад је неко други ту, ко боље разуме!”
,,Могу ли да објасним ? Свака особа се воли на различит и посебан начин.”
Плакала сам и пришла му.
,,Многе пријатеље волим и драги су ми. Можда он воли неке моје омиљене
песнике, подржава моје подухвате, и тачно је да се разумемо и ценимо једно друго
на један посебан начин. Али није ме видео рањиву. Не зна чега се бојим, шта су
моје тежње. Пријатно ми је кад ћаскамо и смејемо се, али увече кад легнем знам
коме једино желим да пошаљем поруку за лаку ноћ.
,,Је л да?”
,, У ствари, ја много причам и задржавам те, а ти чекаш госте. Морам да идем.”
Пођох према вратима, брзо да предухитрим сузе.
,,Улази сместа у кућу ! “, проломио се глас иза мене .
,, Видиш како дува северац. Хоћеш да ми се прехладиш?” , рекао је промукло иза
мене и залупио врата.
За сат времена ватра из камина је већ била згрејала собу, коју је испунио
мирис чаја од домаће нане. Карирано ћебе, у које сам се умотала, имало је познати
мирис. После много песама, које ми је те вечери прочитао, скинуо је наочаре,
оставио књигу на сто и уморно протрљао очи.
,,Спава ли ти се?”
,,Да!”, климнула сам главом.
,,Одавно нисам гледао како љубав спава.”
,, Онда сам ја потпуно ускраћена за ту привилегију. Ја баш никада нисам
посматрала како љубав спава.”
,,Ћути и зажмури! Отераћеш нам снове.”
Са руком у руци дочекали смо нови дан, и све нове дане, празнике и године које следе
