Прве недеље Великог Поста изненада се једног јутра на нашу терасу доселила плава, љубка голубица. Ни сам не знам откуда и шта ју је то привукло, зашто је одлучила да се настани баш ту код нас – тек њено гугутање и лепет крила пробудише нас из слатког јутарњег сна, и мене моја дечја радозналост натера ме да босоног у пиџами истрчим на терасу и погледам шта се тамо дешава:
– Стани ! Сачекај ме ! – За мном ишла још сањива тетка и опомињала ме да гледам где стајем јер су свукуд по соби биле разбацане моје и братовљеве играчке – још увек не схватајући шта се дешава.
– Голуб ! – Полуотворених уста и раширених очју показао сам руком тетки кад смо изашли напоље .
– Гле, стварно голуб ! – расани се она од изненађења и насмеши се, као ја она се баш обрадовала неочекиваном госту, и пожурили смо да ту радосну вест јавимо и осталима.
Птица је била уплашена, збуњена и нервозно је шетала по тераси горе доле , али никако није хтела да оде од нас, и ако би у току дана одлетела до оближњег дрвећа, кровова, или тераса суседних зграда , стално нам се враћала, гугутала нам и махала крилима као да нас дозива, и обавештава да се вратила и да је ту, на нашој тераси, и саопштава да ће ту и остати до даљњег. Пред крај дана открили смо да је у бакином плавом џемперу који је она претходно поподне заборавила на столици где је читала књигу, голубица снела два малена, пегава јајета и силно смо се обрадовали . Нисам дао баки да узме свој џемпер са столице на тераси и тако помери голубичина јаја , већ сам је замолио да га остави, јер је топао и мек да се птићи греју а ја ћу јој чим порастем купити други , нови и лепши – јер је тако добра и дозвољава нам да задржимо код себе ову разпевану, необичну породицу. Љубила ме и грлила бака уз пристанак, и обећала да ћемо заједно ићи да птићима и њиховој мајци купимо пшеницу да могу да једу чим изађу из јаја. Неколико наредних дана брат и ја смо хранили голубицу, мрвицама хлеба, кукуузом и пшеницом и носили јој воду – певали јој и причали јер нам је тако мама рекла да би птица научила на наш глас и разумела да смо јој пријатељи. А кад су се испилили мали голупчићи нико није био срћнији од нас. Моја тетка веровала је да је један птић женског рода па му је дала неко чудно име, које никада до тада нисам чуо – каже да је грчко и да значи мир јер је голуб симбол мира у свету. Ирина је била весео птић. Можда најслађи и најмилији којег сам икада видео а виђао сам их много.
По парковима и поред Граца док сам шетао пса са теткама и братом увек је било голуба, и малих врабаца које смо хранили и они су нам слетали на капе и рамена , али без обзира колико сам их волео и дивио им се мени је моја Ирина била најдража и једва сам чекао, и радовао са сваком њеном напретку. Расту малих, нежних перушкица на репићу, и голуждравом вратићу . Првом устајању на несигурне ножице и покушајима ширења крила. Њен брат Освалдо, добио је име по неком лику из актуелне серије, био је неколико дана млађи исто тако напредан и леп као она само нешто лењ , и није се баш борио као његова сестра , да што пре полети и упозна свет. Баш на неколико дана уочи Васкрса Ирина је раширила крила и одлетела у крошњу процветалог дрвета испред зграде, али се брзо вратила преплашена и узрхтала као и свака мала птица која жури са својим првим летом.
Још неколико пута је покушавала и враћала се а онда је за време празничног ручка узлетела заједно са братом и више се нису враћали. Мајка им је туговала неколико дана као и ми а онда је одлетела свом јату, само пошто је млада верујемо да ће се следећи пут поново вратити да излеже нове младе на нашоој тераси, јер је ту била сигурна . А Ирина је одлетела у свет. Одлетела је да покуша да јави људима радосну вест.
ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!!! И да однесе мир и здравље свету, волео бих да у томе и успе .
