Црква у моме селу је прилично млада. Следеће године о Великом Посту биће тридесет година откада је саграђена и освећена, на темољима старе цркве коју су по мом сазнању још турци срушили а побожни народ одстатке Часне Трпезе пренео у тада нову цркву у Бранковини. Ја сам од мог деде Живорада чула предање да се Часна Трпеза неколико пута преко ноћи на необјашњив начин враћала на место срушене цркве у Бабину Луку. Вероватно, наглашавајући да ће се ту једног дана поново налазити лепа, блистава светиња. На духовну радост, и благостање побожног народа У крипти данашње цркве налазе се земни одсаци или ако смем да употребим реч мошти “Мученика Забрђанских “, које су током другог светског рата стрељали, и полуживе у јаме сахранили партизани. О томе ја мало знам па не смем пуно писати. Знам само да много волим своју цркву. Бабину Луку и недељне Литургије. Волим кад има много људи, посебно у пролеће. Волела сам много да разговарам после Свете Литургије са својим братом у Христу братом, оцем Филипом. Волела сам његове мудре приче и беседе које су ме увек смиривале и тешиле. Он формално више није мој свештеник, али ће заувек бити мој млађи брат, и једна од најважнијих особа у мом животу. А наши сусрети су за мене праве мале свечаности. Испочетка сам му се обраћала са “Ви“. Али како може једна страрија сестра персирати, свом толико вољеном, милом , и лепом брату ?
По својој слабости, и уобичајеној болеђивости коју осећамо када се налазимо поред некога ког многзо волим често сам му причала о својим проблемима. О спазму и боловима који ми често проузрокују несанице. О паничном страху да поново не постанем гојазна. На болове и камен у бубгегу који ме понекад много мучи. Али и о Богородичином Правилу које ми је моја тетка Гоца Влајковић рекла да покушам да упражњавам, о нашем заједничком чика Бранку, и поезији .
А само човек лепе, богате, и узвишене душе може да буде насмејан, духован , духовввит. Да подари добронамерну критику пуну Духа Светога која лечи . Такви људи чине да у њиховом присутву осетимо атмосверу Неба. Једном, после Свете Литургије у Бабиној Луци, мама , моја другарица Нада , тата, и чика Бранко отишли су у дом да се окрепе, а ја сам остала за столом испод липе са мојом Јованном, и девојчицама. Наравно са нама и отац Филип. После дугог разговор, спремала сам се да их питам да ли се слажу , да пробам полако да у колицима по стази провозам њихову најмлашу кћи, моју Доротеју. Увек сам је највише волела јер ме потсећала на моју сестру Јелицу, кад је била беба. И обе су најмлађе ! Мада ме мама пред полазак упозорилаа да то не покушавам, јер бих могла изгубити равнотежу не дај Боже ! А пошто ме пажљиво саслушао рекао је :
Види, Јецко ја мислим да су сви Велики Мученици. Односно сви они који страдају из овог или оног разлога , једно у тим тренутцима могу спознати а неки од њих чак и ввввидети Христа. Хоћу да кажем да баааш онда кад се човеку чини да Бога нема, да Га је напустио Њега баш тада највише има ! Тад нам је Најближи само треба са много поверења и љубави да Му се обратимо, и Он нам прилази, теши нас, и сокли да издржимо све непријатности које нас у току живота за задесе ! Зато , радуј се !
Да … – Било је све што сам могла да кажем. Хтела сам да га загрлим али тада нисам имала ту смелост, још увек нисмо били толико блиски. То је био Петровдан 2014. год. Већ следећи месец , на Преображења Господње рекли су ми да мој свештеник одлази са наше парихије. То вече сам се први пут усудила да позовем чика Бранка, чак мислим да сам га пробудила и само сам плакала. Чича Јоца, тата, мама и чика Векан нису знали шта ће са мном. У смислу, да им је било тешко што сам таква. Они још увек нису наичили да треба да ме пусте.
Велики траг духовности остао је у мом срцу после сваког нашег разговора. Захаљујући оцу Филипу упознала сам и за цео живот стекла у Христу сестру, и сјајног пријатеља моју Јадранку са којом највише волим да ћаскам о књигама, филмовима, и мојим сестрићима Николи и Матеју.
Заиста, нама “болеснима“ а и свим нормалним људима потребно је баш мало.
Топао разговор и доста смеха и присусто вољених људи !
Данас, 18 новембра тачно је петнаест година од када сам лично упознала свог свештеника Филипа. Тог дана добила сам од Богородице млађег брата.
Много много много много много много те воли твоја сестра најстарија бебо моја!!!
А једино што желим јесте да будеш здрав, и дај бар покушај, уради оно што ти чика Бранко кроз наше приче, поручује или захтева од тебе . Знаш какав је! Бићу веома поносна!
Душо моја Анђеоска !
